- Необично је да Вучић и Додик имају срдачне односе, а да, са друге стране, Вучићева странка (две фракције Српске напредне странке за РС, које званични портал СНС у РС третира као филијале владајуће странке Србије) не само да излази на изборе као део анти-Додик опозиције, већ и да не жели да прихвати разуман предлог председника Српске да се у изборној години не мењају изборна правила
- Несумњиво је стратешки интерес Републике Српске и Републике Србије да се у нашој политици коначно почне правити разлика између оног што је битно и оног што је небитно. Неспорни демократски легитимитет избора у октобру 2018. суштински је битан за очување Републике Српске
- Зар је толико тешко да се у Српској око тога сложе српска власт и српска опозиција? Или неко од њих ипак има озбиљан проблем са префиксом „српска“?
Пише: Слободан АНТОНИЋ
У ДАНАШЊЕМ медијском простору Србије затрпани смо различитим, често сасвим бизарним, темама и вестима. Каткад је то права информативна мећава која нас збуњује и онемогућава да видимо оно што је важно.
Рецимо, колико се у Србији зна за предстојеће опште изборе у РС? Готово ништа.
Овдашња јавност прати Додика кад се сретне с Вучићем, али изван тога, иначе, показује слабо занимање за политичка збивања у Српској.
У Србији се, рецимо, не зна да су главне политичке институције Републике Српске до сада биле стабилније него институције у матици. На пример, последња три узастопна сазива Скупштине Републике Српске имала су пун мандат од четири године. Насупрот томе, када је реч о Републици Србији, њена скупштина од 1990. до данас није имала ни два узастопна сазива која су имала пун мандат.
Штавише, за 28 година обновљеног вишестраначја у Србији, свега два сазива (1993-1997. и 2008-2012) имала су пун мандат. То нам показује знатно већу стабилност основних политичких институција Републике Српске у поређењу са Србијом.
Међутим, овај последњи сазив скупштине Републике Српске почео је тако да је владајућа групација која подржава Председника Додика имала већину од свега једног посланика. Наиме, од 83 парламентараца у Скупштини Републике Српске, 42 скупштинара подржавало је политику Милорада Додика.
Са том врстом приближне снаге власти и опозиције у РС – потпуно различитом од стања у Србији – разумљиво је да је постојала и додатна нервоза, узбуђеност и осетљивост код власти, али и код опозиције.
И не само да се по јакој опозицији Република Српска разликује од данашње Србије – где власт има надмоћну већину. И странке које су опозиција у Републици Српској заправо су биле на власти на федералном нивоу у БиХ. Тако је у Српској до сада заиста постојала извесна равнотежа моћи и утицаја између опозиције и владајућих структура – или бар њихов дисбаланс није био тако изражен као у Србији.
Имајући у виду такву врсту односа снага, када посматрамо политички речник доминантан у Српској, приметићемо и озбиљне узајамне оптужбе, дестабилишуће за институције демократског система у РС.
Опозиција, наиме, често је оптуживала власт да је огрезла у корупцији, као и да не постоји прави демократски легитимитет власти будући да читава владајућа структура, а посебно председник Републике, управља Српском на ауторитаран начин. С друге стране, пак, власт је оптуживала опозицију да је национално нелојална и антисистемска, те да ради не само на рушењу Владе, него чак и на рушењу саме Републике Српске.
Било је и покушаја да се тај узаврео политички котао – који је прилично контрапродуктиван по елементарне интересе српског народа у БиХ, некако превазиђе.
У Владичанском двору у Бијељини одржан је састанак код Патријарха српског Иринеја, коме су присуствовали представници опозиције и власти (овде). Тада је договорено да се одустане од разарајућег речника и најстрашнијих оптужби.
Иако то примирје није дуго потрајало, реч је о важном покушају да се страсти примире и да се уплови у мирније воде, где ће се много рационалније сагледавати оно што је општи, национални интерес.
У том смислу, оно што је сада актуелно јесте Додикова тврдња да странци – које он идентификује као ОХР, америчку и британску амбасаду, инсистирају на напрасној измени Изборног закона БиХ (овде).
„Тај закон није спроводив до избора“, каже Додик – рецимо, захтева се набавка опреме за електронско гласање за свако гласачко место, што је технички тешко изводиво. „Странци би онда рекли да нема услова за спровођене избора, а ако се избори одрже“, упозорава Додик, „а не спроведе се измењени изборни закон, онда ће неко од њих поднети тужбу, а суд БиХ ће рећи да избори нису легитимни”.
Додик је о томе разговарао са опозиционим Савезом за промјене. Они су му потврдили „да се од њих тражи да се по сваку цену изборни закон изгласа”. Али, то је супротно елементарној демократској пракси: у изборној години се не мењају изборна правила, већ се она примењују тек од наредних избора.
Изузетно је важно ако би се око овог питања постигао консенсус између власти и опозиције у Српској. Ово тим пре што су део опозиције (Савеза за промјене) две фракције Српске напредне странке за РС, које званични портал СНС у РС третира као филијале владајуће странке Србије (видети овде).
Необично је, наиме, да Вучић и Додик имају срдачне односе, а да, са друге стране, Вучићева странка не само да излази на изборе као део анти-Додик опозиције, већ и да не жели да прихвати тако разуман предлог да се у изборној години не мењају изборна правила.
Прошле изборе за члана Председништва БиХ у РС (2014.) одликовала је тесна победа – за неких седам хиљада гласова – опозиционог Младена Иванића над Додиковом кандидаткињом Жељком Цвијановић (овде). Кажу да је тада одлучило 36.000 бошњачких гласова.
На изборима у октобру ове године, пак, супарник Иванићу биће сам Додик (овде). Најмоћнији човек РС рачуна на убедљиву победу над Иванићем (овде). Зато се сасвим оправдано прибојава поништавања избора због, наводне, „неадекватне примене“ новог изборног закона.
Да Србија има јасну националну политику, овдашња демократска јавност – дакле, она јавност која има слуха како за парламентаризам, тако и за елементарне националне интересе српског народа са обе стране Дрине – одавно би утврдила јасне критеријуме који важе и за власт, и за опозицију. Радиш ли у интересу егзистенцијалног одржања и елементарне стабилности демократије у Републици Србији и Републици Српској? Или можда радиш против тога?
Ако си за легитимну – дакле, демократску Републику Српску, онда у РС мора постојати консенсус о правилима изборне игре. Мора се успоставити јасан национални консенсус шта су црвене линије националног интереса српског народа са леве стране Дрине, како би Република Српска уопште била очувана.
Несумњиво да је стратешки интерес Републике Српске и Републике Србије да се у нашој политици коначно почне правити разлика између оног што је битно и оног што је небитно. Неспорни демократски легитимитет избора у октобру 2018. суштински је битан за очување Републике Српске.
Зар је толико тешко да се у Српској око тога сложе српска власт и српска опозиција? Или неко од њих ипак има озбиљан проблем са префиксом „српска“?
Додај коментар