Коментари

Ћеранић: Хоће ли се бар поводом случаја Милана Тегелтије стати на пут параобавјештајним мешетарењима?

ТАЈНА СНИМАЊА И ДАЉЕ ОМИЉЕНА ТЕХНИКА ЗА ДИСКРЕДИТОВАЊЕ ЛИЧНОСТИ НА ЈАВНИМ ФУНКЦИЈАМА
  • Најновији кадрови из параобавјештајне кухиње, под умјетничким називом „Поткивање“, тичу се предсједника Високог судског и тужилачког савјета БиХ, Милана Тегелтије. Разговор о судском предмету са странком у поступку, уз то у угоститељском објекту (иако никакво обећање које би се могло подвести под коруптивну радњу није дато) није нимало пријатна ситуација за предсједника ВСТС. Покренут је и дисциплински поступак, по чијем окончању ће бити постављен правни оквир цијелог случаја
  • Не улазећи у то да ли је предсједник ВСТС Милан Тегелтија крив или прав, Нермин Алешевић и они који су га инструисали, морају сносити консеквенце због незаконитог снимања. У противним, сезона лова камерама и микрофонима на свакога ко вам је политички или лични противник остаје отворена, у БиХ приватни живот не постоји, а ову земљу више не можемо сматрати ни за „банана државу“ већ за ријалити шоу

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

ИЗГЛЕДА да је тајно аудио и видео снимање, и када је потпуно незаконито (а тиме јасно означено кривично дјело) и даље у БиХ честа техника за дискредитацију личности на јавним функцијама.

Иако кривичноправно законодавство каже да кривично дјело не чини само онај ко направи аудио или видео запис без сагласности снимане личности, већ кривично дјело чини и онај ко тако сачињен запис учини доступним другима, електронски и штампани медији се не либе да инкриминисане материјале учине доступним широј јавности. При томе се редовно истиче парола да „није важно ко је и како снимao, већ да ли је то тачно“.

Након објављивања, јавност се обично подијели, подигнута прашина слегне за двије седмице (аферу из медијског простора потисну надолазећи догађаји), мета напада буде принуђена на оставку или се нападу одупре и политички га преживи, али сниматељи и продуценти, по правилу, остају некажњени. И тако, парола „није важно ко је и како снимао“ постаје правило и подстицај за сличне подухвате.

Најновији кадрови из параобавјештајне кинематографије, под умјетничким називом „Поткивање“, тичу се предсједника Високог судског и тужилачког савјета БиХ, Милана Тегелтије.

Разговор о судском предмету са странком у поступку, уз то у угоститељском објекту (иако никакво обећање које би се могло подвести под коруптивну радњу није дато) није нимало пријатна ситуација за предсједника ВСТС. Покренут је и дисциплински поступак, по чијем окончању ће бити постављен правни оквир цијелог случаја.

Милан Тегелтија

Међутим, евидентно је да су носиоци највиших дужности у правосудним институцијама БиХ и даље честа мета обавјештајног подземља (Милорад Барашин, Гордана Тадић, Ружица Јукић, Милан Тегелтија).

Наведена појава има и своју предисторију. Кренимо редом.

Када је на Преображење 1997. године командант Шестог одреда Специјалне бригаде МУП-а Републике Српске, двадесетдеветогодипњи Драган Лукач, заузео зграду Службе државне безбједности у Бањој Луци, открио је доказе о прислушкивању предсједнице Српске и цјелокупне опозиције. Против одговорних лица поднесена је кривична пријава, спроведен темељан истражни поступак, али је пресуда изостала.

„Са тужиоцем се све договорило уз двије киле јагњетине“, гласио је оперативни податак који није много вриједио – главни актери прве обавјештајне афере у Српској остали су некажњени, а њихови саучесници и даље присутни у државним обавјештајним структурама. До дана данашњег.

За утјеху, политичке снаге које су изњедриле такву обавјештајну номенклатуру биле су срушене и никада се нису опоравиле од политичког удара из 97. године. Ипак, проћи ће пуних 20 година да Лукач дође на позицију која му је још тада припадала.

Драган Лукач

У годинама које су долазиле, прислушкивања и афера прислушкивањем проузрокованих није мањкало.

Једна од познатијих из овог миљеа била је афера „Државни удар“ из 2004. године, када су методима рада Федералне обавјештајно-сигурносне службе (ФОСС) били захваћени опозициони политичари и наклоњени им привредници, новинске редакције и новинари.

Откриће да је ФОСС осам мјесеци прислушкивао и тајно надзирао 30 новинара изазвало је жучне реакције, али и одлуку Представничког дома Парламента БиХ да у тек конституисаној Обавјештајно-безбједносној агенцији БиХ неће моћи да раде актери поменуте афере. Међутим, све је остало само слово на папиру, а главни „јунаци“ читаве приче, не да су наставили да раде у заједничкој обавјештајној агенцији, већ су били постављени на важне функције.

У наредном периоду транскрипти телефонских разговора и тајно сачињене фотографије били су „пикантерија“ коју су свако мало електронски и штампани медији нудили својим читаоцима, а један дневни лист неколико седмица објављивао је досијее владика Српске православне цркве, „зачињене“ транскриптима разговора. И ником ништа.

Параобавјештајна кухиња радила је пуном паром.

Милорад Барашин, Главни тужилац Тужилаштва БиХ, 2011. године био је тајно праћен и сниман, а један јавни сервис објавио је у ударном термину снимљени материјал. Након покренутог дисциплинског поступка Барашин је поднио оставку и именован за тужиоца Тужилаштва БиХ.

Истраживање одговорности за спочитавану корупцију, а за што је тајни снимак требало да послужи као круцијални доказ, потпуно је изостало, што читавом случају даје карактер политичког притиска да се одступи од функције. Коме и зашто је Барашин сметао нисмо сазнали, али параобавјештајци су имали довољно разлога да трљају руке након „добро обављеног посла“.

Први озбиљнији покушај да се државни органи ухвате у коштац са параобавјештајним активностима забиљежен је 2014. године.

Припадници МУП-а Републике Српске и МУП-а Кантона Сарајево извршили су претрес просторија сарајевског портала који је објавио тајно сачињен аудио снимак, који је колоквијално назван случај „Два папка“.

Полицијска акција је извршена по налогу тужилаштва, а због основа сумње да су на удару параобавјештајаца биле највише институције Републике Српске. Из редакције истрагом захваћеног портала изузети су компјутерска опрема, хард дискови, УСБ стикови.

Након оркестриране кампање против органа гоњења, и силних оптужби да је на удару новинарска професија, истрага није поентирала оптужницом. Оно што је, између осталог, било вриједно пажње јесте да су у просторијама портала који је објавио инкриминисани аудио запис инспектори пронашли обиље докумената са ознакама тајности, понајвише информација Обавјештајно-безбједносне агенције БиХ, али и тужилачких наредби.

Шта, на крају, рећи о најновијем „уратку“ параобавјештајне кухиње?

Не улазећи у то да ли је предсједник ВСТС Милан Тегелтија крив или прав, Нермин Алешевић и они који су га инструисали, морају сносити консеквенце због незаконитог снимања. У противним, сезона лова камерама и микрофонима на свакога ко вам је политички или лични противник остаје отворена, у БиХ приватни живот не постоји, а ову земљу више не можемо сматрати ни за „банана државу“ већ за ријалити шоу.

 

1 коментар

  • Ceranicu, sta ti nislis o „potkivanju“? Sigurno si strucnjak i za to? Mislis li da je Milana Tegeltiju trebalo da tajno snima neka „institucija“? Pa, ko je kriv tom Tegeltiji sto je bio toliko naivan i glup. Bosna i Hercegovina, (pa i njen entitet Republika Srpska) je svakako i bez tvog „otkrica“ banana drzava, jer da nije tako, po njoj ne bi vrsljali americki spijuni kakav si i sam! Ne bi ti isao u Hag da tajno svjedocis protiv onih koje si svim silama nastojao strpati u sheveningenski zatvor iz resetaka. Dobro se zna da si bio saradnik nekadasnje Sluzbe drzavne bezbjednosti BiH i cinkario studente dok si i sam bio student, saradnice „SLAVUJ“

Кликни овде да поставиш коментар