- „Удар на Дејтонски споразум“ који траже Шон и Рајан није оно за што су гласали амерички бирачи, а оно што говори Србин на челу Предсједништва БиХ – Милорад Додик – јесте оно за што га је изабрао народ у РС
- Додик јесте српски националиста јер воли свој народ, јесте и антинатовац јер је НАТО бомбардовао српски народ, јесте и русофил јер и Руси воле Србе. Али, није ли Доналд Трамп, баш као и он, побиједио на изборима са програмом Америка прије свега, зближавање са Русијом, повлачење из НАТО-а, немијешање у послове суверених земаља?
- У недостатку јачих аргумената, два заговорника удара на дејтонску БиХ јер неће у НАТО, позивају се на то шта су рекли потпредсједник САД Пенс, замјеник државног секретара Саливен, амбасадор у Сарајеву Нелзон. Најкраћи и најпримјеренији одговор гласио би: па шта онда ако су рекли? Или шта се то нас тиче што су рекли? Или ко их је шта питао?
- Ако се Американци Шон и Рајан праве луди па позивају на удар на Дејтонски споразум, то не значи да су Срби заиста луди да не схватају да је то удар на Републику Српску и њено дављење у унитарној БиХ. Увод је било још од рата незапамћено пљување Српске из Сарајева поводом прославе Дана Републике у Бањалуци и провала бијеса на хрватску делегацију која је дошла на честитање. Хрватски амабасадор у Сарајеву је због тог комшијског геста чак смијењен
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
„СЈЕДИЊЕНЕ Државе морају да ударе на Дејтонски споразум!“ наслов је чланка из пера два анонимна аутора ономад објављеног у утицајном америчком часопису.
Цитирани наслов одговара поенти текста, па даље читање и није неопходно да би се читалац забезекнуо?
Дејтонски споразум је „made in USA“! Је ли то онда значи да његови креатори посједују лиценцу за употребу?
Устав БиХ је Анекс 4 тог истог споразума. Да ли је то онда атак на уставни поредак БиХ?
Поратна БиХ се колоквијално назива „Дејтонска БиХ“! Не значи ли онда тај „удар“ препоруку да САД нападну на БиХ?
Аутори чланка Шон Мегвајер и Рајан Шерба нису Бжежински и Кисинџер да бисмо их узели преозбиљно, али чињеница да су добили простор у утицајном „Националном интересу“ указује да ствар није ни неозбиљна. Уосталом, налазимо се у новом хладном рату, а Народна Скупштина РС једногласно је донијела резолуцију о војној неутралности и одбила маневре НАТО-а на Мањачи.
Србин у Предсједништву БиХ, који је приде и предсједавајући, изјавио још раније да ће слиједити војну неутралност Србије и да ће, ако устреба, заказати референдум, а сада да „неће подржати ништа што је у вези са НАТО-ом“. И пожурио је на састанак са Путином у Београду.
Зато у чланку тандема Мегвајер-Шерба њему лично посвећују највећу негативну пажњу: „Након недавних октобарских избора, у босанско Предсједништво је ушао тврдолинијашки, ватрено антизападни и антинатовски српски националиста, и то би могли да искористе Руси“.
Он јесте српски националиста јер воли свој народ, јесте и антинатовац јер је НАТО бомбардовао српски народ, јесте и русофил јер и Руси воле Србе. Али, није ли Доналд Трамп, баш као и он, побиједио на изборима са програмом Америка прије свега, зближавање са Русијом, повлачење из НАТО-а, немијешање у послове суверених земаља?
Дакле, ово што пишу Шон и Рајан није оно за што су гласали амерички бирачи, а оно што говори Србин на челу Предсједништва БиХ јесте оно за што га је изабрао народ у РС.
Да не би упали у властиту замку, Шон и Рајан се служе измишљотинама. Нпр.: „Дејтон омета заједничке амбиције БиХ и САД о НАТО интеграцијама …“ Међутим, не могу да постоје било какве амбиције БиХ уколико у њима не партиципирају већине сва три конститутивна народа, а Срби, којих 90 одсто живи у РС, по свим анкетама су изразито антинато расположени.
Затим: „То се коси са погледима већине Босанаца и њиховим жељама за даље евроатлантске интеграције …“ Међутим, у БиХ не постоје Босанци као политичка илити државна нација (да постоје звали би се босанско-херцеговци), него само Срби, Хрвати, Бошњаци и остали који живе у ФБиХ или у РС која нема жељу да уђе у НАТО.
Па онда опет: „Док Сједињене Државе и НАТО покушавају да погурају Босну напред у смеру амбиција њеног народа…“ Међутим, у БиХ не постоји један него три народа, који у односу на НАТО имају различите ставове.
Да су Шон и Рајан ипак и сами свјесни да „Босанци“ баш и не хрле у НАТО, свједоче њихове ријечи: „Можда је `Дејтон` окончао босански грађански рат 1995, али је постао синоним за стагнацију, фрустрације, очај, лоше управљање и слабе институције. Ово не само да се коси са погледима већине Босанаца и њиховим жељама за даље евроатлантске интеграције него доводи до опште стагнације Босне и правног цементирања етничких подела (и тензија) између Бошњака (босанских муслимана), Хрвата и Срба, које су оставиле Босну подељеном и зрелом за геополитичке циљеве Русије“.
Етничке подјеле и тензије Дејтон није само оставио него и затекао у БиХ, и ту постоје од времена прије настанка САД. И само неоимперијалној умишљености о „америчкој изузетности“ може пасти на памет да наметнутим институционалним аранжамнима може промијенити свијест и три политичке културе у БиХ претопити у једну.
Не ради се о Дејтонском споразуму, него о интервенционизму високих представника, о бонским овлашћењима, о отетим надлежностима, натуреним законима који су изворни споразум потпуно изобличили. А шта су постигли?
Ако су то, како кажу, очај, стагнација, фрустрације, онда је то дјело протектората, односно седам високих представника.
Најзад, помињу се и геополитички циљеви Русије, који, за разлику од америчких, нису једнако легитимни, него, штавише, малигни. Мегвајер и Шерба су у својој идеолошкој острашћености једино „оманули“ што су „агресију на БиХ“ назвали правим именом – грађански рат.
У недостатку јачих аргумената, два заговорника удара на дејтонску БиХ јер неће у НАТО, позивају се на то шта су рекли потпредсједник САД Пенс, замјеник државног секретара Саливен, амбасадор у Сарајеву Нелзон. Најкраћи и најпримјеренији одговор гласио би: па шта онда ако су рекли? Или шта се то нас тиче што су рекли? Или ко их је шта питао?
БиХ јесте протекторат, али не САД или НАТО-а, него УН. Но, да парафразирамо Викторију Нуланд, „ко ј… УН!“.
Утолико изненађује што и врло озбиљни и критички настројени амерички аналитичари годинама понављају да САД немају интерес за западни Балкан, који су препустили Европљанима јер је у кандидатском предсобљу ЕУ. Наравно, БиХ није баш у фокусу, као Русија и Кина, али како та „незаинтересованост“ и „препуштање“ изгледају, видјели смо још 90-их у БиХ.
Брисел је три и по године (Карингтон, Кутиљеро, Венс, Овен, Столтенберг и др.) покретао мировне иницијативе, а Вашингтон их је иза леђа преко Алије Изетбеговића, саботирао да би доказао да је ЕУ, без ангажовања НАТО-а којим командује амерички генералитет, неспособна да било шта ријеши на Старом континенту.
НАТО је и након нестанка „црвене опасности“ и потребе за америчким кишобраном обезбиједио опстанак у Европи, продужио војну доминацију САД над ЕУ, те се трансформисао од одбрамбеног у офанзивни војни савеза, управо бомбардовањем Српске и Србије.
Од тада се више не говори засебно о европским и о атлантским интеграцијама, него о јединственим евроатлантским, при чему је јасно шта је прече, брже и јефтиније.
Сада се иста прича понавља. САД су ЕУ забавиле о јаду мигрантском кризом, коју су произвеле у арапским земљама. Натјерале су је да превремено укључи Бугарску и Румунију. Довеле је у ситуацију да проширење на западни Балкан условљава и одлаже у недоглед јер нема рјешење за властиту консолидацију. Но, пошто већ не иде са евроинтеграцијама, ту су атлантске.
У Црној Гори и Македонији, за улазак у НАТО није била већина матичних народа, али су се америчким фаворитима, Ђукановићу и Заеву, нашле услужне албанска и бошњачка мањина, које ће тек да испостављају рачуне, уз арбитражу америчке војне управе.
„Техничка ситница“ да је македонски референдум, према Уставу, пропао због недовољне излазности занемарена је, једнако као што је ’92. у БиХ занемарено да се на референдуму за сецесију није изјаснила уставом прописана двотрећинска већина од 66 одсто.
Зато не треба имати илузија да ће се САД обазирати на локалне уставне и међународноправне „финесе“ током даљег утјеривања западног Балкана у НАТО.
У продужетку хладног рата односи су упрошћени: Руси су непријатељи, мали Руси су њихова пета колона на западном Балкану. Зато су српско-православни свештеници малтретирани у БЈРМ, Срби шиканирани у Црној Гори, на КиМ им таксама блокирају дотур хране и лијекова, стигматизовани су у БиХ.
То што неће како у НАТО, тако ни у Евроазијски одбрамбени савез, и хоће војну неутралност – није довољно.
Ако се Американци Шон и Рајан праве луди па позивају на удар на Дејтонски споразум, то не значи да су Срби заиста луди да не схватају да је то удар на Републику Српску и њено дављење у унитарној БиХ. Увод је било још од рата незапамћено пљување Српске из Сарајева поводом прославе Дана Републике у Бањалуци и провала бијеса на хрватску делегацију која је дошла на честитање. Хрватски амабасадор у Сарајеву је због тог комшијског геста чак смијењен.
А као свјеж доказ да чланак у „Националном интересу“ о удару на Дејтонску БиХ није из главе анонимних Американаца Мекгвајера и Шербе, јуче се огласио аманет ефендија Тајип са истом тезом да треба ударити по Дејтону.
Путин каже да САД још живе у прошлости једине суперсиле. Меркелова убрзано довршава Сјеверни ток, па ЕУ више не може да блокира крак Турског тока кроз Бугарску и Србију, са прикључком за Српску. Но, не буде ли је, Срби ће се у јединственој БиХ гријати на америчке бутан боце из централног складишта у Сарајеву.
Уцјена – улазак у НАТО или укидање Дејтонске БиХ – лажна је алтернатива јер су то два начина да се ликвидира РС.
Дође му на исто.
1 коментар