Komentari

BiH je i danas protektorat o čijoj sudbini presudno odlučuju stranci, ali su Srbi opet – Srbi

O KNJIZI BOJANA VRANIĆA, ĐORĐA VUKOVIĆA I NENADA KECMANOVIĆA „KULTURNA UPORIŠTA POLITIKE“

Jovan B. Dušanić

  • Srpski identitet čine, pre svega: svetosavsko pravoslavlje, nemanjićka državnička tradicija i slobodarski kosovski zavet (koga čine Lazarevo opredelenje – za duhovno u odnosu na materijalno – i podvig Miloša Obilića – jedinstven slučaj u viševekovnoj istoriji moćne Otomanske imperije kada je na bojnom polju poginuo turski sultan)
  • NATO agresija iz 1999. godine dodatno je učvrstila naš kulturni obrazac, iako jedna relativno mala ali veoma agresivna i dobro umrežena grupa ljudi – poluintelektualci, kako bi rekao Slobodan Jovanović –  (uglavnom su to bivši komunisti ili njihovi biološki potomci, koji su „preko noći“ postali vatreni neoliberali, evropejci i nato-lobisti), na javnoj sceni Srbije pokušava da nas ubedi kako smo sami krivi za NATO „humanitarnu intervenciju
  • Za razliku od srednjovekovne srpske države Nemanjića, gde je sačuvana svest o njoj i njenim vladarima kroz ceo period turskog ropstva (i država ponovo stvorena početkom XIX veka), svest o bosanskoj državi i njenim srpskim vladarima nije postojala i ne postoji. I danas i najmanje obrazovan Srbin iz Bosne i Hercegovine zna kada i gde je propala srpska država i koji su njeni srednjovekovni vladari, a o srednjevekovnoj bosanskoj državi i vladari­ma malo šta ili ništa ne zna
  • Austrougarske vlasti pokušavaju na sve načine da potisnu srpsko ime – za narod i jezik koji koriste. Izbegava se jasno nacionalno opredeljivanje naroda koji živi na okupiranoj teritoriji. Za narod Bosne i Hercegovine u početku se koristi naziv naš narod, a Srbe nazivaju istočno-pravoslavni ili grčko-pravoslavniNeposredno posle okupacije austrijske vlasti jezik Bosne i Hercegovine nazivaju različito – najčešće zemaljski ili bosanski zemaljski jezik, da bi se na kraju odlučili za bosanski  jezik
  • Srpsko prosvjetno i kulturno društvo „Prosvjeta“, koje su Srbi sami organizovali i finansirali, od osnivanja do početka Prvog svetskog rata (1902-1914, za 12 godina) stipendiralo je ukupno 507 studenata (od toga 59 muslimana i 34 katolika) i 1.360 učenika srednjih škola. U periodu austrougarske okupacije do osnivanja Prosvjete (1878-1902, za 24 godine) gimnaziju je u Bosni i Hercegovini završilo 188 učenika, od kojih trećina stranaca – deca austrougarskih činovnika, a samo 24 Srbina su završili visoke škole

Piše: Jovan B. DUŠANIĆ

KRAJEM prošle (2018) godine izdavačka kuća Čigoja objavila je knjigu Kulturna uporišta politike trojice politikologa – docenta Bojana Vranića, vanrednog profesora Đorđa Vukovića i profesora emeritusa Nenada Kecmanovića.

Ovo izuzetno vredno i zanimljivo delo rezultat je višegodišnjih razgovora profesora Kecmanovića i njegovih nekadašnjih asistenata na FPN u Beogradu i Banjaluci o poglavlju iz profesoreve knjige Elementi vladavine posvećenom nacionalnim političkim mentalitetima.

Knjiga je i aktuelna i inspirativna.

Ambicija autora je bila da istraže kako elementi kulture –poput tradicije, običaja, vaspitanja, sećanja, institucionalnih pravila i sl. – oblikuju verovanja i stavove ljudi u dodiru s politikom. Razmatranja postaju složenija, ali i zanimljivija, kad sa individualnog nivoa pređe na kolektivni, odnosno nacionalni. Kao što pojedinci pamte tako i nacije imaju istoriju, mitove, heroje, izdajnike, tradiciju i običaje, specifične mentalitete ljudi.

Na bazi istorijskog pamćenja formiraju se kulturni obrasci koji oblikuje nacionalni identitet. U procesu stvaranja kulturnih obrazaca naroda dolazi do kristalizacije kolektivnog istorijskog nasleđa u dugom trajanju i stvaranju čvornih tačaka koje su prolazile kroz vekove i prenosile se sa pokolenja na pokolenja, premošćavajući epohe i ideologije.

Nacionalno pamćenje, u suštini, jeste izbirljivo sećanje na ono što je dobro rečeno i učinjeno, te izdržalo proveru kroz vekovno iskustvo predaka, kao nešto vredno pamćenja, negovanja i poštovanja. Kroz njega se kristališu najbolje vrednosti naroda i kao takvo ono je poučno, inspirativno, orijentišuće i zaštitničko.

Uz pomoć kulturnih obrazaca može se lakše razumeti i proživeti sadašnjost, a budućnost učiniti predvidljivijom i boljom.

U formiranju kulturnih obrazaca presudnu ulogu imaju veliki događaji iz prošlosti. U istoriji srpskog naroda to su zbivanja iz srednjovekovne srpske države koja su oblikovalA naš nacionalni identitet.

Srpski identitet čine, pre svega: svetosavsko pravoslavlje, nemanjićka državnička tradicija i slobodarski kosovski zavet (koga čine Lazarevo opredelenje – za duhovno u odnosu na materijalno – i podvig Miloša Obilića – jedinstven slučaj u viševekovnoj istoriji moćne Otomanske imperije kada je na bojnom polju poginuo turski sultan).

Kroz vekove je zaštitnik nacionalnog identiteta bila Srpska pravoslavna crkva a nosilac epska narodna književnost. Tako smo opstali i pored viševekovnog ropstva i svih iskušenja kojima smo bili, kao narod, izloženi.

Uspostavljeni kulturni obrasci preživljavaju ropstva i okupacije. Kad se pojedincu, usled ograničenosti ovozemaljskog postojanja, čini da je stanje u kome živi neizdržljivo i da je sve izgubljeno i bezalternativno, taj pritisak se uz pomoć kulturnih obrazaca može transponovati u kulturni i simbolički smisao egzistencije i pretvoriti u tačku otpora, sa uverenjem da će opstati i održati duhovne i kulturne veze sa precima i tako dočekati (ako ne on, a onda njegovi potomci) slobodu.

Generacije i generacije su vekovima imale na umu šta treba činiti, da bi se moglo časno, na onom svetu, izaći pred pretke (ali i pred Svetoga Savu i ostale Nemanjiće, cara Lazara i Miloša Obilića), a u ovom svetu ostaviti amanet za potomstvo.

Sve dok zajednica neguje kulturni obrazac može se očekivati vaskrs i ostvarenje nacionalnih težnji, a bez njega preti joj nestajanje.

Početkom HIH veka Srbija počinje sa oslobađanjem otadžbine. Posle viševekovnog ropstva Srbi dižu ustanke iako su moćne zapadne sile na strani Otomanskog carstva. Po izvojevanoj slobodi Srbija ima slobodne seljake dok, u isto vreme, širom Evrope (sa izuzetkom Francuske i još par zemalja) i dalje postoji kmetstvo.

Bojan Vranić

Srbija će ubrzo (1835) doneti ustav i imati Narodnu skupštinu koja će na miran način smeniti vladara (1842). Srbi će sebi iz svojih redova izabrati vladara, dok će ostalim narodima, koji se na Balkanu oslobađaju turskog ropstva (Rumunija, Bugarska, Grčka i Albanija), za vladare postaviti strance iz dinastija Zapadne Evrope.

Posle Prvog svetskog rata srpski narod je doživeo oslobođenje i ujedinjenje na celokupnom prostoru na kome živi. Kraljevini Srbiji se priključuju Kraljevina Crna Gora, zatim Banat, Bačka i Baranja, te Država Slovenaca, Hrvata i Srba. Stvara se zajednička južnoslovenska država na čelu sa srpskom dinastijom Karađorđević.

Ostvarivanje viševekovnog sna će da dovede i do prvih ozbiljnih disonanci u srpskom kulturnom obrascu. On biva u izvesnoj meri zanemarivan pošto se činilo da je oslobađenjem i ujedinjenjem srpskog naroda ispunjen nacionalni cilj.

Pošto su kulturni obrasci slabili, kako je to istakao Slobodan Jovanović (Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera), onda su i „znaci kvareži naravi stali da se javljaju. U te znake spada i pojava poluintelektualca koji se u sve većem broju sretao u javnom životu.“

On je upozoravao da su poluintelektualci (završili visoke škole, a ostali bez kulturnog i moralnog obrasca) „bolesna društvena pojava“ jer „on ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve“ i sve podređuje ličnom uspehu, shvaćenom u materijalističkom smislu.

S. Jovanović naglašava da zapostavljeni istinski intelektualci, po pravilu, postaju opozicionari, a da zbog odsustva kulturnog i moralnog obrasca „nije slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste“. Dolaskom na vlast komunista posle Drugog svetskog rata srpski kulturni obrazac nije samo zanemarivan nego je negiran.

Međutim, on se održao i u vremenima ropstva i okupacije, pa je preživeo i disonance koje je u njega unelo jugoslovensko i komunističko iskustvo.

Jovan Cvijić u vreme aneksione krize 1908. godine (Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitanje) piše: „Vekovi borbe sa zavojevačem odnegovali su u srpskom narodu nacionalni ponos i nacionalno junaštvo, i vršena je selekcija, koje u toj meri nije bilo ni kod jednoga balkanskog naroda. Kad im se čine nacionalne nepravde, oni tada osećaju u sebi nešto što je jače od njihove snage i od razloga, koji im savetuju uzdržljivost. Moralni motivi su u širokoj narodnoj masi po pravilu pretežniji od materijalnih.“ Otpor srpskog naroda NATO agresiji 1999. godine je jasno pokazao, da je srpski kulturni obrazac, i pored disonanci, žilav i da i dalje postoji.

U vreme unipolarnog sveta (sa SAD kao jedinom superdržavom) Srbija je odolevala 78 dana najmoćnijoj vojnoj sili (od zemalja članica NATO-a GrčKa je jedina odbila da učestvuje u agresiji) predvođenoj SAD. Za ta 2,5 meseca u proleće 1999. godine NATO je izvršio 261.000 avio poletanja, ispalivši 415.000 projektila ukupne mase od preko 22.000 tona, od kojih je šest tona uranijuma 235 (poređenja radi bomba bačena na Hirošimu) imala je 35 kg uranijuma 235). Poginulo je preko 2.500 ljudi, među kojima su većina bili civili. Od NATO bombi poginuo je 249 vojnika, 22 policajca i 3 ruska dobrovoljca.

Kada je Savet bezbednosti UN doneo rezoluciju 1244, srpska vojska je napustila Kosovo i Metohiju. Tajms je (16.6.1999) pisao o iznenađenju NATO posmatrača kada su videli povlačenje velikog srpskog konvoja (prema britanskim izvorima njega je činilo 250 tenkova, 450 oklopnih vozila i 600 komada artiljerijskog naoružanja).

Ispostaviće se da je ogromna vojna NATO mašinerija sa intenzivnim bojevim dejstvima na Kosovu i Metohiji za tih 78 dana uništila samo 7 (i slovima: sedam) tenkova i veliki broj maketa. Agencija Frans pres (2.7.1999) u reportaži sa terena opisuje jednu od tih maketa: „Izdaleka to izgleda kao tenk koji prelazi most u blizini Prištine. Ali izbliza to je put prekriven crnom plastikom na kome je podignut lažni kartonski most. Tenk je od drveta, platna i plastike“.

Otpor NATO agresiji jedna je od svetlih stranica srpske istorije. Srbija je pre toga, tokom 1990-ih bila ekonomski iscrpljena zapadnim sankcijama, a srpski narod medijski satanizovan. Uprkos svemu, nismo poklekla pred ultimatumom nego smo branila pravo na slobodu, čast i dostojanstvo, kao što su to činili i naši preci. Naši neprijatelji su nastavili sa satanizacijom srpskog naroda, a preko kompradorske kaste koju brižljivo neguju u Srbiji nastoje da i nama nametnu svoj narativ vezan za NATO agresiju.

Đorđe Vuković

Jedna relativno mala ali veoma agresivna i dobro umrežena grupa ljudi – poluintelektualci, kako bi rekao S. Jovanović –  (uglavnom su to bivši komunisti ili njihovi biološki potomci, koji su „preko noći“ postali vatreni neoliberali, evropejci i nato-lobisti), na javnoj sceni Srbije pokušava da nas ubedi kako smo sami krivi za NATO „humanitarnu intervenciju“ jer nismo prihvatili sporazum iz Rambujea.

 Trebalo je da budemo realni i da prihvatimo ponudu moćnika i time izbegnemo uzaludneljudske žrtve i strašna razaranja. O kakvoj ponudi se radi, dovoljno je podsetiti samo na jedan član (8 aneksa B) toga sporazuma: „Osoblje NATO-a, sa vozilima, brodovima, avionima i opremom, imaće pravo slobodnog i bezuslovnog kretanja po čitavoj teritoriji SR Jugoslavije, njenim vazdušnim prostorom i teritorijalnim vodama, imaće pravo na postavljanje kampova i kasarni, pravo na korišćenje svih područja ili usluga potrebnih za podršku, obučavanje ili operacije. Osoblje NATO-a će uživati imunitet od svakog oblika hapšenja, istrage i pritvaranja kome bi pristupili organi SR Jugoslavije, a greškom uhapšeni ili pritvoreni pripadnici NATO-a moraju odmah biti predati nadležnim telima NATO-a”.

Otpor NATO agresiji pružili smo zbog – odbrane otadžbine, časti i dostojanstva naroda, što je naš dug prema precima ali i obaveza pred potomcima. Ali ovaj događaj, koji je veoma važan u našoj viševekovnoj burnoj istoriji, označiće i tačku preloma i imati velike posledice na odnose u svetu.

Posle pada Berlinskog zida nastupila je era unipolarnosti u kojoj su SAD bile  neosporni hegemon u svetu. Agresijom na našu zemlju, bez odluke Saveta bezbednosti UN i kršeći međunarodno pravo, SAD su želele da pokažu da mogu da čine što hoće na bilo kom delu zemaljske kugle, te da potencijalnim rivalima (pre svega, Rusiji i Kini) demonstriraju gde im je mesto u novom svetskom poretku.

Podsetimo se da je tokom avionskog leta u zvaničnu posetu SAD, premijera Rusije Jevgenija Primakova potpredsednik SAD telefonom obavestio da počinje bombardovanje naše zemlje. Pošto nisu uspela ubeđivanja Primakova da se od toga odustane, ruski premijer je nad Atlantikom odlučio da se njegov avion vrati za Moskvu.

U Beogradu je NATO pred ponoć 7.5.1999. godine bombardovao Ambasadu NR Kine u kojoj su poginula 3 kineska državljanina i više ranjeno. Upravo je ova NATO agresija otrežnujuće delovala na Rusiju i Kinu, te je njihovo vojno (Rusije) i ekonomsko (Kine) snaženje doprinelo stvaranju multipolarnog sveta.

NATO agresija iz 1999. godine dodatno je učvrstila naš kulturni obrazac, a sada iste one zemlje koje su tu agresiju izvršile od Srbije traže da se dobrovoljno odrekne Kosova i Metohije. Bez obzira na jačinu pritisaka kojima je izložena, vlast u Srbiji mora biti svesna da na to ne može pristati (ne samo zbog sebe samih nego i zbog duga prema precima ali i obaveze pred potomcima) jer bi srpski narod to doživeo kao ogromnu nacionalnu nepravdu.

Kako u takvim situacijama reaguje srpski narod, mogli smo da saznamo i od Jovana Cvijića koga sam prethodno citirao.

U knjizi Kulturna uporišta politike naročito su zanimljiv deo knjige: Nacionalne političke kulture i podeljena društva – studija slučaja Bosne i Hercegovine.

Autori ističu da koegzistencija različitih vera i nacija na određenom političkom prostoru sama po sebi  ne mora da budu uzrok neprijateljstva, ne postoje rasne razlike, linija socijalno-klasnih razlika nije prolazila između naroda nego kroz njih, ne postoje ni jezičke barijere koje bi otežavale komunikaciju i saradnju. Ipak, u legendarnom bosanskom „bogatstvu u razlikama” uživali su putopisci i turisti, dok su lokalni narodi, kako bi to psiholozi objasnili, patili od „narcizma malih razlika”.

Srednjovekovna bosanska država definitivno pada u tursko ropstvo 1463. godine i time se završava vladavina srpske dinastije Kotromanić, koja je vladala srednjovekovnom bosanskom državom od 1254. do 1463. godine (duže je bila na prestolu nego dinastija Nemanjić u srednjovekovnoj Srbiji – (od 1166. do 1371. godine).

Nenad Kecmanović

Stefan Tomašević Kotromanić, poslednji vladar srednjovekovne bosanske države, je u utvrđenom gradu Ključu (1463)  pristao na pregovore o predaji pod uslovom da mu se dozvoli slobodno napuštanje grada. Posle dogovora sa sultanovim izaslanikom predaje grad i potpisuje naredbu zapovednicima ostalih utvrđenih gradova da se predaju. Izveden je pred sultana Mehmeda IIkoji ga nije hteo ni pogledati, već ga je odmah dao da mu se odrubi glava.

Za razliku od srednjovekovne srpske države Nemanjića, gde je sačuvana svest o njoj i njenim vladarima kroz ceo period turskog ropstva (i država ponovo stvorena početkom XIX veka), svest o bosanskoj državi i njenim vladarima nije postojala i ne postoji. I danas i najmanje obrazovan Srbin iz Bosne i Hercegovine zna kada i gde je propala srpska država i koji su njeni srednjovekovni vladari, a o srednjevekovnoj bosanskoj državi i vladari­ma malo šta ili ništa ne zna. Malo šta (uglavnom ništa) o tome zna i obra­zovaniji deo bilo kojeg od pripadnika (srpskog, hrvatskog i bošnjačkog) naroda dejtonske Bosne i Hercegovine.

Srpska nacionalna svest kod bosanskohercegovačkih Srba, dugotrajna i veoma otporna, zasnivala se na svesti o jedinstvenom srpskom narodu i sećanju na moć i sjaj srednjovekovne nemanjićke države, na stradanja i patnje za vreme turskog ropstva, i na spremnosti da se istraje i opstane ma koliko bilo teško, te da se bori za zajedničku budućnost sa svojim narodom. Ta svest je sačuvana kroz sve vekove turskog ropstva.

O tome svedoči i putopis (Kroz Bosnu i Hercegovinu peške tokom pobune avgusta i septembra 1875) Artura Evansa (svetski slavni arheolog – otkrio Minojsku civilizaciju na Kritu) koji uočava da je srpski narod, uprkos svemu, sačuvao moćan i sjajan duh. On u Usorskom kraju prisustvuje velikom godišnjem vašaru – proslavi, gde se okupljaju hrišćani – rimokatolici i pravoslavci (ili Srbi kako se oni ponosno nazivaju, naglašava putopisac).

Veče pred tu proslavu okupljaju se seljaci i logoruju u porodičnim grupama. Čim je pala noć ceo planinski greben osvetljen je velikom vatrom, oko koje su se okupili seljaci, „a u sredini tog kružnog skupa zaseo je bosanski pevač na neotesanom panju, i pošto je podesio svoje gusle, započeo je da izliva jednu od velikih saga svoje rase… (koje) iz generacije u generaciju održavaju svete narodne tradicije. U danima robovanja one su bile ponosito nasleđe srpskog naroda od Jadrana do Dunava. Srpski duh je stalno osvežavan iz nepresušnog izvora epske poezije. Kod srpskog naroda, razdvojenog religijom, prirodnim barijerama i ljudskom pakošću, ova je nacionalna poezija održavala narodnu svest i podsećala ga na zajedničko bratstvo, bodreći ga da okrene svoje duhovne oči od sadašnje razdvojenosti ka zajedničkoj prošlosti. Ona tako hrani narodni polet sećanjima na ono doba kada je izgledalo da će jedan iz reda njihovih kraljeva ugrabiti palu krunu Vizantije i namestiti je na svoje čelo … Ja sam posmatrao gomile oko slepog starca pevača i svaki obraz bio je orošen suzama; reči su njih uzbudile, a ne muzika… a kad sam negde skoro oko sunčeva izlaska pošao na odmor, pevač je ostao još i dalje deklamujući.“

Tokom HIH veka, izbijaju stalne bune i ustanci srpskog naroda u Bosni i Hercegovini za oslobođenje i ujedinjenje. Kada su ustanici oslobodili veliki deo teritorije, na Vidovdan 1876. godine usvajaju Proglas o ujedinjenju Bosne i Hercegovine sa Srbijom i Crnom Gorom. Međutim, odlukama Berlinskog kongresa (1878) velike sile su odlučile da Austrougarska okupira Bosnu i Hercegovinu, pa prvo srpsko ujedinjenje nije ostalo zapamćeno u kolektivnoj svesti naroda.

Kada je Austrougarska izvršila okupaciju u Bosni i Hercegovini je živelo pravoslavno, muslimansko i katoličko stanovništvo. Nacionalna svest je bila izražena jedino kod pravoslavnog srpskog naroda.

Poznati hrvatski istoričar Vjekoslav Klaić (Bosna, Podatci o zemljopisu i poviesti Bosne i Hercegovine) u to vreme (1878) piše da se u Bosni hrvatsko ime „malo čuje, jer je narodna sviest u narodu zamrla“, a visoki austrougarski činovnik u Sarajevu, Adelbert Šek, je zabeležio: „Kada se srpskom (pravoslavnom) seljaku postavi pitanje šta je, on samosvesno odgovara: Srbin, gospodine, a kada se to isto pitanje postavi katoličkom seljaku, on stidljivo odgovara da je katolik. Od jednog bosanskog seljaka nikada nisam čuo da je Hrvat.“

U naporima da uguši srpsku nacionalnu svest Austrougarske vlasti počinju da rade na stvaranju i širenju bosanske nacionalne ideologije, veštačkim stvaranjem bosanske nacije i bosanskog jezika. Ona nastoji da joj muslimansko stanovništvo, kod koga je slabo razvijena nacionalna svest, bude glavni politički saveznik u pokušaju izgradnje jedinstvene bosanske nacije.

Prvo se među njima nastoji afirmisati bosanska nacionalna ideologija – bošnjaštvo, da bi se ona posle postepeno širi među rimokatolicima i na kraju pravoslavcima. Uporedo sa stvaranjem i širenjem bosanske nacionalne ideologije okupatorske vlasti se usredsređuje na gušenje srpske nacionalne svesti, kako bi suzbila jake pokrete srpskog stanovništva za oslobađanje od okupacije i ujedinjenje s maticom Srbijom.

Austrougarske vlasti pokušavaju na sve načine da potisnu srpsko ime – za narod i jezik koji koriste. Izbegava se jasno nacionalno opredeljivanje naroda koji živi na okupiranoj teritoriji. Za narod Bosne i Hercegovine u početku se koristi naziv naš narod, a Srbe nazivaju istočno-pravoslavni ili grčko-pravoslavniNeposredno posle okupacije austrijske vlasti jezik Bosne i Hercegovine nazivaju različito – najčešće zemaljski ili bosanski zemaljski jezik, da bi se na kraju odlučili za bosanski  jezik.

Okupacione vlasti forsiraju latinično pismo, a umesto ćirilice koriste naziv bosančica (sve povelje i pisma bosanskih srednjovekovnih vladara pisani su ćirilicom, a i za vreme turskog ropstva u Bosni i Hercegovini su i pravoslavci, katolici i muslimani pisali samo ćirilicom).

Posle okupacije, austrougarske vlasti menjaju čak i ime naselja Srbac u Svinjar.

Pored toga, sistematski se radi na otežavanju saradnje domaćih Srba sa narodom u susednim srpskim državama Srbiji i Crnoj Gori. Duž granice se grade vojni koridori koji treba „da prekinu stalni kontakt između stanovništva i izazovu slabljenje zajedničkih osećanja bliskosti između srodnih plemena po krvi i veri“.

Planski se sprovodi politika masovnog doseljavanja stranaca iz Nemačke, Austrije, Mađarske, Češke, Slovačke, Poljske, Ukrajine i Italije na teritorije na kojima živi kompaktno srpsko stanovništvo, ali i uz granicu sa Srbijom i Crnom Gorom.

Nastaju nova naselja (oko 20 nemačkih seoskih kolonija) kao što su: Kenigsfeld i Vindhorst kod Nove Topole, Rudolfštal kod Aleksandrovca, Vučijak i Nova Ves u prnjavorskoj opštini, Francjozefsfeld kod Bijeljine i druga.

Zbog kolonizacije se menja etnička struktura, pošto su među doseljenicima dominirali rimokatolici i protestanti, ali je bilo i bivših pravoslavnih (unijata, odnosno grko-katolika). Prema prvom zvaničnom austrougarskom popisu, u Bosni i Hercegovini iz 1879. godine, rimokatolici su činili 18%, a prema popisu iz 1910. godine 23% od ukupnog broja stanovnika.

Okupacione vlasti su strogo kontrolisale i često zabranjivale štampu i knjige koje stižu iz Srbije, sa obrazloženjem da zastupaju „štetne nacionalne tendencije“ ili zbog izražavanja „velikosrpskih tendencija“, te promicanja pogubnih nacionalnih tendencija“. Otežava se i odlazak mladih na školovanje u Srbiju i Rusiju pošto okupacione vlasti ne priznaju diplome i oni ne mogu da se zaposle u državnoj ili javnoj službi.

Početak intenzivnog rada na širenju bosanske nacionalne ideologije obično se vezuje za pokretanje političkog lista Bošnjak što su inicirale i finansirale okupacione vlasti. Ti pokušaji vlasti su jednodušno odbijeni od pravoslavnog, ali su i kod katoličkog i muslimanskog stanovništva naišli na hladan prijem. Širenje bosanske nacionalne ideologije  jedino prihvata relativno mala grupa muslimana oko lista Bošnjak.

U isto vreme, veliki broj muslimana, naročito intelektualaca (kao što su: Osman Đikić, Mehmed Ali-paša Rizvanbegović, Avdo Karabegović – Srbin, Avdo Karabegović Hasan­begov, Derviš-beg i Jusuf-beg Ljubović, Mehmed-beg i Riza-beg Kapetanović, Adem Brkić, Omer-beg Sulejmanpašić, Osman Mazhar-paša Čengić, Avdo Sumbul, Halid-beg Resulbegović, Mehmed-beg Jajčanin, Bećir-aga Bihorac, dr Hamid Svrzo, Omer-aga Plava, Emin-aga Travničanin, dr Murat Sarić, Fehmi-efendija Šabić, Šefket-efendija Alićehajić, Sulejman-efendija Faladžić i mnogi drugi), preispituje prošlost i seća se srpskog porekla, te javno iskazuje svoja srpska opredeljenja.

Velika zasluga za to što je znatan broj muslimana (ali i jedan broj katolika) javno izražavao srpsko poreklo i opredeljenje, sigurno pripada Društvu Sveti Sava koje je osnovano 1886. godine i koje je rad zasnivalo na široko shvaćenom pojmu Srpstva, po kome vera ne mora biti osnovni preduslov pripadnosti srpskoj naciji. Društvo je radilo pod načelom: Brat je mio koje vere bio.

Austrougarske vlasti su uporno pokušavale da to neutrališu tezom da Srpstva nema izvan pravoslavlja, koju su na suptilan način stalno plasirali. Nažalost, istorijski događaji koji su nastupili posle Prvog svetskog rata i stvaranje zajedničke jugoslovenske države potisnuli su ideju srpstva i u prvi plan izbacili jugoslovenstvo, pa su mnogi bosanskohercegovački katolici i muslimani srpskog opredelenja svoje srpstvo utapali u jugoslovenstvo.

Politika bosanske nacionalne ideologije usmerena je, pre svega, na promene u crkvenoj i prosvetnoj oblasti. Kod pravoslavnog naroda u Bosni i Hercegovini, još iz turskog perioda, nasleđena je institucija crkvenih opština i crkveno-školskih odbora koji su imali široka autonomna prava po rešavanju pitanja crkve i škole (njihove izgradnje i izdržavanja, izbora sveštenika i učitelja, školskih programa). Da bi sveštenstvo učinili lojalnim nove okupacione vlasti ga čine potpuno podređenim sebi.

Car je imenovao mitropolite, a država uvodi i naplaćuje od vernika versku taksu iz koje plaća sveštenstvo. Država onemogućava otvaranje narodnih srpsko-pravoslavnih škola nego otvara svoje škole u kojima se provodi politika bosanske nacionalne ideologije u kojoj nema mesta za srpski jezik, kulturu i istoriju.

Kako se Austrougarska vlast učvršćavala u Bosni i Hercegovini, tako je i rastao pritisak na ove institucije, a Srbi su u crkvenim opštinama i crveno-školskim odborima videli jedinu preostalu mogućnost da na miran i legalan način štite svoja ugrožena prava i odlučuju o svojoj sudbini. Kada je taj pritisak postao neizdrživ predstavnici srpskog naroda kreću (1896) u organizovanu borbu za crkveno-školsku autonomiju. Umesto vlastima u Sarajevu, obraćaju se direktno u Beč – zajedničkom ministru finansija (u čijem resoru je bila uprava nad Bosnom i Hercegovinom), pa i samom caru.

Tu borbu predvodi 60-ak uglednih Srba koji su bili na čelu crkvenih opšina iz svih delova Bosne i Hercegovine. Ne mogu ih pokolebati ni represivne mere austrougarske okupacione vlasti.

Naši preci, sa skromnim formalnim obrazovanjem, u pregovorima sa elitnim predstavnicima moćne Austrougarske monarhije, pokazuju neverovatan diplomatski takt, umešnost, odgovornost, zrelost i odlučnost i na kraju uspevaju da dođu do Uredbe o crkveno-prosvjetnoj upravi srpskih pravoslavnih eparhija (mitropolija) u Bosni i Hercegovini koju će car Franjo Josip 31. jula 1905. godine proglasiti u formi zakona.

Ovom uredbom izborili su se za pravo da narod sam uređuje i upravlja crkveno-prosvetnim stvarima – gradi crkave i škole, bira i izdržava sveštenike i učitelje, usvaja nastavne programe sa neophodnim versko-nacionalnim sadržajima i slično.

To je učvrstilo samopouzdanje i jedinstvo srpskog naroda, te dovelo do odlučnog i masovnijeg otpora okupatoru na raznim poljima. Risto Grđić (Borba za crkveno-školsku autonomiju u Bosni i Hercegovini) ističe kako je ova borba bila i velika škola.

„Srpski narod je izdržavao svoje škole, školovao svoje đake, stvarao svoje samostalne novčane zavode, apstinirajući od svega što je dolazilo od tuđinske vlasti. Sve što je srpsko bilo, slilo se u jedno. Uspeh pojedinca bio je uspeh opšti.“

Srpsko prosvjetno i kulturno društvo „Prosvjeta“, koje su Srbi sami organizovali i finansirali, od osnivanja do početka Prvog svetskog rata (1902-1914, za 12 godina) stipendiralo je ukupno 507 studenata (od toga 59 muslimana i 34 katolika) i 1.360 učenika srednjih škola. U periodu austrougarske okupacije do osnivanja Prosvjete (1878-1902, za 24 godine) gimnaziju je u Bosni i Hercegovini završilo 188 učenika, od kojih trećina stranaca – deca austrougarskih činovnika, a samo 24 Srbina su završili visoke škole.

Međutim, borba za crkveno-školsku autonomiju imaće i dalekosežne posledice. Politizovala je srpske mase i razvila političku svest da se mora boriti za svoja prava, bez obzira koliko im trenutne okolnosti ne idu na ruku. Na temeljima ove borbe će, posle jednog stoleća, nastati i Republika Srpska. Ona je stvorena zahvaljujući jedinstvu i odlučnosti srpskog naroda u izuzetno teškim međunarodnim okolnostima kada je srpski narod (a pogotovo prekodrinski Srbi) u zapadnom svetu bio satanizovan i kada je došlo do direktne vojne intervencije NATO snaga, predvođenih SAD, na položaje vojske Republike Srpske.

Benjamin Kalaj

Glavni kreator i realizator bosanske nacionalne ideologije, na prelomu HIH i HH veka, bio je Benjamin Kalaj,austrougarski zajednički ministr finansija (1882-1903) u čijem resoru se nalzilo i  upravljanje Bosnom i Hercegovinom. U isto vreme za hrvatskog bana imenovan je grof Karol Kuen Hedervari koji je, kao i Kalaj, vladao dvadeset godina.

Istoričar Vladimir Ćorović (Političke prilike u Bosni i Hercegovini i Istorija Jugoslavije) piše: „Kalaj i Kuen podelili su uloge ali im je cilj bio isti; oslabiti svaku ideju sporazuma između Srba i Hrvata… nikad se kod nas nije očiglednije i sa više zluradosti provodilo ono arhipoznato načelo: Zavadi pa vladaj.“ Za Kuenova „vremena sukob između Srba i Hrvata počeo se pretvarati u ogorčenu borbu i prelaziti u mržnju… prevlast nad Srbima i Hrvatima mogla se osigurati samo tako ako oni ostanu krvno zavađeni.Srbi su sačinjavali više od četvrtine stanovništva na celom području Hrvatske i Slavonije. Vlasti su srpsku manjinu u Hrvatskoj pomagale sa planom, isto kao i hrvatsku manjinu u Bosni, da pojačaju protivnosti između Srba i Hrvata i guše jednodušne odluke većine.“

Isto načelo strani mešetari koristiće i u vremenima koja su usledila. To, nažalost, još traje. Bosna i Hercegovina je i danas protektorat i o njenoj sudbini presudno odlučuju stranci (od kojih su, slučajno ili ne, mnogi sa prostora bivše Austrougarske) koji umesto da doprinose smanjenju „narcizma malih razlika“ (između u suštini jednog naroda istog porekla i jezika, te sličnih naravi i običaja), čine sve da do toga ne dođe.

U predgovoru knjige Kulturna uporišta politike autori ističu da je ona pisana za sve one koji se bave politikologijom, bilo da je studiraju, istražuju ili jednostavno pokazuju interesovanje za probleme politike. Pošto politika utiče na živote svakoga od nas, bez obzira da li nas ona interesuje ili ne, svima toplo preporučujem ovu veoma sadržajnu knjigu pisanu jednostavnim jezikom i u pitkoj formi, te je mogu čitati svi, a ne samo stručnjaci.

 

Napomena:

 Tekst je objavljen u nedeljniku PEČAT u dva nastavka (broj 568 od 10. maja i broj 569 od 17. maja 2019. godine) pod redakcijskim naslovom KAKO SU SRBI ZAVOLELI SLOBODU.

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar