Komentari

Još jedan bošnjački zahtev za ukidanje Srpske – dokle više i s kakvim pravom?

NISU PROBLEM TAKVI VEĆ ONI U SAD KOJI BI DA UKIDANJEM RS NAPRAVE „FUNKCIONALNU BiH“
  • Suad Kurtćehajić, profesor sarajevskog Fakulteta političkih nauka na predmetima Politički sistem BiH i Osnovi prava tvrdi: „Presuđeni genocid u Srebrenici dovoljan je pravni osnov za ukidanje Republike Srpske“
  • Ovako maštovite ideje, cenim, može propagirati ili onaj ko ima sasvim maglovita znanja o međunarodnom pravu i politici, ili neko ko prosto zavodi publiku pričama za koje i on sam zna da od njih nema ništa. Nemačka je, hajde da uzmem taj primer, priznala genocid (holokaust) nad Jevrejima. Ali, ko ozbiljan misli da je to dovoljan osnov da se Nemačka ukine kao država?
  • Dok se Republici Srpskoj ko zna šta sprema, mi se tučemo oko toga ko će u Banjoj Luci biti prvi… Možda i nije sve tako strašno, ali svakako bismo se svi bolje osećali ako bismo znali da su vlast i opozicija u Srpskoj postigle čvrsti konsensus: štagod da izbori pokažu, Republika Srpska ničim ne sme biti ugrožena. Da li se takvo očekivanje podrazumeva? Možda. Ali jedna zajednička deklaracija na tu temu svakako ne bi bila na odmet. Čisto da zabrinute umiri, a dušmane odvrati

Piše: Slobodan ANTONIĆ

OVIH dana rasplamsala se polemika između dvojice profesora – Nenada Kecmanovića i Senadina Lavića (ovde, ovde, ovde i ovde).

„Ono što se naziva entitet Republika Srpska“, tvrdi Lavić, „ustvari je djelo genocida, a civilizirani svijet nikada neće priznati djelo genocida kao samostalnu državu“.

„Ne sporim (bosanskim muslimanima) pravo da budu šta hoće“, odgovara profesor Kecmanović, „ali pod uslovom da to isto dozvole i Srbima u Srpskoj – i da ne umišljaju da je cijela BiH samo njihova!“.

Ali, uz Lavića, još jedan nastavnik sarajevskog Fakulteta političkih nauka istakao se, nedavno, svojim radikalnim stavovima. Reč je o Suadu Kurtćehajiću, profesoru na predmetima Politički sistem BiH i Osnovi prava (biografija ovde).

Ovaj profesor je član novopazarske tzv. Bošnjačke akademije nauke i umetnosti (ovde), predsednik „Foruma bošnjačkih intelektualaca“ – poznatog po zahtevu da BiH treba da dobije izlaz na Boku Kotorsku preko Sutorine; ovde), i nosilac liste Stranke za BiH za Predstavnički dom Parlamentarne skupštine BiH (kantoni Sarajevo i Goražde; ovde).

Podsetiću da je Kurtćehajićevu Stranku za BiH osnovao 1996. Haris Silajdžić, koji je, deceniju docnije, uspeo da postane bošnjački član Predsedništva BiH (2006-2010). U to vreme stranka je imala i poslanički klub u donjem domu skupštine BiH (ovde). No, danas je ova stranka spala na tri poslanika u donjem domu efbiha (ovde), i bez zastupnika je u skupštini BiH (ovde).

Iako oduvek unitaristička, a sada suočena s gubitkom uticaja, ova partija kao da se radikalizovala.  „Presuđeni genocid u Srebrenici dovoljan je pravni osnov za ukidanje Republike Srpske“, tvrdi, tako, Kurtćehajić (ovde). „Svaki međunarodni ugovor podleže osporavanju prema Bečkoj konvenciji o pravu međunarodnih ugovora“, ceni ovaj profesor, a Dejtonski ugovor je, po njemu, u trenutku sklapanja bio „suprotan imperativnoj normi općemeđunarodnog prava“, kao „normi koju je prihvatila i priznala čitava međunarodna zajednica i od koje nije dopušteno nikakvo odstupanje“.

Naime, objašnjava Kurtćehajić, presudom o genocidu Republika Srpska i Dejtonski sporazum faktički više nemaju legimitet. Država BiH samo treba da se obrati međunarodnoj zajednici sa zahtevom da se ukine Dejton, pa će RS koja je odgovorna za genocid jednostavno nestati – misli Kurtćehajić (isto).

U međuvremenu, savetuje ovaj profesor, „treba otići u Strazbur i ukinuti i naziv Republika Srpska, pošto se protivi odredbi da su Bošnjaci, Srbi i Hrvati ravnopravni kako na čitavom BiH prostoru, tako i u okviru entiteta“ (isto).

Ovako maštovite ideje, cenim, može propagirati ili onaj ko ima sasvim maglovita znanja o međunarodnom pravu i politici, ili neko ko prosto zavodi publiku pričama za koje i on sam zna da od njih nema ništa.

Nemačka je, hajde da uzmem taj primer, priznala genocid (holokaust) nad Jevrejima. Ali, ko ozbiljan misli da je to dovoljan osnov da se Nemačka ukine kao država?

Suad Kurtćehajić

Ili, recimo, za čelnike mnogo manje i slabije države kakva je Hrvatska sudski je utvrđeno da su učestvovali u „udruženom zločinačkom poduhvatu s ciljem etničkog čišćenja delova BiH“ (ovde) – ali, ne sećam se da je iko tražio da se Hrvatska ukine.

(Istina, Hrvatska bi trebalo da odgovara za produženi genocid 1941-1995; ali, čak i ako bi neki međunarodni sud potvrdio krivicu ove žalosne države, to ipak – bez obzira na naše lične želje – ne bi bilo dovoljno da ona nestane).

Još manje linija „ratni zločini – genocid – ukidanje države“ vredi za Republiku Srpsku. Ona niti priznaje kvalifikaciju „genocid“ za Srebrenicu, niti ju je bilo koja međunarodna instanca označila kao „genocidnu tvorevinu“, niti se međunarodni sporazum poput Dejtona može tek tako poništiti.

Da podsetim, garanti Dejtona su članovi Veća za sprovođenje mira: SAD, Rusija, Japan, Kanada, Francuska, Italija, Nemačka, Britanija, EU i Organizacija Islamske saradnje. I sada će ovim zemljama Suad Kurtćehajić „objasniti“ da one, „zbog međunarodnog prava“, moraju da ukinu Dejton i Republiku Srpsku?

No, nije problem Kurtćehajić već deo vašingtonske administracije koji neprekidno sanja da BiH učini „funkcionalnom državom“ tako što će ukinuti Republiku Srpsku (ovde). Naravno, iza ove atlantističke ideje stoji tradicionalna rusofobija, budući da se Srbi kao takvi prepoznaju kao proruski element. Setimo se samo šta je o nama rekao glavnokomandujući NATO i vojske SAD u Evropi, general Kertis Skaparoti (snimak ovde).

Skaparoti je mislio na Srbe generalno, ali ne treba se zavaravati da vašingtonski jasterbovi nisu uočili kako je, „za razliku od Vučića, koga viđamo sa Makronom, Merkelovom ili Bajdenom, Dodik spalio svoje mostove sa zapadnim globalističkim elitama“ (ovde). Zar će to društvo zbilja Srpsku tek tako ostaviti na miru?

Upravo u trenutku dok je Kurtćehajić izlagao svoju platformu o ukidanju Srpske, između vlasti i opozicije u RS rasplamsavala se najstrašnija borba. Jedan opozicionar je svoju protivkandidatkinju za mesto predsednika Srpske optužio da je „ustaška unuka“ čiji je deda „satirao i palio srpska sela oko Dervente, a ujak bio borac HVO“, te da ona „hoće da sakrije svoje ustaštvo ćuteći o njemu“ (ovde).

S druge pak strane imamo da je jedan kandidat iz vlasti poručio svom opozicionom oponentu „da se prestane za*ebavati, da se on ne bi za*ebavao s njim“ (ovde).

E pa lepo. Dok se Republici Srpskoj ko zna šta sprema, mi se tučemo oko toga ko će u Banjoj Luci biti prvi.

„A što da se malo i ne potučemo“, reče mi jedan prijatelj. „Nije sve tako crno – eno, glavni lobista za Srpsku dobio mesto u Trampovoj administraciji“ (vidi ovde).

„Pa da“, rekoh, „ali ne u odeljenju za spoljnu politiku, već za zdravlje i socijalne usluge“. Mislim, d0bro je i to, ali teško da će, s našim usijanim glavama, baš to sačuvati Srpsku.

Možda i nije sve tako strašno, ali svakako bismo se svi bolje osećali ako bismo znali da su vlast i opozicija u Srpskoj postigli čvrsti konsensus: štagod da izbori pokažu, Republika Srpska ničim ne sme biti ugrožena.

Da li se takvo očekivanje podrazumeva? Možda. Ali jedna zajednička deklaracija na tu temu svakako ne bi bila na odmet. Čisto da zabrinute umiri, a dušmane odvrati.

Ili su, ipak, stranački rovovi između nas previše duboki?

 

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar