Komentari

Amerikance muče rusko „nuklearno pravoslavlje“ i „pokrštavanje sovjetske prošlosti“

U VAŠINGTONU NE ŽELE DA BUDU HVATANI NA KRIVOJ NOZI „KAD RUSIJA DELUJE VAN SVOJIH GRANICA“
  • Nuklearno oružje se u Putinovoj Rusiji posmatra ne samo kao oružje za masovno uništenje, već i kao garancija mira; čak se i opisuje terminom koji se koristi u pravoslavnim himnama posvećenim Hristovom krstu – kao „oružje mira”. Zaključak je: ako vojni i naučni kompleksi ne uspeju da izvrše svoje zadatke – zlo će se rasuti po svetu (a poslednjih godina se zlo izjednačava sa dekadencijom koja proističe sa Zapada)
  • Od raspada SSSR-a se reinterpretirao stariji narativ o neprijateljstvu između Sovjetskog Saveza i ruske crkve pa se ispostavlja da je skoro svaka ključna sovjetska vojna ili naučna ličnost (uključujući i maršala Georgija Žukova i Jurija Gagarina, prvog čoveka u svemiru) bila pritajeni vernik
  • Čak je i Josif Staljin, čiji je NKVD tokom tridesetih godina 20. veka na hiljade sveštenika zatvorio u gulage, a skoro svaku crkvu u zemlji zatvorio, navodno „doživeo prosvetljenje“ tokom Drugog svetskog rata. Prema tome, smeštanje sovjetskih vojnih i istraživačkih postrojenja u hramove nije bio čin komunističkog skrnavljenja već deo božanskog proviđenja, jer je ateistički Sovjetski Savez delovao u skladu sa Božijim planom
  • Time je došlo do ponavljanja sakralne istorije: baš kao što je Konstantin ustrojio Rim u skladu sa božanskom voljom, tako je i Sovjetski Savez postavio temelje za obnavljanje postsovjetske pravoslavne zajednice koja ima nuklearna sredstva neophodna za svoju odbranu

Piše: Nikolas K. GVOZDEV

AMERIČKI stratezi su u poslednjih šest godina stalno hvatani na krivoj nozi kada je Rusija intervenisala izvan svojih granica. I dalje postoji misaoni šablon prema kojem to što je ruska ekonomija u ravni sa južnoevropskim zemljama (u smislu prihoda po glavi stanovnika), Rusija treba da prihvati ulogu u međunarodnim odnosima koju sada igraju Portugal, Španija ili Italija – zemlje koje su u nekom trenutku u istoriji bile imperijalne sile.

Svakako da Portugalci ne bi podržali vladu u Lisabonu koja bi održavala vojne snage uključene u ograničene operacije širom sveta.

Rusija se, dugoročno gledano, možda nalazi na silaznoj putanji, ali ona gaji viziju o sebi kao o velikoj sili i spremna je da podnese određene troškove kako bi održala barem neke znake moći koji potvrđuju taj status.

Da bi se razumela istrajnost ovog fenomena, knjiga Nuklearno pravoslavlje Dime Adamskog je nezaobilazno štivo. U njoj se izlaže kako je pravoslavna crkva pomogla stvaranje novog sakralnog, strateškog narativa koji daje kontekst ruskim izdvajanjima za odbranu i nacionalnu bezbednost.

RELIGIJA I AMERIČKO ISKUSTVO

Knjiga Adamskog je, kako je Dmitrij Gorenburg primetio u svojoj izvrsnoj recenziji, naišla na pozitivne kritike zbog osvetljavanja „jednog aspekta razvoja ruske vojske u postsovjetskom vremenu koji se bukvalno ne pominje u postojećim studijama. Budući radovi na temu uloge vojske u ruskom društvu i spoljnoj politici će morati da uzimaju u obzir stepen do kojeg je ona bila oblikovana kroz savez sa Ruskom pravoslavnom crkvom“.

Ipak, brine me što američki nacionalno-bezbednosni establišment i dalje ne haje za uvažavanje uloge religije, posebno u njenom kolektivnom aspektu, u pitanjima rata i mira. To nije ništa novo – budući da je ovo problem koji je Robert Džervis označio kao jedan od glavnih razloga zbog kojeg je američka obaveštajna zajednica ostala slepa tokom Iranske revolucije pre četrdeset godina.

Akademici pitanje religije uglavnom posmatraju kroz teoriju sekularizacije i marksističke misli – u kojima je religija „pokriće“ za druge političke ili ekonomske motive.

Američki pristup religijskim pitanjima, najbolje prikazan kroz različite evangelističke denominacije, naglašava primat individualnog izbora i odnos prema božanskom, i pretpostavlja da u odsustvu individualne predanosti (npr. ako svaki ruski oficir i naučnik nema lični odnos sa Isusom Hristom kao Gospodom i Spasiteljem) religijski faktor ne igra važnu ulogu – zato što je pojam pripadanja religijskoj zajednici i tradiciji kao delu zajedničke pripadnosti čak i u odsustvu lične posvećenosti stran američkom religioznom iskustvu.

Izvan ove dve opšte tačke, postoje još neke zablude kada je reč o ruskom pravoslavlju – koje se obično svode na pretpostavke da je pravoslavlje isto što i protestantizam sa ikonama ili katolicizam bez pape.

Međutim, trendovi koje je Adamski uočio, i sazrevanje „nuklearnog pravoslavlja“ u proteklih trideset godina, su ključni, zbog toga što se stvoreni sakralni strateški narativ odnosi na suštinu onoga što smo Derek Reveron, Mekabin Ovens i ja opisali kao pitanje „umreti,ubiti ili platiti“. Drugim rečima: „Moraš da odlučiš za šta si spreman da umreš, za šta si spreman da ubiješ, i za šta si spreman da platiš. Neke stvari možda neće doći do nivoa na kojem si spreman da se upustiš u rizik, ali će doći do nivoa na kojem si spreman da izdvojiš neka sredstva“.

Nuklearno pravoslavlje pojedincu racionalizuje njegovu žrtvu, pomaže mu da oseti kako njegova žrtva nije bila uzaludna, već u službi ideje koja je veća od njih samih.

Nikolas K. Gvozdev

RAZUMETI KONCEPT

To nije Bog zna kakvo otkriće. Na kraju krajeva, mnogi pripadnici američke vojske takođe navode da je razlog za njihovu odluku da pristupe vojsci bila želja da postanu budu deo većeg poduhvata. Ali, upravo ta viša „ideja” kojoj služe ruske nuklearne i nacionalno-bezbednosne strukture je ono što kod njih pravi razliku. A da bismo razumeli „nuklearno pravoslavlje“, Amerikanci, koji su uglavnom neupućeni u tokove vizantijske i slovenske istorije, moraju da razumeju teološki i kulturološki koncept hrišćanske zajednice.

U zapadnom hrišćanstvu, car Konstantin se uglavnom posmatra u negativnom svetlu, kao kvarilac hrišćanstva, odnosno cinični moćnik koji je prigrlio rastuću religiju kako bi zacementirao svoju vlast u Rimskom carstvu. Na hrišćanskom istoku, Konstantin – kanonizovani svetac pravoslavne crkve – se veliča, ne zbog sopstvenog života, već zbog toga što je preduzeo korake kako bi smanjio jaz između zemaljskog i Nebeskog carstva.

On je državu koja progoni hrišćane pretvorio u zaštitnicu crkve. Zanimljivo je da su u celom pravoslavnom svetu, pa čak i u Rusiji, glavni vladari koji su usvajali hrišćanstvo bili često opisivani kao „novi Konstantini“ ili „ „Konstantinovi naslednici“.

Tako je zaštita crkve i društva koje ona okuplja postala način da se sakralizuje misija države i naročito koraci koji se preduzimaju zarad njene odbrane. Postojale su granice u pogledu toga koliko daleko crkva može ići – istaknimo tu njeno čuveno odbijanje zahteva jednog cara u devetom veku (koji je imao na umu razvoj događaja u muslimanskom svetu) da vojnike koji su pali u borbi uzdigne u rang mučenika – ali od četvrtog veka pa nadalje, pravoslavni svet je u velikoj meri prihvatio koncept države kao zida koji čuva dragulj hrišćanske vere.

Ovaj koncept, prema kojem je uloga države da bude čuvar koji je na sebe preuzeo težak zadatak da zaštiti vernike od spoljašnjeg napada, u 19. veku su preuzeli slovenofili, naročito Aleksej Homjakov.

Pored ovoga, pravoslavna himnografija obiluje pozivanjima na hrišćansku zajednicu (na staroslovenskom žitelje) ili nebesku domovinu (otečestvo). Srednjovekovni ruski autori su takođe poistovetili Izrael (posebno u referencama Starog zaveta) sa pravoslavnom hrišćanskom zajednicom smeštenom u Moskvi, Trećem Rimu, i u skladu sa tim utvrdili i obavezu ruske države da zaštiti pravoslavne hrišćane svuda širom sveta.

„ORUŽJE MIRA“

Ništa od ovoga ne sugeriše da su ruski vojni stručnjaci u 21. veku zauzeti deklamovanjem Filoteja iz Pskova ili nekog drugog ruskog teologa – ali ono što je Adamski napisao pokazuje kako je nakon sovjetskog kolapsa ruska crkva stvorila novi transcendentni narativ prema kojem su nuklearne i vojne misije osmišljene ne samo da bi zaštitile zemaljsku domovinu, već da bi služile uzvišenijem cilju.

Nuklearno oružje se, stoga, posmatra ne samo kao oružje za masovno uništenje, već i kao garancija mira; čak se i opisuje terminom koji se koristi u pravoslavnim himnama posvećenim Hristovom krstu – kao „oružje mira”. Zaključak svega ovoga je da ako vojni i naučni kompleksi ne uspeju da izvrše svoje zadatke – zlo će se rasuti po svetu (a poslednjih godina se ovo zlo izjednačava sa dekadencijom koja proističe sa Zapada).

Adamski, takođe, opisuje još jedan značajan trend: „pokrštavanje“ sovjetske prošlosti.

Tokom mog odrastanja, u kući mojih roditelja postojao je jedan poster ruske emigrantske grupe „Pravoslavnoe delo“ na kojem je prikazana ruka skeleta koja usred crkve u plamenu drži sveću ispred ikone Hrista Spasitelja Andreja Rubljeva. Poruka je bila jasna: prikazan je sovjetski režim i komunistička ideologija koja je direktno bila suprotstavljena ruskom pravoslavlju. Zaista, u ruskom filmu „Sveštenik“ iz 2009. godine, sa tematikom Drugog svetskog rata, pravoslavni sveštenik (zasnovan na istorijskoj ličnosti oca Džordža Benigsena) je na pitanje da li kolaboracija sa Nemcima predstavlja izdaju Rusije odgovorio da „bezbožni Sovjetski Savez nije naša domovina“.

Do 1939. godine Sovjetski Savez je gotovo u potpunosti iskorenio javno ispovedanje religije u SSSR-u; samo u uslovima ratne nužnosti bila je omogućena vrlo ograničena tolerancija pravoslavlja (što je poenta do koje je u drugom delu tog filma došao nemački oficir, koji je, nadgledajući oživljavanje pravoslavlja u Rusiji okupiranoj od strane Nemaca, grupi sveštenika rekao: „Da nije bilo ovog rata, za dve ili tri godine, Sovjeti bi uništili svaku crkvu u Rusiji, i vas sa njima“).

Gulazi, šaraške (zatvorske laboratorije) i postrojenja ruskih nuklearnih elektrana bili su, u mnogim slučajevima, izgrađeni u konfiskovanim manastirima i svetim mestima, naročito u svetinji Svetog Serafima od Sarova – predstavljajući time navodni trijumf naučnog materijalizma nad religijskim sujeverjem.

Kao što je Nikita Hruščov kasnije primetio: „Građevinski materijali i sredstva ne padaju sa neba i biće oduzeti zbog hitnih ovozemaljskih potreba“.

RAZLOG ZA ŽRTVU

Međutim, od raspada SSSR-a pripoveda se druga priča kako bi se reinterpretirao stariji narativ o neprijateljstvu između Sovjetskog Saveza i ruske crkve prema kojem se ispostavlja da je skoro svaka ključna sovjetska vojna ili naučna ličnost (uključujući i maršala Georgija Žukova i Jurija Gagarina, prvog čoveka u svemiru) bila pritajeni vernik.

Čak je i Josif Staljin, čiji je NKVD tokom tridesetih godina dvadesetog veka na hiljade sveštenika zatvorio u gulage, a skoro svaku crkvu u zemlji zatvorio, navodno „doživeo prosvetljenje“ tokom Drugog svetskog rata. Prema tome, smeštanje sovjetskih vojnih i istraživačkih postrojenja u hramove nije bio čin komunističkog skrnavljenja već deo božanskog proviđenja, jer je ateistički Sovjetski Savez delovao u skladu sa Božijim planom.       Time je došlo do ponavljanja sakralne istorije: baš kao što je Konstantin ustrojio Rim u skladu sa božanskom voljom, tako je i Sovjetski Savez postavio temelje za obnavljanje postsovjetske pravoslavne zajednice koja ima sredstva neophodna za svoju odbranu.

Ovaj obrazac se uklapa u ideološki ton Putinove administracije, u kojem se kompletno predsovjetsko (imperijalno) i sovjetsko nasleđe uklapaju u jedan narativ u kome su crveni (komunisti) i beli (rojalisti), pravoslavci i ateisti, svi deo istog tima čiji je cilj očuvanje ruske države kao čuvara glavnog duhovnog i civilizacijskog nasleđa čiji nestanak sa zemlje se ne sme dozvoliti.

Ruski odbrambeni establišment sada ima jasnu svrhu i način da motiviše svoje osoblje.

Ako smo zaista ušli u novu eru takmičenja velikih sila, svakom Rusu je pruženo jasno obrazloženje za šta se bori. A ako narativ na koji je ukazao Adamski nastavi da dobija na snazi i otpornosti, pružiće ruskoj državi opravdanje da od svog naroda zahteva da podnosi nove terete.

Nikolas K. Gvozdev je kolumnista Nešnel interesta i profesor studija nacionalne bezbednosti na Mornaričkom ratnom koledžu Sjedinjenih Država

Preveo Radomir Jovanović

Izvor The National Interest

https://www.standard.rs/2019/07/10/ruska-crkva-i-novi-narativ-putinove-rusijesmisao-odnosa-pravoslavlja-i-drzave-u-rusiji/

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar