Коментари

Антонић: Жалосно је што Сарајево не разуме да и на своју штету од 1. марта прави државни празник

ТРИБИНА СоС „РЕФЕРЕНДУМ О СЕЦЕСИЈИ БиХ И СТВАРАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – 27 ГОДИНА КАСНИЈЕ“
  • Зашто није одабран неки други датум као државни празник? Рецимо, дан када се Твртко, 1377. године, прогласио за краља? Можда зато што је то био Митровдан, тако да би се показало да је све оно качење љиљана на бошњачку „ратну заставу“ заправо било кићење туђим перјем
  • Или зашто онда није узет датум издавања Повеље Кулина Бана, 1189. године? Ваљда зато што је и то хришћански светац: Усековање главе Св. Јована Крститеља. И још један знак српског карактера средњовековне Босне
  • Но, могао се ипак, као „дан независности“ прогласити макар дан пријема БиХ у УН, 22. маја 1992. године. То је етнички много неутралнији и „мање болан“ датум од 1. марта. Али не, морао се узети баш дан завршетка референдума који су Срби одбили и баш дан када је Бошњак убио Србина, чиме је симболички у БиХ објављен рат. Тај датум и тај празник за Србе су болни и понижавајући, они су симбол не само правног насиља, већ и сегрегације Срба у БиХ у статус народа другог реда, као народа који се не мора низашта питати. Земља са таквим празником нити је демократска држава, нити може да буде држава у којој Срби желе да живе

 

ЗАШТО је 1. март, као сећање на 1992. годину, за Бошњаке у БиХ „празник независности“, а за Србе симбол почетка агресије и планиране мајоризације и асимилације Срба у унитарну БиХ?[1]

„Референдум о независности“ БиХ одржан је 1. марта 1992. године. Томе је претходио „Акт о реафирмацији суверености БиХ“, донет у скупштини БиХ, 15. октобра 1991. године, гласовима Муслимана и Хрвата, уз противљење Срба. Тим чином, уз оправдање да се сецесијом Словеније и Хрватске појавила опасност прегласавања БиХ у СФРЈ, одлучено је да се повуку представници БиХ из рада савезних органа (овде).

Међутим, то није сметало да се управо по принципу прегласавања уприличи „референдум о независности“. Основа за референдум била је одлука Бадинтерове комисије, којом је утврђена „дисолуција СФРЈ“, а признање незавинсости БиХ везано за одржавање референдума (тачка 4).

Одлука о референдуму, заказаном за 29. фебруар и 1. март 1992, донета је у скупштини БиХ, 25. јануара 1992, пошто су Срби протестно напустили седницу. Српски представници су, после тога, позвали Србе у БиХ да бојкотују референдум. Референдум није успео јер није испуњен законски услов да на референдум мора да изађе више од две трећине грађана (гласало 63,7%; овде), али је независност ипак проглашена.

Ово игнорисање воље Срба у БиХ и одбијање да се са њима направи договор с правом је окарактеруисано као насиље (Кецмановић, Цицовић, Пророковић, Танасковић). А договор се могао направити, што сведоче преговори Караџић-Филиповић (овде), као и каснији (краткотрајни) споразум с Кутиљером (овде).

Мултиконфесионална земља, без већинске нације, до независности у миру може да дође само пактом свих конфесија. Пример је Либан, и његов „Национални пакт“ (1943) између хришћана, католика и православаца, те муслимана, сунита и шиита.

Овим пактом су, најпре, хришћани одустали од захтева за покровитељством Британије или Француске, а муслимани су одустали од (ре)уједињења са Сиријом. Договорено је да председник републике и врховни командант увек буде маронитски католик, премијер сунитски муслиман, председник парламента шиитски муслиман, потпредседник парламента и заменик премијера православни хришћанин, начелник генералштаба Друз, да у парламенту однос хришћана и муслимана увек буде 6:5, итд.

Такав или сличан договор могао се и морао постићи и у БиХ, ако се желела истинска равноправност Срба, Муслимана и Хрвата у „мирној Босни“. Али, није. Уместо тога одабрано је правно-политичко насиље, а оно је водило избијању међуетничког рата у БиХ.

Штавише, чак и да су Срби узели учешћа, „референдум из 1992“, строго узев, није ни био референдум, већ плебисцит – нижа форма непосредног одлучивања. А узети плебисцит као државни празник у земљи која хоће да буде демократска заиста је противречно.

Да подсетим да политичка наука, посебно у Француској, у којој постоји двовековно искуство непосредног изјашњавања бирача, прави јасну разлику између референдума и плебисцита (овде).

  1. У односу на уставноправни систем: референдум је унутар уставна институција, плебисцит ван уставна (претходи уставу или одређује који ће устав важити); референдум је, по протеку одређеног времена, поновљив, плебисцит иреверзибилан и коначан; референдум више има карактер стварне правне одлуке, а плебисцит је ратификација фактичког или жељеног стања.
  2. У односу на јавно мнење: референдум се одржава у мање-више редовним околностима, када различите политичке снаге износе различита мишљења о референдумском питању, те је јавно мнење издиференцирано и полисоно; плебисцит се, међутим, организује у ванредним политичким приликама, у атмосфери повишених страсти и без довољно рационалне аргументације.

3.У односу на питање: референдумско питање је конкретно и јасно, а плебисцитарно питање је апстракно и замагљено, те рационалном гласачу нису јасне све консеквенце одлуке; референдумско питање је везано за неки проблем фукционисања заједнице, а плебисцитарно питање тражи одговор „која/каква смо ми уопште заједница?“.

По свим карактеристикама, „референдум из 1992“ у БиХ био је заправо плебисцит. Узмимо, на пример, референдумско питање: „Јесте ли за суверену и независну Босну и Херцеговину, државу равноправних грађана, народа БиХ – Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе?“. Из питања се уопште не види да ли ће се у „сувереној“ БиХ одлучивати већином „грађана“, већином „народа“, или ће се пак тражити консенсус представника Муслимана, Срба и Хрвата?

И по осталим одликама ово је био плебсицит. А његове типичне мане, које производе демократску инсуфицијентност, пре више деценија објаснио је Манхајм:

„Погубна последица плебисцита последица је чињенице да његова практичка примена нагони људе на понашање које је својствено психологији гомиле. Када се организује плебисцит у условима бременитим насиљем и неизвесношћу, онда се отварају широке могућности за манипулисање тренутним и изненада створеним расположењем народа. Приликом гласања на плебисциту грађани се понашају као пуки посматрачи који су више заинтересовани за спољну, спектакуларну и манифестациону страну овог гласања, а мање за тежину и озбиљност разлога и крајњих последица овакве или онакве одлуке. Стога је плебисцит изгубио своју изворну улогу коју је имао у малим политичким заједницама, пошто више не претпоставља учешће грађана као одговорних и рационалних појединаца, већ пружа прилику за манипулисање плаховитим и бесловесним масама“ (нав. овде, стр. 220-221).

Славити, дакле, један проблематичан плебисцит – како са демократског, консенсуалног или миротворног становишта – не само да је зачудно, већ и проблематично и увредљиво за онај народ који је дотични плебисцит одбио.

Зашто није одабран неки други датум као државни празник? Рецимо, дан када се Твртко, 1377. године, прогласио за краља? Можда зато што је то био Митровдан (овде), тако да би се показало да је све оно качење љиљана на бошњачку „ратну заставу“ заправо било кићење туђим перјем.

Или зашто онда није узет датум издавања Повеље Кулина Бана, 1189. године? Ваљда зато што је и то хришћански светац: Усековање главе Св. Јована Крститеља. И још један знак српског карактера средњовековне Босне.

Но, могао се ипак, као „дан независности“ прогласити макар дан пријема БиХ у УН, 22. маја 1992. године. То је етнички много неутралнији и „мање болан“ датум од 1. марта.

Али не, морао се узети баш дан завршетка референдума који су Срби одбили и баш дан када је Бошњак убио Србина, чиме је симболички у БиХ објављен рат. Тај датум и тај празник за Србе су болни и понижавајући, они су симбол не само правног насиља, већ и сегрегације Срба у БиХ у статус народа другог реда, као народа који се не мора низашта питати.

Земља са таквим празником нити је демократска држава, нити може да буде држава у којој Срби желе да живе. И докле год се то не промени, докле год Сарајево, у инат Србима и на њихово огорчење, буде славило 1. март, тешко да ће да буде мира и спокоја на овим просторима.

Жалосно је да се то у Сарајеву не разуме.

(КАРАКТЕР РЕФЕРЕНДУМА У БиХ 1992. И „ПРАЗНИК НЕЗАВИСНОСТИ“ – проф. др Слободан Антонић, Филозофски факултет у Београду)

[1] Излагање на скупу „Референдум о сецесији БиХ ’92. и стварање Републике Српске – 27 година касније“, Београд, 7. март 2019.

 

4 Коментара

Кликни овде да поставиш коментар