Ћеранић: Да ли ће Српска бити изложена новом таласу обојене револуције? Да, али не прије 2022.

• Српска има властита искуства са покушајима обојених револуција у 2014. и 2018. години. У оба случаја полиција је била нападана, вербално и физички, али није реаговала. Термин „рушење Републике Српске“ прихваћен је од шире јавности у смислу јавне осуде, а полиција је показала чврстину у правом моменту и није дозволила да се у Бањалуци догоди реплика Петог октобра
• Општи избори ће бити одржани 2022. Главно оружје којим ће се у међувремену дјеловати против актуелне власти биће оптужбе за руски утицај. У том смислу предано раде службе безбједности БиХ
• Након сваког одласка Милорада Додика у Београд пишу посебне информације (постоје и редовне). На примјер, описују се састанци са амбасадором Русије у Србији, Боцан Харченком и други контакти `који нису забиљежени у јавности`. Тих састанака није ни било, они су плод маште оперативаца „служби безбједности БиХ“ које се баве врховним командантом, што чланови Предсједништва БиХ де факто јесу
• Информацију таквог садржаја двојица високорангираних припадника „служби безбједности БиХ“ лично носе у Брисел, односно у НАТО. Још се достављају пробраним амбасадама и медијима. И тако, све до извјештаја Стејт Департмента о руском утицају у БиХ
• Република Српска треба да јача властите потенцијале у сектору безбједности и да се у континуитету бави превратничким дејствима као што су обојене револуције и измишљене приче о „малигном руском утицају“. Јер, то јесу безбједносне пријетње по Српску и њене институције

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

ДА ОБОЈЕНЕ револуције нису „стари, заборављени занат“ већ су и те како употребљив метод за превратничка дејства, односно провјерен алат за свргавање власти, свједоче и актуелна збивања у Бјелорусији.

Немамо намјеру говорити о владавини Александра Лукашенка, која траје већ четврт вијека у овој постсовјетској републици. Евидентно је да је Лукашенко Бјелорусију успио сачувати од разорних ефеката постсоцијализма. Сачувана је бјелоруска привреда и социјална сигурност.

Лукашенко слови за највјернијег Путиновог савезника, али за то постоје многи разлози. Наиме, неспорна је помоћ Русије кроз многе привилегије Бјелорусији а што пружа правни основ кроз више склопљених уговора, од којих су најпознатији Уговор о заједничкој безбједности (Организация Договора о коллективной безопасности – ОДКБ) и Евроазијски економски савез (Евразийский экономический союз – ЕАЭС).

Међутим, недавно завршени избори којима је Лукашенку обезбијеђен шести узастопни предсједнички мандат, изазвао је лавину негодовања, а што се манифестује протестним окупљањима преко 100 000 грађана у Минску, али се протести одржавају и у другим градовима Бјелорусије.

Немири су од опозиције најављени већ 2006. године, када је Лукашенко кроз измјену устава укинуо ограничење од два предсједничка мандата, али се нису догодили.

Ми говоримо о методологији свргавања власти и грешкама које власт обично у тим ситуацијама чини, а понашање Александра Лукашенка је типичан примјер шта власт не смије да чини у ситуацијама када је изложена обојеним револуцијама.

Бавићемо се само оним најдрастичнијим због којих се Лукашенко нашао у незавидној ситуацији.

Кренимо редом!

Уобичајено, власт у низу земаља на прве назнаке обојене револуције није правовремено реаговала, не препознаје о чему се ради, дјелује успавано.Тек када револуција узме маха власти реагују и то прилично инертно. Лукашенко је знао о чему се ради. Обојене револуције више нису новина у смислу друштвене појаве.

Књига Џина Шарпа «Од диктатуре до демократије» је проучавана, о обојеним револуцијама написано је низ анализа, књига, одржани су бројни симпозијуми.

Мање је познато да су Џин Шарп и Брус Џенкинс објавили и књигу у којој се излажу контра мјере, односно методи сузбијања обојене револуције.

За потребе Владе Републике Српске та књига је још 2014. године под називом «Антипреврат» преведена и анализирана.

Те године Република Српска је први пут суочена са покушајима обојене револуције и успјешно јој се супротставила.

Прва грешка коју је Лукашенко учинио било је кокетирање «са другом страном». Сличну грешку је учинио Никола Груевски, бивши предсједник Владе Македоније у другој фази револуције.

Лукашенко се трудио да Западу покаже да није толики савезник Русије као што се то обично сматра. Током предизборне кампање критиковао је руску политику а врхунац је био привођење 33 руска држављанина (у притвору је задржано 11) уз тешке оптужбе да су припремали преврат у корист Лукашенкових опонената.

Претходно, Лукашенко је куповао нафту од америчких компанија и склапао уговоре са америчким компанијама, што никада није чинио.

Он ће врло брзо увидјети одакле се пројектују удари на њега и у том смислу оптужити Лондон и Пољску, а од предсједника Русије затражити и добити гаранције о помоћи у очувању безбједности његове земље.

Лукашенко је оптужио и НАТО и навео да је у позадини план разбијања Бјелорусије и прекрајање граница, односно помјерање западне границе на линију из 1918. године (са Бреста, који је на граници са Пољском, на Минск).

„На нас ударају они који желе нестанак Бјелорусије као државе“ – био је категоричан Лукашенко.

Друга грешка била је примјена силе према демострантима и то првог дана (снаге безбједности ухапсиле су преко 6000 демонстраната) и примијениле све познате методе у разбијању демонстрација (употреба гумене палице, гумених метака, гаса).

Било би дјелотворније да је показивање силе препустио демонстрантима, што би полиција видео документовала, а тек када дође до повређивања полицајаца, реаговала.

Недавни протести у Београду могу послужити као примјер како то треба да се ради.

Објављивање снимака вишечасовног каменовања полиције испред зграде Скупштине Србије у јавном мњењу створило је закључак да је полиција требало и знатно раније да реагује.

Управо рана примјена силе (иако је полиција у Минску била испровоцирана) јесте оно на шта креатори обојене револуције рачунају. Бруталност полиције (снимци бројних тв екипа то потенцирају) мобилизирајући је фактор за шире масе и оне се солидалишу са демонстрантима.

Трећа Лукашенкова грешака је занемаривање обојених револуција као превратничког дејства.

Када су обојене револуције у питању, нема опуштања. Противник настоји да одржи пламен и када је општи утисак да је револуција угашена.

Српска има властита искуства из 2014. и 2018. године. То су године у којима су се одржавали општи избори, а „обојени“ су терен почели припремати још у прољеће, како би до јесени (у октобру су одржани избори) ствари достигле кулминацију.

У оба случаја полиција је била нападана, вербално и физички, али није реаговала. Напади на полицију су документовани и јавности презентовани. Путем низа политичких емисија и објављених текстова непрестано се објашњавао смисао и карактер обојених револуција.

Термин „рушење Републике Српске“ прихваћен је од шире јавности у смислу јавне осуде. Полиција је показала чврстину у правом моменту и није дозволила да се у Бањалуци догоди реплика Петог октобра.

Да ли ће Српска бити изложена новом таласу обојене револуције?

Да, наравно, али не прије 2022. године.

Да подсјетимо, за ту годину су планирани општи избори. Примарни циљ опозиције је да на локалним изборима 2020. године освоји власт у Бањалуци, што би био снажан замајац за добар резултат на општим изборима 2022.

Главно оружје којим ће се у међувремену дјеловати против актуелне власти биће оптужбе за руски утицај. У том смислу предано раде службе безбједности Босне и Херцеговине.

То нам је недавно врло отворено рекао члан Предсједништва БиХ, Жељко Комшић.

„Када је у питању утицај Русије у БиХ, Комшић је изјавио да су службе наше земље упознате са тим, те да су информације на основу којих је направљен посљедњи извјештај Стејт Депертмента добијене од служби БиХ“ (saff.ba, 13. avgust 2020).

Како то оне раде? Тако да након сваког одласка Милорада Додика у Београд „службе безбједности БиХ“ пишу посебну информацију (постоје и редовне).

Први дио информације конципиран је на основу медијских написа, односно, на основу коришћења `отворених извора`, како гласи стручни термин. Наведе се када  је отишао, код кога је званично био и шта је јавно рекао српски члан у Предсједништву БиХ.

У другом дијелу информације описују се састанци са амбасадором Русије у Србији, Боцан Харченком и други контакти који нису забиљежени у јавности.

Тих састанака није ни било, они су плод маште оперативаца „служби безбједности БиХ“ које се баве врховним командантом, што чланови Предсједништва БиХ де факто јесу у односу према Оружаним снагама БиХ и службама безбједности.

Информацију наведеног садржаја двојица високорангираних припадника „служби безбједности БиХ“ лично носе у Брисел, односно у НАТО.

Информација сличног садржаја доставља се пробраним амбасадама и медијима. И тако, све до извјештаја Стејт Департмента о руском утицају у БиХ.

Република Српска треба да јача властите потенцијале у сектору безбједности и да се у континуитету бави превратничким дејствима као што су обојене револуције и измишљене приче о „малигном руском утицају“.

Јер, то јесу безбједносне пријетње по Српску и њене институције. 

Што се збивања у Бјелорусији тиче, догађаје треба посматрати и проучавати.