Коментари

Антонић: На РТС агресију НАТО на Србију обележавали Сидран и Хаџихафизбеговић

ОШТРЕ РЕАКЦИЈЕ НА САОПШТЕЊЕ ФХП НАТАШЕ КАНДИЋ И ЕМИСИЈУ ЈАВНОГ СЕРВИСА У ОКО МАГАЗИНУ
  • Емисија РТС са Сидраном и Хаџихафизбеговићем није била некоректна, али је готово потпуно проимашила контекст. И зато је наљутила публику – ионако нервозну због опсадног стања. Јер, Изетбеговић је два пута је прихватио, па онда одбио апсолутно поштене понуде за политичко решење кризе у БиХ. Тиме је свесно ушао у рат
  • Историјска је иронија да се данас у Сарајеву Алија Изетбеговић слави као отац нације и миротворац. Нсупрот томе, у Београду се, у доминантном делу медија, Милошевић и Караџић виде првенствено као балкански касапи и ратни хучкачи
  • Више слуха РТС-а за публику. Више објективног и ширег контекста. И више храбрости да се сведочи одговорност наших западних пријатеља. И биће мање озлојеђености, псовки, клетви и претњи. Зар је то тако тешко разумети?

Пише: Слободан АНТОНИЋ

ДВА начина на која је, ових дана, обележена годишњица НАТО напада на СРЈ изазвала су бурну реакцију у јавности.

Фонд за хуманитарно право, Наташе Кандић, објавио је 24. марта: „На данашњи дан 1999. почела је систематска акција етничког чишћења и насиља над косовским Албанцима, спроведена од стране оружаних снага српске војске и полиције током НАТО интервенције на СРЈ“.

Нагласак код ФХП, као што се види, био је на 24. марту као „почетку систематске акције српске војске“ да „етнички очисти Косово“ – не на отпочињању агресије НАТО на суверену државу, без одобрења СБ УН (што је еклатантни ратни злочин против мира).

Обашка то што никада и нигде није доказано постојање „систематске акције етничког чишћења“ – план „Потковица“ је обичан фалсификат (о томе сам опширније писао овде 284-287), а на суђењу Милошевићу као доказ није изнето ништа што би сведочило о стварном постојању плана да се Албанци протерају с Косова (видети опширније овде 430-455).

Реакција публике на овакво виђење 24. марта од стране ФХП била је бурна и углавном се изражавала псовкама и клетвама.

Приступ РТС-а био је пак другачији – мада се и он завршио такође псовкама и клетвама љутите публике. РТС је у Око магазину, емитованом 24. марта, позвао да о НАТО нападу на Србију говоре Абдулах Сидран и Емир Хаџихафизбеговић.

Истина, прилог је био доста информативан. Тако се из њега могло сазнати и за Сидранову песму  из 1999. која се завршава следећим стиховима:

„Мало послије, уз кахву,
испратим авионе на Србију
и пушим, на прозору, ко какав
сасвим спокојан човјек“.

Абдулах Сидран и Емир Хаџихафизбеговић

О томе шта је све Хаџихафизбеговић говорио за Србе током деведесетих већ сам раније писао. Стога ме његова подршка НАТО бомбардовању „војних циљева“ у Србији – а с опаском да је до њега дошло „јако касно“ (!?) – што се све могло чути у уторак, није посебно изненадила.

Међутим, изненадило ме је то да РТС није имао слуха за осетљивост тренутка, услед опште раздражености публике ванредним стањем, па је емитовао прилог који је део публике доживео као провокацију. Заправо, прилог је био стар годину дана, и био је део серије од три емисије.

У првој емисији говорило се о томе „колико смо новца изгубили за 78 дана бомбардовања“ (22. марта 2019) – као да је то био главни проблем (?!); у другој емисији приказано је како су на НАТО сатирање Србије гледали Хрвати (25. марта 2019); а у трећој смо видели како се бомбардовање Србије доживљавало у Сарајеву и Бањој Луци (28. марта 2019).

Искрено речено, и тада ми је ова серија, којом се обележавало 20 година агресије, изгледала некако децентрирана. У фокусу није била кривица наших западних пријатеља за агресију, као и злочини против цивилног становноиштва пострадалог у бомбардовању, него тек три маргиналије. Но, сада је само једна од њих поново емитована – и то баш на дан почетка агресије. Због тога је све деловало некако незграпније.

Ипак,  прилог је био довољно садржајан, поготово што смо, осим Сидрана и Хаџихафизбеговића, могли да видимо и тадашње наслове из сарајевске штампе: Дневни аваз: „Напокон бомбе на Балканског касапина“; Дани: Лепа села лепо горе“: Слободна Босна: „Силу којом је Слободан Милошевић десет година плашио читав свет НАТО савез је понизио за само два сата ваздушних удара“.

Цитиран је и Алија Изетбеговић: „Акција НАТО-а не смије се завршити неријешено, све осим побједе НАТО-а било би опасно, не само за Kосово и избјеглице већ и за БиХ, Балкан, па и шире“.

У емисији су, штавише, сасвим добро уравнотежени саговорници из Сарајева и Бање Луке. Наспрам Сидрана и Хаџихафизбеговића, стајали су Бранислав Божић и Никола Пејаковић; а сведочење Сенада Пећанина парирано је сведочењем Зорана Ћирјаковића.

Међутим, проблем је што је башчаршијски наратив „беспомоћно Сарајево су Срби опколили и бомбардовали га три године, убивши 1.600 дјеце“ доминантан и у Београду (показао сам део нетачности из тог наратива овде и овде). Тако, када се осамдесет наших малишана које је убио НАТО стави у контекст „1.600 дјеце“ које су, наводно, убили „српски фашисти“, е онда НАТО бомбардовање не делује више тако страшно.

Штавише, делује готово оправдано.

Споменик посвећен деци убијеној у НАТО бомбардовању, парк Ташмајдан

Но, постоји један шири контекст који у овој емсији није поменут, а који се мора имати у виду када се пореди рат у БиХ 1992-1995. и напад НАТО на Србију 1999.

Ко је почео рат, ко је кривац за рат и да ли се рат могао избећи?

Милошевићу је, 1999, постављен ултиматум који, заправо без рата, не би прихватила ниједна земља на свету: 1. да се Србија повуче с Косова; 2. да тамо дође НАТО; 3. да се на Косову, после три године, уприличи референдум о независности, и 4. да НАТО има право да се слободно креће и неограничено интервенише по остатку Србије (видети опширније овде 271-276).

С друге пак стране, Алија Изетбеговић два пута је прихватио, па онда одбио апсолутно поштене понуде за политичко решење кризе у БиХ. Тиме је свесно ушао у рат.

Најпре, у августу 1991. постигнут је договор (преко посредника Мухамеда Филиповића и Адила Зулфикарпашића) да БиХ остане у федерацији, а да Алија Изетбеговић буде први председник скраћене Југославије (Србија, ЦГ, БиХ, Македонија, Српска Крајина; овде 73-74).

Мухамед Филиповић овако описује одустајање од тог договора (овде 14.49-18:29): „Изетбеговић је на то пристао, и ми смо направили споразум, да би га у задњи час отказали из СДА. Никад ми Изетбеговић није дао објашњење зашто је то отказао. Јер је он, кад смо направили концепт споразума, први рекао – на заједничком састанку (сједио је Адил Зулфикарпашић, ја и Изетбеговић с једне стране, а Караџић, Кољевић и Крајишник с друге), он је први рекао – `Ово је добро, потписаћемо то, вас двојица професора` (тј. ја и Кољевић) `да редигујете текст`“… Да би, након два дана, дошао један телеграм (из СДА – С. А) у коме се каже да се не само не слажу с тим споразумом, него ни с било каквим споразумом“!

Да подсетим, текст споразума објављен је у Ослобођењу, 2. августа 1992, што је, како сведочи Филиповић, „нашло снажног одјека у српској, али и босанској јавности, особито ондје гдје Срби и Муслимани живе помијешани: односи су релаксирали и свијет је одахнуо“. 

Међутим, Изетбеговић је све покварио, тако што је, накнадно, одбацио споразум. Опет позивамо Филиповића као сведока. Он, на питање водитеља: „А јесте ли питали Изетбеговића зашто је то урадио?“, одговара: „Питао сам га више пута, никад ми није хтио рећи, никад“!

Мухамед Филиповић

Сам Изетбеговић, опет, каже: „Милошевић ми је у згради СИВ-а, у љето 1991. године, рекао да ћу ја бити први предсједник Југославије, онакве каква буде“. „Имали смо само тај избор“, каже другом приликом он: „да останемо у крњој Југославији; а да не би то било, ми смо морали ићи на референдум; а ако смо ишли на референдум ми смо неизбјежно ишли у рат“.

И Изетбегповићу је, дакле, било јасно да организовање референдума о сецесији БиХ, 29. фебруара-1.марта 1992, води у рат. И рат је збиља одмах почео. Током марта 1992. долази до пушкарања у Горажду, Купресу, Мостару и Дервенти, а војска Републике Хрватске улази у рејон Босанског Брода, Купреса и долину Неретве.

Међутим, Изетбеговић одмах после тога добија још једну поштену понуду за мир: Кутиљеров план.

По овом плану, БиХ би остала јединствена, али децентрализована држава. Била би састављена из кантона образованих по националној основи, који би конституисали три етничке јединице. Свака јединица имала би своју скупштину и владу. Град Сарајево био би посебна јединица, заједничка и мултиетничка. Централна, (кон)федерална скупштина имала би два дома – дом грађана и дом конститутивних јединица. У другом дому, свака јединица имала би једнак број представника. У свим најважнијим питањима, у другом дому би се одлучивало већином од четири петине укупног броја посланика. Све три јединице, па и српска, чиниле би распарчане територије, не у једном комаду.

План је био апсолутно поштен. Ниједан народ у БиХ не би доминирао. Нико не би имао повезану територију коју би могао отцепити и прикључити некој држави, изван БиХ.

Алија Изетбеговић прихватио је овај план и парафирао га 18. марта 1992.

Кутиљеро је, сведочећи у Хагу 19. фебруара 2013, рекао: „Када се упореди мапа која је била додатак Лисабонској изјави и мапа која је део Дејтонског мировног споразума, види се да је, после три и по године ратовања, резултат био скоро исти“.

Срби су, по Кутиљеровом плану, имали 44% територије БиХ, а по Дејтонском споразуму добили су 49%.

Жозе Кутиљеро

И заиста, спровођење Кутиљеровог плана спречило би рат у БиХ и санкције Србији, сачувавши неких 100.000 људских живота.

И словима: сто хиљада!

Међутим, након што га је у Сарајеву, по повратку из Лисабона, 28. марта 1992, посетио амерички амбасадор у СФРЈ, Ворен Цимерман (Warren Zimmermann), Алија Изетбеговић одбацује Кутиљеров план.

Цимерман је у својим мемоарима (oвдe 126) порекао да је наговарао Изетбеговића да одустане од плана. Но, Дејвид Бајндер (David Binder) ), дописник Њујорк Тајмса (New York Times) с Балкана, 29. августа 1993, у свом листу објављује чланак у коме наводи сведочење самог Цимермана.

Цимерман каже да му се Изетбеговић, на сусрету у Сарајеву, 28. марта 1992, пожалио да није задовољан Кутиљеровим планом. „Одговорио сам му – ако вам се не свиђа, а што сте га потписали?“, цитира Бајндер Цимерманове речи. Изетбеговић је једва дочекао да ово чује. Одмах је развргао споразум из Лисабона.

Управо у том тренутку сахрањиване су жртве покоља у Сијековцу, почињеног 26. и 27. марта 1992. Наиме, 26. марта, припадници регуларне војске Хрватске и наоружане формације босанских Хрвата (ХВО), удружени с муслиманским јединицама Територијалне одбране БиХ, напали су село Сијековац и убили девет српских мештана, од којих је најмлађи имао 17 година, а најстарији 72 године. Следећег дана убијена су још 22 мештанина, а село је спаљено.

Ето тако је почео рат у БиХ. Свевишњи је два пута дао прилику Изетбеговићу да добије поштен мир. Оба пута, из тешко објашњивих побуда,  Изетбеговић је радије изабрао рат.

Алија Изетбеговић

Мухамед Филиповић каже: „Увјеравао сам Алију Изетбеговића да је најважнјији задатак и највиши циљ политике једне државе да сачува свој народ од било каквог рата“ (овде 15.0515:20). Али, Изетбеговић је просто срљао у рат.

На крају га је и добио.

Историјска иронија је да се данас у Сарајеву Алија Изетбеговић слави као отац нације и миротворац. Нсупрот томе, у Београду се, у доминантном делу медија, Милошевић и Караџић виде првенствено као балкански касапи и ратни хучкачи.

Иако емисија РТС-а са Сидраном и Хаџихафизбеговићем није била некоректна, она је, заправо, готово потпуно проимашила контекст. И зато је наљутила публику – ионако нервозну због опсадног стања.

Хајде да будемо конструктивни. Више слуха РТС-а за публику. Више објективног и ширег контекста. И више храбрости да се сведочи одговорност наших западних пријатеља.

И биће мање озлојеђености, псовки, клетви и претњи.

Зар је то тако тешко разумети?

5 Коментара

  • Понуде које су Турци добили су биле бесмислене и никада не би довеле до трајног решења. То су били трули компромиси. Само је било питање времена кад би се поново појавио неко ко би, попут Алије Изетбеговића, кренуо да убија Србе. Иако је рат по себи деструкција, он је ипак јасно показао да мира са Турцима не може никада бити, а врло је важно знати на чему си. Оног тренутка кад су њихови преци окренули леђа свом српском идентитету, то је био пут без повратка. Може се неки појединац, који има висок ниво свести, вратити у корпус српске нације, али муслиманска већина ће увек бити резервоар непријатеља. Са непријатељима треба држати дистанцу, такву да увек кад затреба може да се реагује виолентно и немилосрдно. Свако ко мисли да је „мирољубива коегзистенција“ могућа, је будала. Интерес Срба је да се Турци иселе у Турску, или да на какав други начин нестану као егзистенцијална претња. За сада је довољно гурнути Турке у наручје Хрватима, да тамо осете њихово пријатељство као што су Срби осетили у протеклим ратовима. Нека они између себе „мирољубиво коегзистирају“.

  • Kao i dosada odlican tekst. Stanje u Srbiji je za mene tuzno, kao sto ukazuje autor. Nama Srbima u Hrvatskoj nikad nije bilo lako, a posebno ako se nisi odricao sebe. U nasoj kuci se citala Politika desetljecima, iako je bilo tesko, posebno 71. Danas zivim u Beogradu i nedavno sam prestala da je citam zbog izrazitog prohrvatskog stava. Ne znam, ali mi se cini da u Srbiji vlada misljenje da nisi intelektualac ako si nacionalno opredeljen.

Кликни овде да поставиш коментар