Коментари Одабрано

Ал-Џазира се и слаже и тобоже не слаже са „пљувањем“ по посјети лидера Ј. Осетије Српској

ПОГЛЕД И „КУКЊАВА“ ОНИХ ЗА КОЈЕ „КОСОВО“ НИЈЕ СЕПАРАТИСТИЧКА ТВОРЕВИНА
  • Анатолиј БИБИЛОВ оценио да две републике – Република Српска и Јужна Осетија – „као близнакиње“ и да им је главни заједнички стратешки партнер – Руска Федерација
  • Почетком октобра 2017-те  у непризнатој републици Абхазији боравила је делегација Републике Српске. Делегацију је предводила помоћница министра трговине и туризма Душанка Тегелтија уз представнике Привредне коморе Републике Српске, градоначелнике и привреднике. Делегацију је примио и председник непризнате Абхазије Раул Хаџимба. А представник Привредне коморе РС Михајло Видић је приметио да су историја и борба за независност Абхазије и Републике Српске сличне и да их то обавезује на сарадњу
  • Сарадња Републике Српске и сепаратистичких кавкаских република представља провокацију упућену Западу, али и народима Босне и Херцеговине

Пише: Борис Варга

НА ПРОСЛАВИ Дана Републике Српске у вишедневној посети боравио је председник непризнате сепаратистичке постсовјетске републике Јужне Осетије Анатолиј Бибилов.

Говорећи о споразуму о сарадњи који је тим поводом потписан, председник бх. ентитета Република Српска Милорад Додик рекао је да су историје Јужне Осетије и Републике Српске сличне и да Бања Лука цени њихову борбу да о својој судбини сами одлучују.

Бибилов је отишао корак даље и рекао да су њихове републике „као близнакиње” и да им је главни заједнички стратешки партнер – Руска Федерација.

Пре доласка у Републику Српску, Бибилов је посетио сепаратистичку самозвану Доњецку народну републику на истоку Украјине.

Јавности на Балкану промакао је још један међународни догађај везан за Кавказ.

Почетком октобра прошле године у непризнатој сепаратистичкој републици Абхазији боравила је делегација Републике Српске.

Према информацијама сајта Привредне коморе Абхазије, делегацију Републике Српске предводила је помоћница министра трговине и туризма Душанка Тегелтија уз представнике Привредне коморе Републике Српске, градоначелнике и привреднике.

Делегацију је примио и председник непризнате Абхазије Раул Хаџимба.

Као и Додик у вези са Јужном Осетијом, и представник Привредне коморе Републике Српске Михајло Видић за време посете приметио је да су историја и борба за независност Абхазије и Републике Српске сличне и да их то обавезује на сарадњу.

Шта је то слично између Републике Српске, Абхазије и Јужне Осетије?

Мало шта, осим да су настале као резултат крвавог оружаног распада СФРЈ и СССР-а и да им је заједничка сепаратистичка политика.

Абхазија и Јужна Осетија су почетком деведесетих прогласиле независност од бивше совјетске републике Грузије.

Паралелно са преговорима о коначном статусу Косова, челници непризнатих самопроглашених република из Грузије (Абхазије и Јужне Осетије), али и из бивше совјетске републике Молдавије (Придњестровске Републике) средином 2006. године потписали су споразум о сарадњи са циљем међународног афирмисања њихове независности, што је у јавности још названо „сепаратистичком интернационалом“.

Безбедносна ситуација у Грузији је у августу 2008. ескалирала у тзв. Петодневни рат, који се завршио директном војном интервенцијом Русије. Москва је исте године признала државност две грузијске сецесионистичке републике – Абхазије и Јужне Осетије.

Од 2009. у Абхазији и Јужној Осетији налазе се руске војне базе са по 4.000 војника.

Међутим, историја и структура те две кавкаске републике прилично је различита. Почетком деведесетих независност Абхазије су бранили кавкаски добровољци чеченског челника Шамила Басајева, који је предводио јединицу Конфедерације народа Кавказа, на шта сигурно не би били поносни ратни „хероји“ Републике Српске.

Истовремено, Јужна Осетија себе сматра бастионом православља на Кавказу.

Заједничко између Републике Српске, Абхазије и Јужне Осетије јесте пре свега то што траже подршку за своју сепаратистичку политику од Русије.

Република Српска за сада, и барем јавно, не тражи међународну подршку у признању, али је траже Абхазија и Јужна Осетија.

Русија је главни патрон тог магловитог посла и до сада је те две кавкаске сепаратистичке републике признало по неколико држава. Уз Никарагву и Венецуелу, то су веома лукаво урадиле и микродржаве у Тихом океану Науру, Тувалу и Вануату.

Најбучнији дипломатски тон у вези са тим признањима чуо се од Аустралије када је почетком 2012. године министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров био у званичној посети Сиднеју. Његов аустралијски колега Кевин Рад тада је изразио забринутост због тога што Москва даје разне врсте нетранспарентне подршке тим сиромашним острвским државама у замену за признање независности Абхазије и Јужне Осетије.

Анатолиј Бибилов

Сиднеј је највише био забринут због Фиџија, где је тада на власти био војни режим. Лавров је након Аустралије управо тамо отпутовао, са циљем, наводно, да „купи“ и њихову подршку.

Шеф руске дипломатије на Фиџију је дочекан уз највеће почасти: обукли су га у традиционалну кошуљу, дали му да пије сок од корена кава-кава из ритуалне чиније и певали му народне песме.

Лавров им је на крају захвалио на искрености и рекао да ће Русија узвратити на њу.

Фиџи никада није признао независност Абхазије и Јужне Осетије, а признање су у међувремену повукли и Вануату и Тувалу.

Приче у вези са лобирањем и државицама које је тешко пронаћи на глобусу за признавање самопроглашених држава могу да буду комичне. Као у вези са признањем Косова од стране Суринама, Гвинеје Бисао и Сингапура, где се тачно у јавности не зна ко га је све признао, а ко је признање повукао.

Ипак, тумачење тог процеса може да буде далеко озбиљније и сложеније.

Непобитна је чињеница да је сарадња Републике Српске и сепаратистичких кавкаских република пре свега провокација упућена Западу, али и народима Босне и Херцеговине.

Из оваквих ситуација свака страна покушава да извуче своју корист – политичку и економску. Додик се нада да ће му дружење са кавкаским сепаратистима донети подршку Русије и унутрашње политичке поене пред опште изборе у Босни и Херцеговини, који ће се одржати у мају ове године.

Очајне непризнате државице Абхазија и Јужна Осетија, чије су будућност и перспектива везане искључиво за Русију, у Републици Српској виде пажњу једне од европских држава. Лавров сигурно не би толико на тихоокеанским острвима „отварао срце“ да признања кавкаских република руској политици ништа не значе.

Попут Науруа, Тувалуа и Вануатуа, иако нема посебну столицу у УН-у, Бања Лука за ово тетошење кавкаских сепаратиста сигурно очекује „подршку“ из Москве.

А ЕУ од свих тих провокација на прослави церемоније дана српског ентитета добија јасан сигнал да Република Српска себе жели да представи као изазов стабилности и проблем непромењивости граница на Балкану. Додик тиме одбацује гарантовану ЕУ перспективу Републике Српске у замену за сепаратистичко лутање и изолацију, у друштву маргиналаца иза линија међународних односа.

Ставови изражени у овом тексту ауторови су и не одражавају нужно уредничку политику Ал Џазире.

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/dodikovo-tetosenje-kavkaskih-separatista

 

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар