Коментари

Цицовић: Оба ентитета БиХ – и Република Српска и Федерација БиХ – старија су од БиХ

ТРИБИНА СоС „РЕФЕРЕНДУМ О СЕЦЕСИЈИ БиХ 1992. И СТВАРАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – 27 ГОДИНА КАСНИЈЕ“
  • Сматрам да је ово тема о којој би ваљало много чешће разговарати и подсјећати шта је све и како било у то судбоносно вријеме – прије свега зато што се, да тако кажем, склоност ка непоштовању Устава и закона и данас понавља, на исти начин,  и на истој страни, и уз исту подршку из свијета
  • Из нелегалности тзв. „Акта о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине“ проистекле су и остале нелегалне одлуке и радње, па је нелегалан био и референдум који је расписао муслиманско-хрватски (такође нелегални) дио Скупштине Босне и Херцеговине
  • Такозвани Референдум ’92 био је муслиманско-хрватски плебисцит два народа без (тачније против) трећег народа о издвајању из Југославије, а да би био легалан референдум, није могао да има само једно питање, оно које је имао: „Јесте ли за суверену и независну Босну и Херцеговину, државу равноправних грађана, народа БиХ – Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе?“,  него би морао да садржи и опцију напримјер: „или сте за останак БиХ у Југославији?“

ПОЗДРАВЉАМ вас у име Представништва Републике Српске у Србији у чије име кажем и да смо радо прихватили предлог Е-портала „Све о Српској “да будемо суорганизатори трибине под насловом „Референдум о сецесији БиХ ’92 и стварање Републике Српске – 27 година касније“.

Сматрам да је то тема о којој би ваљало много чешће разговарати и подсјећати шта је све и како било у то судбоносно вријеме – прије свега зато што се, да тако кажем, склоност ка непоштовању Устава и закона и данас понавља, на исти начин,  и на истој страни, и уз исту подршку из свијета.

Прилика је да у том смислу и укажем на неке чињенице које се често или забораве, или се пажња јавности намјерно скреће од њих на нешто друго и друкчије.

Подсјетимо се, кад су Словенија и Хрватска прогласиле независност од Југославије 1991. године, представници муслимана и Хрвата су у скупштини СР БиХ15. октобра 1991. године, прегласавањем српских посланика, донијели „Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине“.

Тај „Акт“ је био апсолутно нелегалан, прво зато што није имао подршку српских посланика у Скупштини Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, а то значи да није имао потребну двотрећинску већину, а потом и зато што на територији БиХ никад у историји, па ни тада:није постојала ниједна суверена држава под тим именом[1].

Из нелегалности тзв. „Акта о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине“ проистекле су и остале нелегалне одлуке и радње, па је нелегалан био и референдум који је расписао муслиманско-хрватски (такође нелегални) дио Скупштине Босне и Херцеговине. Тај тзв. Референдум ’92 био је муслиманско-хрватски плебисцит два народа без (тачније против) трећег народа о издвајању из Југославије, а да би био легалан референдум, није могао да има само једно питање, оно које је имао: „Јесте ли за суверену и независну Босну и Херцеговину, државу равноправних грађана, народа БиХ – Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе?“ него би морао да садржи и опцију „или сте за…“ за нешто друго, па се наведе то нешто друго, напримјер: „или сте за останак Босне и Херцеговине у Југославији?“

Колико су све ове нелегалности биле први кораци према рату, а јесу, толико је и тај рат тек Дејтонским мировним споразумом заустављен и БиХ правно уобличена, али чињеница је да је Босна и Херцеговина први пут међународно призната тек потписивањем споразума у Дејтону гдје у Анексу 4, који је Устав БиХ, у члану 1, тачка 3 пише: „Босна и Херцеговина ће се састојати од два ентитета, Федерације БиХ и Републике Српске“.

Оба та ентитета су, дакле, старија од Босне и Херцеговине: Муслиманско-хрватска федерација у БиХ (касније Федерација БиХ) створена у рату, 18. марта 1994. Вашингтонским споразумом, и Република Српска створена прије рата, 9. јануара 1992. године.

Вјероватно није само због свих ових историјских истина, али је сигурно да су и оне разлог што се у Федерацији БиХ толико упињу у покушајима да Републици Српској оспоре и дан рођења (Дан Републике), и њено име, а све заједно их одржава у константном безакоњу – од 1992. и тадашњег противуставног референдума, па преко 1995. године кад су Устав БиХ, успотављен Дејтонским мировним споразумом, одмах почели да мијењају и уз силу високих представника разваљивају урушавајући тако и ту, такву – тек од тада суверену Босну иХерцеговину.

А да ће се тешко и у будућности моћи нешто промјенити показује тврдоглаво инсистирање на 1. марту као некаквом државном празнику, упркос чињеници да за то не постоји ни начелна сагласност конститутивних народа.

Хвала! Желим вам успјешан рад.

(УВОДНО ИЗЛАГАЊЕ – Млађен Цицовић, шеф Представништва Републике Српске у Србији)

_____________________________

[1]Средњевјековна држава Босна пала је под турску власт 1463, област Херцеговина 1481, а Јајачка бановина и Доњи краји са Бањом Луком 1529. године, па је све те области османског  Босанског пашалука тек Аустроугарска, добивши их на основу одлука Берлинског конгреса (1878), почела називати Босна и Херцеговина, јер је тако створила јединствено управно подручје: кондоминијум Босна и Херцеговина. Кад је, падом Аустроугарске, створена Краљевина СХС, касније Краљевина Југославија, тај аустроуграски кондоминијум није постао и постојао као цјеловита јединица (чак су се три бановине сретале ту), па се тек кад је 1946. године проглашења ФНРЈ појавила у њој и Народна Република Босна и Херцеговина, али само као једна од федералних јединица. Доношењем новог југословенског устава (1963), преименована је у Социјалистичку Републику Босну и Херцеговину, али ни тада, па ни чувеним уставом из 1974. године Босна и Херцеговина није постојала као суверена држава.

1 коментар

  • […] Тзв. глобални естаблишмент и њихови, што декларисани, што притајени терористичко-фундаменталистички савезници одушевљени су казном доживотног затвора коју је Хашки „суд” изрекао др Караџићу – мада су неки незадовољни што није још строжa, тј. смртна (за детаљнији преглед реакција локалних испостава ових само наизглед необичних сабораца, обавезан је текст Слободана Антонића). И уопште их не занима недостатак доказа, нити чињеница да је Алија Изетбеговић, доказано, био тај који је одбацио све предратне мировне планове које је Радован прихватао, од „Историјског споразума” па до Кутиљеровог плана, чак и по цену прихватања независности БиХ (што би била прва њена независност у историји). […]

Кликни овде да поставиш коментар