Коментари

Кецмановић: Будућност БиХ неће кројити Џаферовић и Комшић, него Бакир и Човић са Додиком

ЗА БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ ПОСТОЈЕ ЧЕТИРИ МОГУЋА ПОСТИЗБОРНА СЦЕНАРИЈА
  • Милорад Додик једини има и легалитет, као они први, а и легитимитет, као ови други. И неће се састајати у Сарајеву, него наизмјенице у РС, у „ХБ“ у „ББ“ (бошњачка Босна), рецимо, у Андрићграду, па у Почитељу, па на Врелу Босне
  • Ко би могао да стави на расправу ова алтернативне моделе? Наравно, Додик. Не само зато што ће у првих осам мјесеци бити први у БиХ. Он ће ту наступати са објективно највећим ауторитетом јер је у пуном значењу ријечи неприкосновени лидер РС
  • Осим тога, и прије него што је и положио заклетву – придружују му се и водећи политичари опозиције са посланичким манадатима у Народној скупштини у Бањалуци и Парламентарној скупштини у Сарајеву. Најзад, Додик иза себе има пола БиХ, а Човић и Бакир тек по четвртину

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ДА ЛИ ће долазак Додика на чело заједничког Предсједништва срушити ионако нестабилну БиХ, баш као што је некоћ долазак Месића на чело Предсједништво СФРЈ докрајчило Југославију?

Наравно, није Месић имао тако значајну улогу као што се хвалио пред хрватским сабором. Актери распада велике државе и нису били у савезном центру у Београду него у републикама. Центар моћи се већ раније био преселио на периферију, па су Стјепан Месић, Богић Богићевић, Јанез Дрновшек и сл. били само гробари, а докрајчили су је Кучан, Туђман и Изетбеговић.

И док су они први само формално представљали федералне републике у државном врх у Београду, ови други на челу република, неформално су се састајали на Брионима, Брду код Крања, Стојчевцу… и стварно одлучивали о судбини Југославије.

Е, тако исто ни послије октобарских избора будућност БиХ неће кројити Шефик Џаферовић и  Жељко Комшић, него Бакир и Човић, и то на неформалним састанцима са Милорадом који једини има и легалитет, као они први, а и легитимитет, као ови други. И неће се састајати у Сарајеву, него наизмјенице у РС, у „ХБ“ у „ББ“ (бошњачка Босна), рецимо, у Андрићграду, па у Почитељу, па на Врелу Босне.

O чему би Додик уопште и могао да разговара са Шефиком који ће ићи по мишљење у Бакирову СДА, а поготово са Жељком, који представља једино споља спонзорисани бошњачки НВО сектор, док га сложно оспоравају хрватски кантони, хрватски бирачи, хрватски посланици, ХДЗ и Надбискупија врхбосанска?

Да ли то значи да ће се сценариј распада СФРЈ поновити и у БиХ у тројном аранжману Додик-Човић-Изетбеговић?

Овај посљедњи залагаће се за централизам, а прва двојица за децентрализацију. Додик и Човиће биће у предности јер је за јединствену и цјеловиту БиХ неопходан тројни конзензус, а за разлаз довољан је и један, а поготово два гласа. Значи ли то да је БиХ већ одсвирало, односно да корак по корак иде ка „скраћеној Босни“ сведеној на бошњачку Босну од 25 одсто БиХ?

Може да буде, али не мора да значи, јер Бакир се често позива на бабино политичко наслијеђе, у коме је понекад било више реализма него у политици насљедника.

Алија је знао резигнирано рећи „Нема БиХ ако је неће и Срби и Хрвати“. А и разговоре о њеној будућности (Лисабонски споарзум, нпр.) 91-92. није водио у Предсједништву БиХ са Кљујићем и Плавшићевом, него са Караџићем и Бобаном, који су били страначки и национални лидери без државних функција.

Досљедно томе, трио Додик, Изетбеговић, Човић можда би могао да оствари, како би то рекли у ОХР-у, „стабилну и функционалну“, а у Сарајеву – „нормалну“ БиХ. Како?

Ево четри могућа модела!

– Први, могли би најприје да утврде у чему се не слажу и то да до даљњега скину са дневног реда, као и оно у чему се слажу, и баце се на посао да то и реализују ма колико било мало.

– Други, могли да се договоре да свака од три стране слободно ради у своме територијално-етничком атару, а да га остали у томе не ометају или чак да се у томе међусобно поможу.

– Трећи, могли би да се сви стриктно држе изворног Дејтонског споразума, а да за сваку промјену, уз одговарајуће компензације, траже пристанак преостале двије стране, али без присуства новинара и без мијешања странаца.

Четврти, могли би да одржавају status quo тако што би се повремено састајали „један на један“ и рјешавали само веће кризе које пријете да блокирају колотечину по којој БиХ како тако функционише.

Ко би могао да стави на расправу ова четири алтернативна модел?

Наравно, Додик. Не само зато што ће у првих осам мјесеци бити први у БиХ.

Он ће ту наступати са објективно највећим ауторитетом јер је у пуном значењу ријечи неприкосновени лидер РС. На изборима је његова странка са коалиционим партнерима освојила све функције: члана и предсједавајућег Предсједништва у Сарајеву, предсједника РС, а преко посланичке већине, и премијера Владе и спикера  Народне скупштине у Бањалуци, те најзад и предсједника Савјета министара БиХ.

А прије него што је и положио заклетву придружују му се и водећи политичари опозиције са посланичким манадатима у Народној скупштини у Бањалуци и Парламентарној скупштини у Сарајеву. Најзад, Додик иза себе има пола БиХ, а Човић и Бакир тек по четвртину. Уз највеће политичко искуство и основано највеће самопоуздање, и уз пословичну прагматичност и ефикасност, он би можда могао да буде тај који ће нешто помјерити у БиХ. Дакако, у сарадњи са Човићем и Изетбеговићем, који нису политичари без дугог стажа, великог искуства и високог легитимитета међу својима.

Наравно, Бошњаци ће одмах гракнути да Додик једино жели да сахрани Босну, а најмање да је одржи у животу. Позваће се на његове предизборне провокације.

Али, шта је то тако саблажњиво рекао?

Да ће се „у Сарајеву борити за Српску“?! Па шта онда? Требало је ваљда да лицемјерно најави да ће се једнако борити и за бошњачке и хрватске кантоне као и за свој ентитет. Да ли су се можда Силајџић, Гењац, Тихић, Алија или Бакир борили за интерсе Српске?

Рекао је да ће „долазити у Сарајево само кад мора на сједнице, да ће радити у Српском Сарајеву, а живјети у Бањалуци“. Па шта онда? Сарајево је постало муслимански град и Срби и Хрвати који су старосједиоци и даље цуре из њега, а тек они који дођу не осјећају се пријатно.

Најзад, да је Бањалука главни град БиХ, чак ни Комшић, који „воли све без разлике“, не би уживао да дневно возари на посао.

Рекао је и да ће „фаворизовати електронске сједнице“. Па шта онда? То је техника која се све више користи у развијеном свијету и не мора да значи ни незаинтересованост за теме ни потцијењивање учесника, него само већу ефикасност.

Рекао је да ће „инсистирати да поред њега стоји застава РС“. Па шта онда? И бошњачки новинари су на крају закључили да то није никакав проблем.

Проблем за њих може да буде то што ће Додик инсистирати на рехабилитацији изворног Дејтонског споразума, односно на слову текста, који је међународно овјерен и гарантован у Паризу, те на враћању ентитетских надлежности отетих у „духу Дејтона“.

Инсистираће, такође, на свођењу Савјета министара на статус помоћног органа Предсједништва, баш како и пише у Анексу 4, илити Уставу БиХ.

Ослонац ће имати  и у Парламентраној скупштини у Сарајеву, гдје ће посланици Додиковог Патриотског блока и Човићевог ХДЗ наступати удруржено против бошњачког унитаризма.  Дакле, све легално и легитимно.

Објективно, све то за Бошњаке и није проблем, него рјешење. Боље речено, отрежњење о томе да је БиХ ствар консензуса три конститутивна народа и њихових легитимних представника, а не нека метафизичка категорија изван и изнад људи демократски изабраних да о томе одлучују. Такође, да равноправност конститутивних народа није условљена процентом њихових припадника у националној структури становништва, јер би то значило да би Срби требало да буду равноправнији од Хрвата, а Бошњаци, дакако, најравноправнији.

Најзад, вријеме је да се ослободе илузија да ће им „међународна заједница“, односно најприје ОХР, па ЕУ, па сада НАТО удијелити цјеловиту и јединствену БиХ. Неће, изузев ако мали Жељко не поруши све коцкице. Каже да је представник свих Босанаца и Херцеговаца, који постоје само регионално али не и политички. То је тврдио и Алија док су ти исти „Босанци“ и „Херцеговци“ прерушени у АБиХ, ВРС и ХВО пуцали једни на друге.

Једнако „надреалистички“.

Што прије Бошњаци схвате и прихвате реалност то боље за БиХ до које је баш њима највише стало.

 

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар