Коментари

Алија је био само мали превртљиви дволичњак – старац задојен мржњом према Србима

ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ: АЛИЈА И БОСАНСКА МИСИЈА ПАНИСЛАМИЗМА (крај)
  • За Алију Изетбеговића је било вриједно само оно што је створено у рату и ратом. Његова формула је била:  „Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима… Морамо бити прво проповједници а затим војници!“
  • Погрешно су га процјенили сви који су му вјеровали и били благи према њему. Алија никада није желио „слабу Србију“. Он је желио да Србија изгори у пламену џехенема, да је нема и да буде избрисано све што је икада свједочило о њој и српском народу. Да престану постојати и у историји
  • Алија је успио компромитовати и Србе и Бошњаке: Србе причом о геноциду а Бошњаке сарадњом са исламистичким тероризмом, те  озбиљно и Бошњацима и Србима смањити маневарски простор у борби за објективне колективне интересе и додатно ослабити перспективу мирног развоја
  • Мало ко спомиње да је само дан након смрти Алије Изетбеговића тадашњи портпарол Хашког трибунала, Флоренс Артман, у службеној изјави у име Трибунала, истакла да је он био на листи особа које је Трибунал осумњичио за ратне злочине током рата у БиХ

ТРАГАЈУЋИ за исламским препородом, исламским друштвом и исламском влашћу, у земљама у којима су муслимани САМО ВЕЋИНА, а поред себе имају и друге, бројне државотворне народе који не желе тај поредак, понуђена је формула остварења те идеје

Ево те формуле:

„Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима“ (ИД, стр. 35). Порука Алије Изетбеговића је јасна:

„МОРАМО, ДАКЛЕ, БИТИ ПРВО ПРОПОВЈЕДНИЦИ А ЗАТИМ ВОЈНИЦИ“! (ИД, стр. 4)

Визија бољег живота, новог поретка и новог духа, не може се реализовати без симбиозе нужности проповиједања и ратовања. А да би се за војничку улогу народа окривио неко други, буди се осјећај угрожености, подстичу и распаљују националне и вјерске страсти – распламсава мржња; фабрикују се којекакви памфлети и декларације, иритирају старе ране – а на крају је крив опет неко други: “Ми то нисмо хтјели – нама је то наметнуто!?“

За Алију је само оно што је створено у рату и ратом, вриједно зато пропагира силу:

„Наша средства су особни примјер, књига и ријеч. КАДА ЋЕ СЕ ОВИМ СРЕДСТВИМА ПРИДРУЖИТИ И СИЛА? Избор овог тренутка увијек је конкретно питање и зависи о низу фактора. Ипак се може поставити једно опће правило: исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт. Ово разликовање је важно, јер рушење и грађење не захтјева подједнак ступањ психолошке и материјалне припремљености. Преуранити овдје је једнако опасно као и закаснити.“ (ИД, – Исламска власт 3/2)

Кључни извор оваквом приступу и радикалној исламистичкој свијести је у животу аутора Исламске декларације, његова издвојеност ван друштва у коме живи – његово незадовољство тим друштвом, државом, својим народом и свијетом у цјелини.

Зато он говори у Исламској декларацији са мржњом о комунизму и капитализму, о кршћанству и жидовству, о Турској и Тунису, о небу и земљи.

Само зато, седамдесетих година он у својим чланцима објављеним у Таквиму под псеудонимом Л.С.Б. инсистира на рушењу као услову рађања и стварања нове вриједности – «Сувише је много ствари које вапе за својим рушитељима» пише у Таквиму, па то исто и у истој форми, у Исламској декларацији.

Само због тога расправа са аутором Исламске декларације и са идејама те декларације, са позиција хуманистичког Ислама, за немуслимана је бесмислена и непотребна.

«Нема хуманог Ислама» рећи ће сваки немуслиман коме је намијењена улога «кафира» и непожељног државног елемента.

Њен циљ је да искораче у „муслимански повијесни круг“, како је то формулисано у Програму Странке демократске акције, да напусте властиту традицију и начин живота, и да своју мржњу усмјере према свему што није исламско, на овај начин схваћено.

„…Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима. Зато то неће бити дани благостања него дани достојанства. Народ који спава може се пробудити само ударцима. Тко жели добро нашој заједници, не треба да је поштеђује напрезања, опасности и недаћа. Напротив, он треба учинити све да та заједница што прије употријеби своје силе, да стави на испит све своје могућности, да преузме ризик, једном ријечју – да не спава него да живи. Само будна и активна, може она наћи себе и свој пут“. (ИД, Рад и Борба, 2.3. – 13)

У суштини, ако би се изводио некакав, коначан закључак о књижици, претенциозно названој ИСЛАМСКА ДЕКЛАРАЦИЈА, онда је неоспорно да је та писанија програм вјерске обнове и изградње Исламске државе. И више од тога: она је још један промашени покушај националне идентификације у неким општим, понеком вјерском и многим контрадикторним стајалиштима. Без сумње и најрадикалнији покушај дефинисања националног интереса кроз програм, једне, за ове просторе нове, вјерске обнове.

Наравно, овдје појам ВЈЕРЕ не значи ништа више од једног искривљеног погледа на Ислам, приказан у Декларацији. С правом се може рећи да су седамдесетих година муслимани Босне и Херцеговине тражили себе путујући историјским лавиринтом националног препознавања. Желећи да одреде свој статус, да дефинишу своје разлике у односу на друге јужнославенске народе, муслимански квази теоретичари, затровани блиским додиром историје пуне мржње, градили су од вјере тврђаву националне самобитности.

Предрасуда о постојању једне униформне Исламске културе и свијести подразумијева: ИЛИ да се сав исламски свијет, у било којој држави, на било којој страни Земаљске кугле, налази на истом степену правног, економског, политичког и културног схватања, ИЛИ да тај степен није битан и да је Ислам, тј. вјера, оно најбитније што одређује сваки народ.

Значајну јавну и политичку улогу, Хамдије Поздерца, предсједника ЦК СК БиХ, у овом процесу многи „интелектуалци“ изван земље, или из Београда, су представили потврдом организоване, комунистичке ујдурме да би се провело уклањање, неких политичких аматера.

Заборавио се повод: а повод је био радикални програм исламизације друштва и насилно прављење државе, познат као Исламска декларација.

Промакла је и чињеница да је та „Исламска декларација“ Алије Изетбеговића, као својеврсни аутогол који помиње Бороговац, издата од Београдског издавача „Српска реч“.

Иначе, у то вријеме Војислав Шешељ је организовао потписивање петиције за пуштање на слободу „муслиманских интелектуалаца“. Истовремено писмо (насловљено „Представка“) од двије стране текста, потписују књижевници и академици САНУ тражећи хитно ослобађање из затвора свих осуђених.

У „Представци“ из 1986. године, између осталог пише:

„Чињенице које смо навели бацају неотклоњиву сенку на читав Сарајевски процес и доводе у најозбиљнију сумњу оправданост и законитост кажњавања СВИХ ОКРИВЉЕНИХ. Зато вам предлажемо да помилујете СВЕ ОСУЂЕНЕ у Сарајеву и тако омогућите пуштање на слободу оних који се још увек налазе на издржавању казне затвора. (У Београду 6. јуна 1986. године)

У име Одбора за обрану слободе мисли и изражавања потписали су: академик Матија Бећковић, академик проф. др Димитрије Богдановић, др Коста Чавошки, Добрица Ћосић, проф. др Андрија Гамс, др Иван Јанковић, проф. др Неца Јованов, академик проф. др Михајло Марковић, академик Драгослав Михајловић, Борислав Михајловић – Михиз, академик проф. др Никола Милошевић, Танасије Младеновић, академик др Гојко Николиш, академик проф. др Предраг Палавестра, академик Мића Поповић, академик проф. др Радован Самарџић, академик Младен Србиновић, академик проф. др Драгослав Срејовић, академик проф. др Љубомир Тадић.

Само због тога, ја сам реаговао том краћом колумном у магазину Слободне Србије Печат, ношен дубоким увјерењем да је Алија, увијек био само мали, превртљиви дволичњак; старац задојен мржњом према Србима.

Погрешно су га процјенили сви који су му вјеровали и били благи према њему. Зато сам и навео ту јасну мисао да такав Алија никада није желио „Слабу Србију“.

Он је желио да Србија изгори у пламену џехенема, да је нема и да буде избрисано све, што је икада свједочило о њој и српском народу. Да престану постојати и у историји.

Ријеч је о човјеку који је са 16 година (1941) приступио организацији Млади Муслимани у Сарајеву.

У Другом свјетском рату заступао је круте вјерске ставове који су га препоручили радикалним усташким круговима окупљеним око Хусејна Ђозе и Мустафе Бусулаџића. Због тих активности, 1946. године бива ухапшен и осуђен због значајне улоге у покретању исламског журнала Муџахид и сарадње са исламистичким и нацистичким круговима у окупираној БиХ.

Осуђен је на 3 године затвора због ширења вјерске мржње. Након одслужене казне, наставља да заступа исте политичке ставове а 1970. године пише „Исламску Декларацију“ – програм исламске обнове и изградње исламског друштва и државе, због које бива проглашен радикалним панисламистом.

У њој Изетбеговић дефинише босанске муслимане као носиоце  изградње исламског друштва у Европи и барјактаре политички усмјереног исламског учења. Некад сунитског а понекад и шиитског.

Осуђен је на 14 година затвора али излази из затвора након одслужених 5 година и 8 мјесеци, 1988. године.

Његов спис „Биљешке из Затвора: 1983-1988“ бива успјешно протурен изван затвора и објављен.

„Биљешке из Затвора“ су конфузна анализа европских идеологија 20. вијека; расправа о комунизму, фашизму, капитализму и њиховим релација према исламу, а у суштини су само наставак плагирања, за њега најважније књиге у животу: „Дилеме око Ислама“ Мухамеда Кутба.

Ипак, те привидно интелектуалне и политичке активности отварале су више врата западним идеологијама него исламским.

Бити муслиман на Западу значило је прије свега бити на Западу па тек онда, наћи прихватљиву политичку и идеолошку матрицу, која би, полуписменој свјетини у БиХ, градила илузију и привид те сугерисала постојање чврстог утемељења у Исламу.

Помињући га често, у своме „Сукобу цивилизација…“ Самуел П. Хантингтон га назива крутим исламским догматом и вјерским фанатиком.

Јозеф Бодански у извјештају Америчком конгресу, фебруара 1996. тврди да је од Босне и Херцеговине направио одскочну даску за дјеловање Ирана у Европи.

Интересантно је да ни на Западу или региону, чак ни у Београду, не помиње се двоструки живот који је Алија деценијама водио. Иако је више од пола вијека, службено живио у браку с Халидом Реповац, с којом је имао двије кћери и сина, имао је он и другу жену.

Брачна срамота породице Изетбеговић почела је почетком 80-их година, прије Алијиног хапшења и утамничења. Изетбеговић, наиме, 1981. године започиње емотивну и страсну везу с књижевницом Меликом Салихбеговић. Алија и Мелика су ступили у шеријатски брак који је закључен у присуству уског круга вјерских службеника, у џамији у Високом.

Вјенчао их је Шаћир Ћеримагић, познати сарајевски љекар, који је такођер живио у браку с двије супруге. Но путеви господњи су чудни и непредвидиви: шеријатски, тек  вјенчани „младенци“, осуђени су у процесу: у јесен 1983. Алија је осуђен због писања – Мелика због читања, његове “Исламске декларације”.

За то вријеме Халида Изетбеговић, из угледне партизанске породице Реповац, у њеном стану, у коме је живјела са цјелом породицом, наставила је подизати своју и Алијину дјецу.

У њиховом, пропалом и несретном браку рођено их је троје: двије кћери: Лејла и Сабина, те син, Бакир, политички насљедник, члан Предсједништва БиХ и Предсједник СДА.

Искомплексиран због чињенице да је цјели живот издржаван од жене коју је издао, Алија, као и у животу, наставља срљати и у политици. У име Бошњака – тада Муслимана, он објављује рат Србији и српском народу у цјелини.

Неспреман, неорганизован и беспомоћан на војном плану, своју најслабију страну претворио је у медијски најјаче оружје: приказом беспомоћног муслиманског народа као жртве геноцида.

Једино што су могли понудити западном и исламском свијету је била слика жртве и велико страдање увећано акцијама суровог убијања властитог народа које је чинила СДА.

Стратегија “беспомоћне жртве” уз подршку моћних исламских држава и организација, имала је за циљ: присилити међународне центре политичке моћи да осуде „агресора“ јер проводи геноцид над Муслиманима БиХ.

Упркос свему, оријентација на војно, а не политичко рјешење, сукобљених националних интереса три народа у БиХ, константа је Алијине политике од међународног признања.

Истицао је да већ само постојање српских и хрватских националних интереса, њихова афирмација, имају  за посљедицу “геноцидну политику” према Муслиманима, те је циљ његове политике “зауставити бројне геноциде” којима су муслимани у БиХ изложени вјековима. Тај приступ потврдиће у говору на самиту Организације исламске конференције у Казабланци 13. децембра 1994.:

„Ми ћемо, са Божијом помоћи, коначно зауставити серију геноцида против муслиманскога народа која је почела прије три стољећа“.

Као творац идеје Исламског друштва и Исламске државе, организовао је муслиманске војне одреде  по угледу на Ханџар дивизију – муџахедине за које је Он био Абу Иззат и врховни заповједник, и то га је коштало: напад на Свјетски трговачки центар (ЊТЦ) у Њујорку 11. септембраа 2001. из основа мјења америчку и међународну политику према тероризму и према Алији.

Након 11. септембра Алија више није био вјеродостојан политички лидер којега Американци уважавају. Мјесец дана послије напада на WTC, под притиском је поднио оставку на мјесто предсједника СДА и члана Предсједништва БиХ и повукао се потпуно из политике.

Алија је успио компромитовати и Србе и Бошњаке: Србе причом о геноциду а Бошњаке сарадњом са исламистичким тероризмом, те  озбиљно и Бошњацима и Србима, смањити маневарски простор у борби за објективне колективне интересе и додатно ослабити перспективу мирног развоја.

Ипак, само дан након смрти Алије Изетбеговића, тадашњи портпарол Хашког трибунала Флоренс Артман, у службеној изјави у име Трибунала, истиче да је Изетбеговић био на листи особа које је Трибунал осумњичио за ратне злочине током рата у БиХ.

„Алија Изетбеговић је био један од осумњичених и против њега је била у току истрага. Због његове смрти, истрага је обустављена“, рекла је тада Артманова на конференцији за новинаре у Хашком трибуналу.

Том приликом није прецизирала за шта је Изетбеговић био осумњичен и рекла је да не може открити појединости из истраге. Овако важна информација и активност Хашког трибунала, пословично наклоњеног муслиманској страни у Сарајеву, није баш често објављивана ни протумачена у било ком напису о Алији.

Његова улога у разбијању Југославије, довођењу муџахедина, терориста и убица из  Авганистана, Сирије, Саудијске Арабије, Египта, Јордана, Турске… систематском убијању Срба и Хрвата на Озрену и Средњој Босни те терористичке акције у земљи, као и друге важне чињенице, које могу користити у тумачењу феномена Алије Изетбеговића.

Његов Исламизам и план формирања Исламске државе из Исламске декларације је међутим колико неукусно – толико и немогуће прешутјети.

Па макар то изгледало као полемика, између мене и уваженог проф. др Танасковића.

1 коментар

  • Професор Танасковић се превише трудио да буде „умерен“ и „објективан“ па је потценио злонамерност и геноцидну агресивност Алије Изетбеговића. Можда је то последица клеветања којима је био изложен српски народ задњих деценија. Танасковић није хтео никога да поларизује својим текстом, нити да да шансу било коме да га етикетира као српског националисту. У томе је његова грешка. Али када су у питању догађаји из блиске прошлости БиХ, нико не сме да буде конформиста. Истина треба да се каже до краја а то је без увијања урадио Џевад Галијашевић.

    Муслиманима у БиХ уопште није у интересу да се сакривају иза паравана наводне „жртве“ јер они тако никада неће бити способни ни за покајање, а још мање за помирење. Таквим понашањем они само још више тону у самоизолацију и аутодеструкцију. Велика је трагедија видети људе који су у биолошком смислу Срби, али који су се толико отуђили од својих сународника у културном и религијском смислу да су за Србе постали највећи странци.

Кликни овде да поставиш коментар