Коментари

Кецмановић: Султан Ердоган је својевремено изневјерио и Асада, па што не би и Бакира?

ГОДИНАМА ГОВОРИО „БОСНА ЈЕ ТУРСКА, ТУРСКА ЈЕ БОСНА“, А ОНДА НАЈСРДАЧНИЈЕ УГОСТИО ДОДИКА
  • Турска куповина С-400 представља „бушење рупе на дну НАТО брода“ и то у моменту опште мобилизације против „ширења малигног утицаја Русије“. Али, Ердоган сада води игру: Турска је и даље чланица НАТО-а, а ОДКБ јој шири руке. У Вашингтону сада думају шта са њим да раде.  Крену ли са још оштријим санкцијама, дефинитивно ће га гурнути у руско наручје. Ако пак попустебиће то охрабрење за друге потенцијалне одметнике да више не морају да играју како Американци свирају
  • САД још од рата фактички командују свим безбједносно-обавјештајним структурама на нивоу БиХ. Прољетос је та конспиративна веза изненада пукла са бошњачке стране и Анкара је то болно доживјела као отказивање љубави према „матици“. Ердоган је заузврат у Анкари срдачно угостио српског члана Предсједништва
  • Султан Тајип је почетком јула посјетио и Кину и са Сијем склопио читав низ стратешких споразума. Његово одустајање од европских и удаљавање од атлантских интеграција дјелује као убрзано окретање евроазијским. А већ је промјенио распоред спољних савезништава народа, ентитета и кантона у БиХ. На позив Ердогана, Српска ступа уекономску сарадњу са Турском, коју су већ развиле не само „мајка“ Русија, него и „матица“Србија
  • Бакир Изетбеговић је изабрао НАТО, али као доказ да му је срце остало на Босфору и за утјеху бошњачкој бази, муслиманско Сарајево је ваљда једини град изван Турске, који је обиљежио годишњицу неуспјелог државног удара у Истанбулу

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

КО БИ повјеровао да ће српски члан Предсједништва на челу БиХ отићи у званичну посјету Турској и тамо бити свечано и пријатељски дочекан на највишем нивоу. Ради се о Ердогану који је годинама понављао „Босна је Турска -Турска је Босна“ и Додику, који је због тога априори одбијао сваку иницијативу турског амбасадора у БиХ.

Да би се догодило то регионално„чудо“ морало је да му претходи једно безмало глобално.

Још већа невјерица је владала да ће Ердоган издржати у одлуци да купи С-400. Истина, на све озбиљније пријетње Вашингтона да ће набавка најсавременијег руског оружја представљати диверзију унутар НАТО, из Анкаре је лаконски узвраћано: „тај посаоје већ закључен“.

Било је то у континуитету са манифестацијама Ердоганове нелојалности западним савезницима попут геостратешки и финансијски значајне набавке руске технологије за нуклеарну електрану и, поготово, руско-турског гасовода.

Куповина С-400 представља „бушење рупе на дну НАТО брода“ и то у моменту опште мобилизације против „ширења малигног утицаја Русије“.

Као што ЕУ већ више деценија Турску држи на пола пута до Брисела, тако и САД, упркос њеној кључној важности на јужном крилу НАТО-а, Ердогана држе на кратком поводцу.    За Европљане је Турска са 80 милиона, махом муслиманског становништва, и експанзивном економијом, неподобна за чланство у ЕУ, а за Американце опет преслаба да би била прворазредни партнер у чије се унутрашње послове не би отворено мијешали. Напротив, како су економски све јача Турска и њен све моћнији лидер заиграли самосталнију регионалну политику, Вашингтон је почео да их обуздава.

Од хваљеног промотора „исламске верзије демократије“, он је у глобалним медијима претворен у диктатора, који хапси професоре, новинаре, умјетнике интелектуалце. И, као што то већ бива, прорадила је спирала: све већи притисци споља генерисали су све веће стезање чврсте руке изнутра.

Преломан је био неуспио државни удар за који је Ердоган оптужио Фетулаха Гулена,богатог у утицајног имама који живи у САД и његову међународну организацијом ФЕТОкоја дјелује уз америчку подршку.

Фетулах Гулен

Никада није отворено речено да иза свега стоји Вашингтон, једнако као што се и само нагађа да је Тајипа Ердогана спасила благовремена информација руске спољне обавјештајне службе. А сличан вео тајне остао је и над турским обарањем руског авиона, иза кога је можда опет стајао неко трећи.

Ако је „Султан“до тада прецјењивао и моћ Турске и своју личну харизму, те показивао амбиције да обнови османску империју, преко ноћи се отријезнио да регионална велесила, коју је већ створио, може и пропасти без „помоћи пријатеља“.

Ако се подсјетимо и рушења руског авиона изнад турске границе у сред сиријске кризе за које није консултован, за Ердогана тај пријатељ више дефинитивно нису САД, а мора да га је импресионирала Путинова бескомпромисна подршка како сиријском режиму тако и посебно Асаду, лично.

Чини се да је већ тада Ердоган одлучио да промијени страну, а у томе га је ојачао још један гест подршке руског предсједника.

Пошто су ваздушним мостом још прије недељу дана у Турску почели да стижу дијелови моћног руског одбрамбеног система, Вашингтон је обуставио испоруку већ уплаћених америчких бомбардера Ф-35. Русија је на то хитро дала контрапонуду за своје ловце Су-35, а потенцијално и Су-57.

Испада да Ердоган сада води игру: Турска је и даље чланица НАТО-а, а ОДКБ му шири руке. У Вашингтону сада думају шта са њим да раде.

Крену ли са још оштријим санкцијама, дефинитивно ће га гурнути у руско наручје. Ако пак попустебиће то охрабрење за друге потенцијалне одметнике да више не морају да играју како Американци свирају.

Са монтираним С-400 Турска ће од прољећа моћи још више да пркоси САД, а са милионима миграната већ може да уцјењује ЕУ.

Амерички државни секретар Мајк Помпео ономад је понудио компромис: да се Турска обавеже да неће користити моћно руско оружје, а Ердоган је одбрусио да ће не добије ли Ф-35 и авионе купити „на другој страни“.

У војној бази у турском Инџирлику НАТО посједује ракете са нуклеарним бојевим главама и у Вашингтону сигурно не сједе скршетних руку, јер не ради се само о Турској, него и о „другој страни“

Зато је питање колико је Ердоган изнутра сигуран послије изборног пораза у Истамбулу и Анкари. И до сада се, међутим, његова власт више ослањала на подршку религиозне базе у руралној унутрашњости земље, него на танку подршку секуларне и прозападне урбане елите у већим градовима.

Рачунајући да је Турска не само географски него и културно, малим дијелом европска и хришћанска, а већим малоазијска и исламска, он је уочи сваких избора навелико кокетирао са исламом.

У званичним приликама његова супруга се појављивала покривена махрамом, а његова претходница у региону екс-примјер и министар спољних послова, Давутоглу, у Сарајеву је дебитовао са неоосманском причом како је „500 година под Турцима“ било златно доба и за хришћанску рају. Тиме почиње Ердоганова идила са туркофилним Бошњацима, зачињена Алијиним аманетом и позивима Бакиру на породична славља.

Прагматични Султан брзо је схватио да су срцепарајуће изјаве из турских тв сапуница сасвим довољне да пробуде носталгију муслимана у Босни и Санџаку за „пустим турским вактом“, а да је у улагање у Србију и Српску, уз спољне границе ЕУ, атрактивнији простор за инвестиције и економску сарадњу.

У Сарајеву се зато вајкају да Турска вишеструко више улаже у Србију, него у Босну, али онда султан Тајип позове принца престолонасљедника Бакира и ефендум му Себију- Секу,на вјенчање ћерке, па се од милине истопе сви неспоразуми.

До курцшлуса је ипак дошло када Ердоган није одолио прилици да се уплете као медијатор између чланице ЕУ Хрватске и Босне око изборног закона у Федерацији који дискриминише Хрвате.

Колинда је максуз допутовала из Загреба и Тајип јој је обећао да ће се заузети у Сарајеву и тиме се силно замјерио босанским муслиманима и Бакиру, приватно.

Но, док се ово превазишло са неколико телефонских разјашњења, разлаз Анкаре и Вашингтона довео је до драматичних недоумица у Бошњака.

Они никада нису вјеровали „исламофобној Европи“ и два ослонца њихове спољне политике биле су Турска и САД. Између два заштитника, изабрали су јачег, а не срцу ближег.

Американци, наиме, још од рата фактички командују свим безбједносно-обавјештајним структурама на нивоу БиХ. А бошњачки кадрови су у предности над српским и хрватским само утолико што су директно примали инструкције, па су могли и да их редовно подијеле са турским колегама и пријатељима.

Прољетос је та конспиративна веза изненада пукла са бошњачке стране и Анкара је то болно доживјела као отказивање љубави према „матици“. Ердоган је заузврат у Анкари срдачно угостио српског члана Предсједништва БиХ у посљедњем мјесецу његовог манадата на челу БиХ.

Нити је гост домаћину спочитавао изјаве о „Алијином аманету да чува Босну“, нити је овај њему пребацивао изјаве да је „БиХ немогућа држава“.

Ердоган се у присуству Џаферовића заложио за безусловно формирање заједничких органа, и изразио разумијевање за Додикове разлоге због којих РС неће у НАТО. Акценат је обострано био на економским темама, односно о слободној трговини, уласку једног крака Турског тока у РС и изградњи аутопута који ће кроз Српску повезивати и Београд и Сарајево.

По повратку у земљу, српски члан Предсједништва заложио се да заједнички органи испоруче Турској припаднике Гуленове НВО-агентуре у БиХ, док је Џаферовић остао без става, затечен колико Ердогановим захтјевом, толико и Додиковом реакцијом.

Султан Тајип је почетком јула посјетио и Кину и са Сијем склопио читав низ стратешких споразума. Његово одустајање од европских и удаљавање од атлантских интеграција дјелује као убрзано окретање евроазијским. Аливећ је промјенио распоред спољних савезништава народа, ентитета и кантона у БиХ.

На позив Ердогана, Српска ступа у економску сарадњу са Турском, коју су већ развиле не само „мајка“ Русија, него и „матица“Србија.

Бакир Изетбеговић је изабрао НАТО, али као доказ да му је срце остало на Босфору и за утјеху бошњачкој бази, муслиманско Сарајево је ваљда једини град изван Турске, који је обиљежио годишњицу неуспјелог државног удара у Истанбулу. Џаба му било: Султан је својевремено изневјерио и Асада, па што не би и Бакира.

То је поучно и за нове партнере.

1 коментар

Кликни овде да поставиш коментар