Измишљања историје у београдском „Данасу“ стигоше и до тога да је Милошевић већи злочинац од Хитлера и Павелића

• Код нас се догађа једна подврста конструисања лажне историје. Измишљају се нови и све маштовитији „злочини Срба“, како би се, онда, пројектовали четврт века уназад. Тако се, рецимо, у тексту коментаторке листа Данас, Снежане Чонградин, тврди да су Срби, током борби у Сарајеву (1992– 1995), „као кукавице, најобичније, циљали децу док трче од чесме до чесме не би ли напунили шаке и кофе са водом и избегли смрт од жеђи и губавости по рупама скривања“
• Чонградин би пре него што почне да изумева приче о деци која су трчала од чесме до чесме како би из руке пила воду, као озбиљан новинар озбиљног дневног листа могла да испита и, затим, наведе неки конкретан случај: ето, на пример, српски снајпериста је тог-и-тог дана, на том-и-том месту, убио то-и-то сарајевско дете док је ишло по воду. Управо онако као што знамо за случај бошњачког снајперисте Сеја Пискића који је, 11. марта 1995, убио десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу, у Улици Раве Јанковића 59, док су играле ластиш
• Не пада ми на памет да браним Милошевића и његово доба, чији сам критичар био. Али, ваља знати да „новија светска историја“ обухвата период од 1918. године до данас (нека Чонградинова пита Дубравку Стојановић ако ми не верује). Али, њена тврдња да је Милошевић „највећи политички злочинац у новијој светској историји“, значи да је овај наш политичар био гори од Хитлера, Павелића или Пол Пота. А таква тврдња је, одиста – маштовита

Пише: Слободан АНТОНИЋ

СИНТАГМА „изумевање традиције“ означава пројектовање недавно измишљених знакова, ритуала и друштвених пракси у прошлост – што даље, то боље (овде).

Рецимо, шкотски килт – коцкасто прошарана мушка сукња, за коју се популарно сматра да сеже, наводно, далеко у прошлост – заправо је традиција која је измишљена тек негде на преласку између 18. и 19. века (овде).

Код нас се догађа једна подврста ове лажне историје. Измишљају се нови и све маштовитији „злочини Срба“, како би се, онда, пројектовали четврт века уназад.

Тако се, рецимо, у недавном тексту коментаторке листа Данас, Снежане Чонградин, тврди да су Срби, током борби у Сарајеву (1992– 1995), „као кукавице, најобичније, циљали децу док трче од чесме до чесме не би ли напунили шаке и кофе са водом и избегли смрт од жеђи и губавости по рупама скривања“ (овде).

Чонградинова је већ одраније оцењена као „ноторни гласник самозване грађанске Србије“, „активисткиња која глуми новинарку“, „ведета НВО новинарства“, као неко ко „годинама погани јавни простор хистеричним испадима србомржње“ и „безнадежно се батрга у ковитлацу непатворених противсрпских гадости“…

А и за овај њен текст је, не сасвим без разлога, речено да „више личи на писани траг нервног слома, него на колумну (појављују се и силована деца коју једу лавови)“.

Овако оштре оцене чинодејствовања (Tathandlung) Чонградинове као колуминсткиње дошле су, несумњиво, због њених непрестаних тврдњи, паушалних и ничим поткрепљених, попут оних да је у Србији „током рата (у БиХ – С. А) свака жртва, сваки злочин био оправдаван и слављен као победа српског народа“ (овде; подвукао С. А), да је Додик „продужена рука геноцида“ (овде), да је Милошевић ни мање ни више него „највећи политички злочинац у новијој светској историји“ (овде), да је „Косово независна држава, што је, одавно је јасно, стара вест“ (овде), због чега „вест да је Косово добило позивни број требало би за грађане Србије да буде срећна и позитивна новост“ (овде), и томе слично.

Не пада ми на памет да браним Милошевића и његово доба, чији сам критичар био (видети овде или овде). Али, ваља знати да „новија светска историја“ обухвата период од 1918. године до данас (нека Чонградинова пита Дубравку Стојановић ако ми не верује). Стога, тврдња о Милошевићу као некоме ко је, наводно, „највећи политички злочинац у новијој светској историји“, значи да је овај наш политичар био гори од Хитлера, Павелића или Пол Пота. А таква тврдња је, одиста – маштовита.

Још маштовитије је, свакако, измишљање „српских“ злочина, којим своје читаоце учестало чашћава управо ова звезда листа Данас. Обратите пажњу на наведени цитат: деца у Сарајеву трче од чесме до чесме да из руку пију воду како не би умрла од жеђи, а одвратни Срби их, као праве кукавице, убијају снајпером.

Логично питање гласи: а зашто би било ко, током пушкарања у подељеном граду (видети овде), трчао од једне чесме до друге како би се напио воде – а поготово: зашто би у такав подухват неко слао децу?

Али, ко мари за логику. Важно је исплести што фантастичнији и што срцетрогатељнији наратив. А све са циљем како би се Срби приказали тим подмуклијим и одвратнијим што више време пролази и што се пропаганда више самонадражује новим и маштовитијим „случајевима“.

Уопште не желим да кажем да по Сарајеву није било снајпером убијене деце. Рецимо, 11. марта 1995. године „хицима испаљеним из снајпера из дела Сарајева који је био под контролом муслиманских снага, убијене су српске девојчице Милица Лаловић (10) и Наташа Учур (9). Оне су се играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59. Према наводима сведока, девојчице је убио Сејо Пискић, припадник 101. бригаде такозване Армије БиХ. За тај злочин нико никада није одговарао“ (овде).

У овом тексту из Блица – листа за који се баш не може рећи да је „српски националистички гласник“, каже се и ово: „Председник Удружења породица погинулих Сарајевско-романијске регије Милка Кокот подсећа на чињеницу да је у Сарајеву деловала терористичка група `Шеве`, чији су снајперисти убијали, не само српске цивиле, међу којима и децу, већ и бошњачке цивиле у делу Сарајева под муслиманском контролом, а за то су окривљивали Србе“ (исто).

То потврђује и канадски генерал Дејвид Фрејзер, који је био официр УНПРОФОР– а у Сарајеву. Он је пред Хашким трибуналом изјавио „да је било случајева да су муслиманске снаге из снајпера гађале муслиманске цивиле, укључујући и децу, како би за то били окривљени Срби. `Муслимани су били одговорни за гађање својих цивила и ми (УН) смо уложили због тога протест`“ (овде).

Још једном – уопште не желим да кажем да ниједан српски снајпериста није убио муслиманско дете. Постоји податак да је од снајпера у Сарајеву страдало 53 деце (свих националности; овде). Људска и Божја правда нека стигне злочинце!

Међутим, о томе ко је, рецимо, снајпером убио једногодишњу Ирину Чишић, док се уз мајку Стану пела уз степенице, нажалост још увек немамо податке (исто).

Снежана Чонградин би, стога, пре него што почне да изумева приче о деци која су трчала од чесме до чесме како би из руке пила воду, као озбиљан новинар озбиљног дневног листа могла да испита и, затим, наведе неки конкретан случај: ето, на пример, српски снајпериста је тог-и-тог дана, на том-и-том месту, убио то-и-то сарајевско дете док је ишло по воду.

Управо онако као што знамо за случај бошњачког снајперисте Сеја Пискића који је, 11. марта 1995, убио десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу, у Улици Раве Јанковића 59, док су играле ластиш.

Па тек тада Чонградинова може да пређе на сопствену конфабулацију, те да пружи одушка машти и песничкој слободи, описујући децу која трче од чесме до чесме, док их српски снајперисти немилосрдно гађају.

Као родитељу, страшна ми је и помисао на свако мртво дете. О болу због изгубљеног детета, што га осећају сваки отац и мајка, не усуђујем се ни да мислим. И поново велим: треба урадити све да сваки убица сваког детета – рецимо, све оне несрећне дечице из филма А били су само дјеца (овде) – буде изведен пред лице правде и осуђен.

Баш као и убице 88 деце страдале у НАТО бомбардовању Србије (о судбини шесторо њих писао сам овде).

Али, такође не могу а да не изразим негодовање због овако неодговорних текстова као што су ови Снежане Чонградин. Не смеју машта и licentia poetica да иду испред чињеница – барем не у новинарству, а поготово не у оном озбиљном.

Таквим неодговорним конфабулацијама о злочинцима који увек долазе из једног народа, док жртве увек припадају другом народу, између осталог, врши се фашизација оног народа коме је додељена улога вечитог злочинца.

Докле?