Хоће ли Дрвар, Б: Грахово, Б. Петровац и Гламоч успети да формирају Савез српских општина?

• У тим општинама пре рата живеле су 44.000 Срба (попис 1991), а свугде смо били у апсолутној већини: Гламоч 10.000 (79%), Дрвар 15.000 (97%), Грахово 8.000 (95%) и Петровац 11.000 (74%). Данас их је (по попису из 2013.) на том подручју око 14.000. Чине релативну већину у једној општини, а апсолутну у три: Гламоч 2.000 (43%), Дрвар 6.000 (91%), Б. Грахово 2.000 (83%) и Б. Петровац 4.000 (54%)
•  Срби из ове четири општине, у жељи да свој положај колико толико учврсте, износе и различита институционална решења. Један од предлога је да „федерацијски“ Срби у својим већинским општинама више не буду део различитих ФБиХ кантона. Идеја је да све четири директно потпадну под надлежност било ФБиХ, било БиХ. Тако би српске општине могле да остваре један облик „специјалног статуса“
• Друга идеја је да Дрвар, Б. Грахово, Б. Петровац и Гламоч образују Савез српских општина у ФБиХ. Та идеја почела је да се остварује 6. марта 2013, када су функционери Додиковог СНСД-а из Дрвара, Б. Грахова и Гламоча, а који учествују у тамошњој кантоналној и ентитеској власти, формирали тзв. Савез српских општина, с позивом да им се прикључи и Б. Петровац. Али, то засад не пролази
• Шта ми, заправо, хоћемо? Желимо ли да се учврстимо на прагу Јадрана и у предворју непрежаљене Српке Крајине? И да тако можемо да доведемо у питање „хрватску кифлу“ и опстанак „Цазинске крајине“, а све како бисмо с бољих позиција наставили да преговарамо? Или смо у повлачењу и пуштамо да нас колонијални господари мељу и користе као пуку грађу за своје конструкте? Судбина ове четири општине даће одговор на ово питање

Пише: Слободан АНТОНИЋ

ДРВАР, Б. Грахово, Б. Петровац и Гламоч последње су компактно подручје Срба у Федерацији БиХ (карта овде).

У овим општинама пре рата живело је 44.000 Срба (попис 1991), а свугде смо били у апсолутној већини: Гламоч 10.000 (79%), Дрвар 15.000 (97%), Грахово 8.000 (95%) и Петровац 11.000 (74%; овде).

Уочи и после напада на Српску Крајину, ово подручје заузели су Хрвати. Српско становништво морало је у бежанију. У Дејтону су ове четири општине, које су у том тренутку биле с мало српског живља, жртвоване јер су по површини биле исувише велике, а Република Српска није смела да пређе 49% територије БиХ.

У наредне две године после Дејтона ту су организовано насељавани Хрвати, првенствено из средње Босне. Они запоседају српске куће, мењају имена улица и запошљавају се свуда у јавном сектору где су до тада радили Срби. Kрајем 1997. године опажа се повратак Срба. Почетком 1998. године приступа се, уз помоћ СФОР-а, и деложацији Хрвата који су заузели српске домове (овде).

Због тога Хрвати у Дрвару, 24. априла 1998. године, организују насилне демонстрације. Запаљене су канцеларије УНХЦР-а, ОХР-а, ИПТФ-а, као и сва возила која су се нашла на путу метежника. Убијен је брачни пар Трнинић, а премлаћен је и градоначелник, Србин, Миле Марчета. После овог догађаја повећана су паљења и напади на Србе повратнике, те је број изгорелих кућа достигао 860 (исто).

Ипак, део избеглих Срба се вратио, па их данас (по попису из 2013.) на том подручју има око 14.000. Срби чине релативну већину у једној општини, а апсолутну у три: Гламоч 2.000 (43%), Дрвар 6.000 (91%), Б. Грахово 2.000 (83%) и Б. Петровац 4.000 (54%; овде, овде, овде, овде)

ФБиХ је иначе, практично, очишћена од Срба. По резултатима пописа из 2013. године, Срба у ФБиХ има тек 56.000, што је само 2% житеља тог ентитета (овде). То значи да се 91% Срба који су у ФБиХ живели пре 1992. године морало иселити.

У Дрвару, Б. Грахову, Б. Петровцу и Гламочу ипак постоји највећа концентрација Срба у ФБиХ (овде). Зато је ово подручје посебно, па ту и најтеже пада опресија над „ФБиХ Србима“.

У четири кантона ФБиХ, наиме, Срби уопште нису признати као тзв. конститутиван народ (овде). То значи да „Срба нема у симболима ентитета; српска деца морају да уче по образовном програму Хрватске или сарајевског кантона; а Срби не могу доћи до посла у јавним установама“ (овде).

Таква политика, по многим мишљењима, води до тога „да ће у наредних неколико година Република Српска постати једини мултиетнички простор у БиХ, док ће ФБиХ бити етнички очишћена од Срба“ (овде).

Срби из поменутих општина, наиме, указују на то да је 2017. године ФБиХ поништила тендер за обнову српских кућа: у Гламочу за 47 објеката, у Грахову за 17, а у Дрвару 25 – „у исто време када РС улаже на стотине милиона марака у обнову порушене имовине Хрвата и Бошњака у РС“ (овде)

Срби из ове четири општине, у жељи да свој положај колико толико учврсте, износе и различита институционална решења, која би могла да их сачувају од тихог етничког чишћења.

Један од предлога јесте да „федерацијски“ Срби у својим већинским општинама више не буду део различитих ФБиХ кантона. Наиме, Дрвар, Б. Грахово и Гламоч припадају тзв. Ливањском кантону, док је Б. Петровац део тзв. Унско-санског кантона. Идеја је, дакле, да све ове општине директно потпадну под надлежност било ФБиХ, било БиХ (овде). Тако би српске општине могле да остваре један облик „специјалног статуса“.

Друга идеја јесте да Дрвар, Б. Грахово, Б. Петровац и Гламоч образују Савез српских општина у ФБиХ. Та идеја почела је да се остварује 6. марта 2013, када су функционери Додиковог СНСД-а из Дрвара, Б. Грахова и Гламоча, а који учествују у тамошњој кантоналној и ентитеској власти, формирали тзв. Савез српских општина, а све с позивом да им се прикључи и Б. Петровац (овде).

За почетак, ове три српске општине тражиле су да Уставни суд ФБиХ прогласи неуставним грб и заставу Ливањског кантона (где нема српских симбола), а такође су и апеловале да њихов кантон потпише уговор с Клиничким центром Бањалука како би се „ливањски Срби“ могли лечити у БЛ (овде).

На ово је оштро реаговао Ирфан Ајановић, председавајући Уставне комисије ФБиХ. Он је за агенцију Анадолија изјавио да га „то подсјећа на 1992. годину“, те да је то „можда договор између Драгана Човића (представника Хрвата у БиХ – С. А) и Милорада Додика (представника Срба у БиХ – С. А)“ (овде).

Заступници идеје о формирању Савеза српских општина чак су разговарали и с америчком амбасадом у Сарајеву.

„Предложили смо модел немачке говорне заједнице у Белгији. Те општине имају своје владе и парламенте, држава им је препустила одређене надлежности – као што је ресор образовања и културе, па чак и међународних односа, политике запошљавања, очувања породице и социјалне заштите итд“ (овде).

Но, у наредне четири године ништа у вези ове идеје није могло да прође. То се види из чињенице да је поменути предлог морао бити обновљен и 2017. године (овде), те да опет није наишао ни на какав одговор.

Али, ако хоћемо да будемо објективни, поставља се питање: ако Хрвати већ траже свој кантон у ФБиХ-у – зашто га онда не би тражили и Срби?

Четири српске општине, велике по пространству, премда малене по становништву, свакако заслужују посебну пажњу како Републике Српске, тако и Србије.

Иако се из Београда дају непримерене изјаве да су ове општине „изгубљене“ (овде), ипак је Србија, 2017. године, помогла Дрвару с 350.000 евра, Грахову и Гламочу са по 200.000 евра, а Б. Петровцу са 100.000 евра (овде) – што је, да будемо искрени, тек трећина цене коштања фонтане на Славији (овде).

И Влада Српске издвојила је више од два милиона евра за обнову кућа српских повратника у ФБиХ – укључив и општине из Савеза српских општина (овде).

Разуме се, то никако није довољно. Нужна је промишљена национална стратегија.

Шта ми, заправо, хоћемо?

Желимо ли да се учврстимо на прагу Јадрана и у предворју непрежаљене Српке Крајине? И да тако можемо да доведемо у питање „хрватску кифлу“ и опстанак „Цазинске крајине“, а све како бисмо с бољих позиција наставили да преговарамо?

Или смо у повлачењу и пуштамо да нас колонијални господари мељу и користе као пуку грађу за своје конструкте?

Судбина ове четири општине даће одговор на ово питање. Као и на коначно питање – шта ће бити са Српском, а шта са Србијом?