Коментари

Кецмановић: Шефик и Бисера наивно помислили да могу да мијењају ставове Швајцарске

ОНА РЕКЛА „МАСАКР У СРЕБРЕНИЦИ“, А ЊИХ ДВОЈЕ: „НЕ ВАЉА, ТРЕБА ДА НАМ КАЖЕТЕ ГЕНОЦИД У СРЕБРЕНИЦИ“
  • Бошњачки двојац помислио да је Симонете ЗАМАРУГА направила омашку јер нема појма о Босни и упозорили је да исправи. Међутим, предсједница Швајцарске је то „доживјела као цензуру и дипломатски скандал“, те најавила „преиспитивње овогодишње помоћи Швајцарске за БиХ“  (18,5 милиона швајцарских франака
  • Зашто је Замаруга рекла „масакр“, а не „геноцид“? И, да ли је одбила да учини исправку само због бошњачког недипломатског безобразлука и увреде предсједничког ауторитета или је „грешка“ била порука?
  • Тек када је Алија заратио и са савезником Бобаном и сународоником Абдићем, морали су у Бриселу да признају реалност да је у БиХ рат грађански, а не агресија. Но, већ су се и сами толико уваљали у босанску каљугу да сада бранећи Муслимане/Бошњаке, бране своје саучесништво. А Алијини насљедници то максимално  експлоатишу, посебно сваког 11. јула. Сада су се, међутим, намјерили на једну конфедерацију која лабаво повезује десетине кантона и полукантона, у којим живе Нијемци, Французи и Италијани у неометаној присној комуникацији са сусједним „матицама“
  • Није Замаруги непозната ни хашка пресуда за Сребреницу, али је примарно уважила да Република Српска масовни злочин не признаје као геноцид, и то је дипломатски дискретно саопштила. Вични дипломатији, како их је бог дао, Шефик и Бисера напросто нису схватили да ријеч „масакр“ није омашка, него поука

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

СИМОНЕТЕ је у снимљеној видео поруци рекла „масакр у Сребреници“. А Шефик и Бисера су јој суфлирали: „Не, не ваља, треба нам да кажете ’геноцид у Сребреници’!“.

Члан Предсједништва БиХ Џаферовић и министрица вањских послова Турковић мислили су да је Симонете Замаруга направила омашку јер нема појма о Босни и упозорили је да исправи. Међутим, предсједница Швајцарске је то „доживјела као цензуру и дипломатски скандал“, те најавила „преиспитивње овогодишње помоћи Швајцарске за БиХ“.

На то је бошњачки спољнополитички тандем занијемио, али не због стида него због 18,5 милиона швајцарских франака.

Додик се извинио, оградио и још понешто објаснио о пословичном стилу понашању бошњачких партнера у БиХ.

У поплави нових детаља који су испливали у овој комедији забуне поводом трагичних догађаја у Сребреници, текућем медијском извјештавању је промакло кључно питање. Зашто је предсједница Симонете Замаруга рекла „масакр“, а не „геноцид“? И, да ли је одбила да учини исправку само због бошњачког недипломатског безобразлука и увреде предсједничког ауторитета или је „грешка“ била порука.

Симонете Замаруга

Али, најприје мало о трагикомичним чињеницама, старим и новим, и о ширем контексту.

Успомена на страдање муслимана у Сребреници сваке године постаје повод све нових догодовштина, илти разноразних сарајевских будалалука.

Прије неку годину на мезарју у Поточарима каменован је предсједник Србије који је дошао да се поклони жртвама, а снимљени и индентификовани насилници нису никада процесуирани у Сарајеву.

НВО „Мајке Сребренице“ је одавно нескривено претворена у политичку алатку бошњачке власти, па је једно вријеме, међу мајкама био и један мушкарац, и то као вођа.

Нешто касније бошњачка историјска наука је открила да су босански муслимани преживјели 11 геноцида, и тако сами банализовали „геноцид“ у Сребреници.

Најзад, Инцко је недавно Бошњацима обећао међународну забрану оспоравања геноцида у Сребреници, а пошто му је та промоција вербалног деликта пропала, није се ни појавио на комеморацији.

И, ево, и овог 11. јула бошњачки политички врх БиХ је позвао велики број иностраних државника на комеморацију, односно затражио да због пандемије пошаљу видеосаучешће. А затим их не само на крају цензурисао, него од почетка лагао …

Прије свега, не постоји одлука о Дану жалости на нивоу цијеле земље за коју је надлежан Савјет министара БиХ, па су предсједавајући Шефик и министрица Бисера дјеловали самовољно. Он је, без сагласности српског члана Додика, упутио позив иностраним државницима. Она је, без одобрења свога претпостављеног Зорана Тегелтије мобилисала све амбасаде БиХ да спусте заставе на пола копља.

Елем, заједнички су лагали и странце и своје. И, да не би кикса бошњачког спољнополитичког труста мозгова са Симонете Замаруга и ова будалаштина, типична за односе у БиХ, остала би сакривена иза врата заједничких институција.

Сличне ситније и крупније факинске подвале бошњачке политике дуго су пролазиле у недовољно заинтересованом и необавијештеном свијету, који се држао америчког стереотипа о добрим и лошим момцима у Босни.

Амерички државни секретар Ворен Кристофер је, рецимо, тек у Дејтону открио да „босански“ Срби и Хрвати нису из сусједних држава упали у бошњачки земљопосјед, на којем по америчким законима домаћин има право да пуца и некажњено убија, него су у БиХ своји на свом још од прије исламизације.

Политичари из европских мање-више етнички хомогених демократија нису, опет, имали искуство са национално сложеним и дубоко подијељеним друштвима, па им је референдум о сецесији БиХ по систему један човјек-један глас дјеловао као природно рјешење.

Тек када је Алија заратио и са савезником Бобаном и сународоником Абдићем, морали су да признају реалност да је рат грађански, а не агресија. Но, већ су се и сами толико уваљали у босанску каљугу да сада бранећи Муслимане/Бошњаке, бране своје саучесништво. А Алијини насљедници то опет максимално  експлоатишу, посебно сваког 11. јула.

Сада су се, међутим, намјерили на једну конфедерацију. Просторно невелика Швајцарска лабаво повезује десетине кантона и полукантона, у којим живе Нијемци, Французи и Италијани у неометаној присној комуникацији са сусједним „матицама“.

У прошлости јесу имали вишевјековне етничке сукобе за превласт, али су их превазишли увећавањем броја територијално-етничких аутономија. Швајцарској не смета што је конфедерација да буде узор стабилности и просперитета, иако није чланица ни ЕУ, ни НАТО-а, нити је суоснивач Хашког трибунала.

Због такође национално подијељеног друштава али и функционалних рјешења почетком 90-их су Кутиљеро, Алија, Радован и Бобан под мишком носали устав Швајцарске,  а сви мировни споразуми, укључив и Дејтонски, заснивали су се на унутрашњем територијално-етничком разграничењу, високој аутономији и националном праву вета.

Зато предсједница Швајцарске конфедерације одлично разумије проблем Босне, а зна и да рјешење није у унитарној и централизованој, илити јединственој држави, него сасвим супротно.

Није јој непозната ни хашка пресуда за Сребреницу, али је примарно уважила да Република Српска масовни злочин не признаје као геноцид, и то је дипломатски дискретно саопштила.

Вични дипломатији, како их је бог дао, Шефик и Бисера напросто нису схватили да ријеч „масакр“ није омашка, него поука.

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар