Коментари

Антонић: Ево какву би историју Срби учили у БиХ да нема Републике Српске

ПОРТАЛ РАДИО САРАЈЕВА ОБЈАВЉУЈЕ ДЕЛОВЕ АНТИСРПСКЕ КЊИГЕ „ТРАГОМ ДРЕВНИХ БОШЊАНА“
  • Аутори су Танер Аличехић и Ђенан Галешић који нису никакви историчари, али је њихова књига корисна да разумемо какву ће историју учити деца у БиХ – па и српска, ако СДА успе у својим плановима унитаризације БиХ и стварању „јединственог образовног система“
  • Тврде, на пример, да је „посљедњи босански дид (врховник Цркве босанске – С. А) предао штап с Ходидједа, симбол Цркве босанске, шејху мевлевијске текије на Бентбаши у Сарајеву као насљеднику босанске духовности“. Такође: да средином 19. века  „српска национална свијест међу босанским православцима није постојала“
  • Фељтон с „миротворним истинама“ ове књиге још увек излази, тако да ћемо тек бити просветљени открићима о најновијем добу. Вероватно ће ту стајати и Аличехићева „миротворна идеја“ о Републици Српској и `ослобађању Срба од фашизма`: „спас Србији и српском народу једино могу понудити БиХ и босански народ, и то укидањем посљедњег упориштва четничког српства – Републике Српске“. Не помажите нам више, аман!
  • Ово је исти тип первертираног национализма као код Сенадина Лавића. Није босански народ – ког, наводно, чине мухамеданци, православни и католици у БиХ – насилни конструкт и пропагандна химера. Не, баш обрнуто, Срби у БиХ су конструкт, они су носиоци лажног идентитета и жртве пропаганде која долази споља. Зато их треба ослободити Републике Српске и вратити их изворном бошњалуку
  • Тај пројекат калајевштине није могао да прође ни пре 120 година, а камо ли данас. Он је у тој мери супротан историјским чињеницама, модерном схватању идентитета и елементарној слободи, да може бити остварен једино голим насиљем.Чувајмо зато Републику Српску да нам, између осталог, и деца у школи не би морала учити Аличехић-Галешићеве „истине“. И да се Срби у БиХ у 21. веку заиста не би морали вратити у статус „влаха“…

Пише: Слободан АНТОНИЋ

НА ПОРТАЛУ Радио Сарајева, на ком је публикован шовинистички текст Сенадина Лавића (о чему писах прошли пут), у току је објављивање, у наставцима, и књиге Трагом древних Бошњана Танера Аличехића и Ђенана Галешића.

Овај потез уредништво је образложило тиме да су у књизи садржане „идеје које могу донијети мир и просперитет овој земљи“ (наглашавање изворно). Наиме, ова нас књига, наводно, учи о „стољећима вјерске плуралности, у којој су Босанци, Бошњани, Бошњаци, како год, стољећима, све до средине XIX стољећа, али и касније, своје односе чували и изграђивали управо на босанским вриједностима“ (наглашавање изворно). 

Аутори ове књиге нису историчари. Танер Аличехић дипломирао је физику, а магистрирао менаџмент, док је Ђенан Галешић дипломирани правник. Нико од њих двојице не ради у научном институту, или на факултету.

Ипак, они су прегли да напишу књигу о историји БиХ која ће афирмисати пројекат стварања босанске нације. А, како смо већ указали, управо иза тог пројекта је, на свом последњем конгресу, стала СДА – водећа странка Бошњака у БиХ.

Дакле, Аличехић-Галешићева књига корисна нам је да разумемо какву ће историју учити деца у БиХ – па и српска, ако СДА успе у својим плановима унитаризације БиХ (укидање ентитета и кантона; овде, стр. 5), као и у намери да створи „јединствени образовни систем“ (стр. 11), као део државне „афирмације бх. индентитета“ (стр. 8).

Ево које би историјске „истине“, по укидању Републике Српске, требало да уче српска деца, судећи по Аличехић-Галешићевој књизи:

·       „У тами средњег вијека, посљедњи траг толеранције и слободе мишљења налазио се на подручју Босне

·       У тами једноумља и инквизиције, босанска држава једина је у Европи заштитила цркву која тумачи свето писмо на себи својствен начин“. 

·       „Црква босанска је давала духовну слободу и јединствену филозофију живота у Босни“.

·       „Босанска држава је била настањена углавном вјерницима Цркве босанске

·       „Око петсто година постојања средњовјековне босанске државе растао је и углед по много чему јединственог народа, који је себе називао босанским народом, Бошњанима (касније Бошњацима или Босанцима)“

·       „Босански народ је дошао у додир с исламом, по много чему блиском исконском кршћанству, које је његовала Црква босанска“.

·       „По народном предању, посљедњи босански дид (врховник Цркве босанске – С. А) предао је штап с Ходидједа, симбол Цркве босанске, шејху мевлевијске текије на Бентбаши у Сарајеву као `насљеднику` босанске духовности“. 

·       „Бошњаци су, као феудално племство, имали водећу улогу у босанском друштву као и у Османском Царству“.

·       „Опустошена погранична подручја, босанске владајуће породице су насељавале Власима из смедеревског и београдског краја“

·       „Влашка племена постала су језгро становништва које се у Босни, крајем 19. вијека, кроз припадност православној цркви препознало у српској националној идеологији“.

·       Територијално и административно комадање Босне (…) извршено је 1829. године, када је шест нахија с десне стране Дрине одвојено од Босне и припојено Србији“ (изворно наглашавање).

·       Притисак православног становништва на османску власт на Балкану потицала је Русија

·       „Средином деветнаестога вијека српска национална свијест међу босанским православцима није постојала“.

·       „Кнежевина Србија користила је незадовољство сељачког становништва у Босни за ширење српског идентитета, а све у сврху своје државне тежње према територији Босне“.

·       „Српски национализам у Србији, у другој половици 19. в, постао је темељно антибосанска идеологија с циљем ширења српске државе на босанску територију“ (изворно наглашавање).

·        „Од половине 19. в. код православног, а у мањем броју и код осталог босанског становништва,  почела се развијати наклоност ка српском идентитету“ (изворно наглашавање).

·       „Нажалост, под утјецајем православне цркве, српски национални покрет је с временом претворен у етноконфесионалну идеологију – `један народ, једна вјера, једна држава`. Крајњи исход је био протјеривање и покољ домаћег муслиманског становништва које се наставило и у 20. веку“ (изворно наглашавање).

·       „Србија је имала јасан пројект ширења српске националне идеологије, тј. посрбљавања становништва Босне и негирања босанског идентитета и хисторије“. 

·       „Посрбљавање Бошњака, одн. процес дебоснизације требао је обухватити и становнике других вјероисповијести у Босни“ (изворно наглашавање). 

·       Увођење српског идентитета код православног становништва Босне ишло је релативно брзо због развијености српске националне идеје у самој Србији те блискости босанског и српског православног свећенства“.

·       Обавјештајна служба Србије користила је разна културна, пјевачка и фолклорна друштва за ширење српске националне идеологије у Босни“ (изворно наглашавање).

·        „Ширењем српске националне идеје расла је и мржња према муслиманском дијелу становништва и вјерска нетрпељивост“.

·       Краљевина Србија није штедјела ни средства ни дипломатски утјецај да не дозволи Бошњацима да изграде националну свијест о босанском народу као различитом од српског“ (изворно наглашавање).

·        „Аустроугарском окупацијом 1878. босански териториј је подијељен на два дијела, тако што су становници Новопазарског санџака одвојени од свог народа и матице Босне“.

·       Калај је подржао босанску идеју мултиконфесионалног друштва, (…) али службено заступање националног бошњаштва, у доба Бењамина Калаја, произвело је јак отпор великог дијела већ посрбљених становника Босне“.

Танер Аличехић

·       „Током Балканских ратова, босански муслимани били су устрашени када су се прошириле информације о српским злочинима над становништвом у (Новопазарском) Санџаку, који је стољећима био саставни дио Босне“.

·       „У аугусту 1917. године на Сјеничкој конференцији градоначелници и народни заступници Новопазарског санџака изгласали су одлуку да се овај простор врати у састав Босне“ (изворно наглашавање).

·       „У Краљевини СХС и даље се радило на растакању вишевјековног босанског идентитета као плуралне средине, проводећи раније започете процесе дебоснизације домаћег живља“ (изворно наглашавање).

·       Снага која је урушавала јединство у (Краљевини) Југославији били су нарастајући српски национализам и хегемонизам, а подржавала их је и потпомагала православна црква“.

·       Прва посљедица злочиначке усташке политике била је масовније прикључење православног становништва великосрпском четничком покрету“.

·       „Многобројни четнички злочини над становницима Босне правдани су као борба против НДХ, али, нажалост, више су били одраз мржње према муслиманском становништву коју је деценијама његовала српска национална идеологија“ (изворно наглашавање).

·       „Ова стравична дешавања (четнички злочини – С. А) присилила су многе Бошњаке да се укључе у борбу: од стварања муслиманских милиција, па до приступања усташком покрету и на крају приступање злогласној Ханџар дивизији“. 

·       „СС Ханџар дивизија, састављена од босанских муслимана, створена је како би штитила босанске крајеве од четничких покоља“.

·       „На почетку рата, док су боравили у Србији, осим младих комуниста, претежно студената, партизани нису успијевали да масовно привуку нове борце. Било ја јасно да покрет није имао подршку у српском народу, који није имао потребу за сукобом или било каквим видом отпора, јер није био угрожен“. 

·       „Окосницу партизанског покрета, на почетку рата, чинили су млади Далматинци. Поред њих, партизански покрет је подржан и од Црногораца“.

·       „Формирањем ЗАВНОБиХ-а, 25. новембра 1943, Босни је враћена државност, што је водило масовном приближавању босанског народа партизанској идеји и борби“.

·       „У септембру 1943. формирана је 16. муслиманска бригада, а велики дио људства Ханџар дивизије прешао је у партизанске редове“.

·       „Упоредо, и православно становништво напушта идеју великосрпства и приклања се НОП-у“.

·       „Значајан број великосрпских идеолога, четничких официра и јединица, прикључио се партизанима, а многи су остали у ЈНА и након рата остали присутни у политици и јавном животу“.

·       „Стање у КП БиХ 1945-1950. било је такво да је политика босанске владе била поданичка према Србији и службеном Београду“.

·       „Тито је 1958. и 1959. истакао да треба престати с националним играма са становницима који су задржали босански идентитет, претежно муслиманима, те како им треба дозволити да се изјасне онако како се осјећају“.

Ђенан Галешић

·       „На попису из 1961. могло се изјаснити као муслиман, док је у Уставу СР БиХ, из 1963, дозвољено национално изјашњавање као Муслиман“.

·       „То је све било дио процеса демократизације и умањења утјецаја великосрпске идеологије из Београда, као и стјецања равноправног статуса БиХ у СФРЈ“

·       „Признање Муслимана као народа није било стварање `нове` нације, него наставак негирања босанског идентитета и прихватање чињенице да се `преостали` становници Босне ипак неће нити посрбити нити похрватити“.

·       „У оквиру школских програма, босанско-муслиманска хисторија и књижевност нису изучаване“.

·       „Али, процес поистовјећивања великог дијела становништва с босанском културом, језиком и на крају са самом Босном није се више могао зауставити“.

·       „Посљедица економског, националног и политичког развијања код Хрвата, Словенаца, Албанаца, Црногораца и Бошњака била је све теже успостављање српске превласти у Југославији“.

·       „На првом демократском референдуму, одржаном 1. марта 1992. године, босански народ је обновио независност босанске државе“.

Фељтон с „миротворним истинама“ ове књиге још увек излази, тако да ћемо тек бити просветљени открићима о најновијем добу. Вероватно ће ту стајати и Аличехићева „миротворна идеја“ о Републици Српској: „спас Србији и српском народу једино могу понудити БиХ и босански народ, и то укидањем посљедњег упоришта четничког српства – Републике Српске. Можемо само замислити како би данас изгледала Европа да је остављен један дио Њемачке нацистима на управљање. Тај преседан данас држи заточеним у фашизму српски народ“.

„Добри Бошњани“, Аличехић и Галешић, хоће да помогну Србима и ослободе их од фашизма тако што ће им укинути Републику Српску? Не помажите нам више, аман!

Ово је исти тип первертираног национализма који смо утврдили и код Лавића. Није босански народ – ког, наводно, чине мухамеданци, православни и католици у БиХ – насилни конструкт и пропагандна химера. Не, баш обрнуто, Срби у БиХ су конструкт, они су носиоци лажног идентитета и жртве пропаганде која долази споља. Зато их треба ослободити Републике Српске и вратити их изворном бошњалуку.

Тај пројекат калајевштине није могао да прође ни пре 120 година, а камо ли данас. Он је у тој мери супротан историјским чињеницама, модерном схватању идентитета и елементарној слободи, да може бити остварен једино голим насиљем.

Чувајмо Републику Српску да нам, између осталог, и деца у школи не би морала учити Аличехић-Галешићеве „истине“. О Србима у БиХ као „усељеним Власима“ које је „Обавјештајна служба Србије“ „у другој половини 19. в. успела да посрби“.

И да се Срби у БиХ у 21. веку заиста не би морали вратити у статус „влаха“…

4 Коментара

  • Домаће муслимане треба редуковати на њихова гета и пустити их да тамо причају шта хоће. Мултикултуралност нека вежбају са масовно досељеним Арапима којих је у Босни све више. Дијалог треба да се води између муслимана и Хрвата. Њихово је пријатељство учвршћено у Првом и Другом светском рату. А Срби, оружје на готовс!

  • КЊИГА О ПОСТАЊУ Б-ОШЊАКА

    Земљина кугла је још у повоју.
    Зељотреси катастрофалних размера, вулкани бљују ватру на све стране, земљина кора се тек формира као и мора и реке. Киселе кише непрестано падају, притисак је велики, ни ротација Земље још није константна…општи хаос, мора и океани личе на супу, стално кључају, пуше се ….и гле чуда у том тоталном хаосу појавио се ЖИВОТ.
    На обалу таквог мора доспело је неко чудно биће, нека аморфна маса која је успела да изусти ЈА САМ ОШЊАК….Све остало што се појави на овој обали моје је дјело ја сам им БАБО….
    Овако је започео своје капитално научно дело г. Ибро Хафизџибровић.
    Г. Ибро даље тврди да је та обала била обала Босне јер је море у та прадавна времена дубоко задирало у територију Босне те је тако ОШЊАК био први становник Босне са правом уживања босанске територије од самих прапочетака.
    Сви остали,који су се касније појавили, немају никва права и ту су само пролазници до самог краја Босне а као што знамо краја никада неће бити. Босна је у сваком погледу бескрајна, поготову временски.
    Интересантно је име које је г. Хафизџибровић наденуо првоме Босанцу.
    По његовој тврдњи Ошње су требали да имају као прво слово у имену слово М али се оно изгубило када су постали конвертити јер нису показали храбрости да се одупру освајачу ,него су му се приклонили заради своје користи и отимачине територије онима који су касније дошли у Босну. Г. Ибро тврди да нису имали мошње ни за црно испод нокта па им је зато ставио а после и укинуо чувено слово М, јер је био тешко разочаран и згрожен када је кренуо да проучава Ошњачку историју од постања.
    Око постанка Амеба није имао никаквог двоумљења с обзиром на изјаву праБабе свих Ошњака и проналазак реторте у пирамиди код Високог.
    Амебе су потомци Ошњака, недвојбено и научно утврђено без икакве даље сумње и расправе.
    Слово Б г. Ибро није никада узимао као опцију у саставу имена Ошњака јер је има разлога а и његово научничко биће то никако није могло да прихвати. Слово Б су прикрпили неки каснији безвезњаци не познавајући корен имена и не познавајући само постање Ошњака.
    Ово фудаментално откриће г. Ибре Хафизџибровића је померило границе научног приступа у откривању порекла народа и као тако заведено је у Вашингтонској библиотеци под бројем 001/ 001 јер је фундамент и еталон за сва остала истраживања по овом питању.
    Налази се у специјалном сефу, и доступно је само озбиљним истраживачима. Поготову онима којима није јасно како се тако славна ошњачка историја свела на 24% !!

  • ВЕРСКИХ СЕКТИ И БОГУМИЛА НИЈЕ БИЛО У СРБИЈИ

    Писац фељтона, госпођа Зорица Златић Ивковић, пише о времену Стефана Немање и нема шта да јој замерим. Служи се подацима који су прихваћени у нашим историјским књигама, уџбеницима и енциклопедијама. Но, замерам нашим научним установама и САНУ, јер су у историјску науку унели кривотворења из 19. столећа колонијалних држава – Аустрије и Немачке. Тиме се служила и писац „Политикиног“ фељтона и наводи, да је у време Немање у Србији претила опасност од јеретика, шизматика, кудугера, богумила, итд. Тих секти, којих је било у првим столећима Нове ере, није било у Србији у Средњем веку. Било је само католичких оаза, које су стваране финансирањем Папе, Млетачке Републике, Мађарске, итд. Против тих оаза је Немања предузимао мере, јер су оне нарушавале и државни и верски систем у Србији. Иста опасност је постојала и у Источном Римском Царству (Византији) и Бугарској. Но, у политичком речнику, ти католици су се звали именима секти из првих столећа и богумилима – губитницима у грађанском рату у Бугарској у 10. столећу. Све је то лепо објаснио др Миодраг М. Петровић, члан Српске академије наука и уметности, у својим делима: „Нови подаци Никодима Химнографа о јереси у Србији и Босни средњег века“, „Археографски прилози“, „Кудугери-богумили у византијским и српским изворима и ‘Црква босанска’“ и „Словенско средњевековно наслеђе“.
    Истину о томе да су католици звали православне богумилима, а православни су (супротно) звали католике богумилима и другим именима секти из првих столећа, имате и у књизи Васе Глушца: „Истина о богумилима“.
    На основу студије ове двојице историчара, и на основу других поузданих извора, написах и ја књигу: „Бивши Срби Бошњаци – богумила није било“. Издавач је „Мирослав“ у Београду.
    С поштовањем.

    Београд, 3. мај 7522 (2014)
    Слободан Јарчевић, ср

Кликни овде да поставиш коментар