Коментари

Отпорашке пeснице и за Давида и против Републике Српске

УДАР НА ПОЛИЦИЈУ РС ЈЕ УДАР НА ЦЕО ЊЕН БЕЗБЕДНОСНИ СИСТЕМ ЈЕР НЕМА ВОЈСКУ
  • Паралелно са процесом у којем је дугогодишњи лидер Јерменије послат у политичку хладовину из које ће се тешко вратити, у главном граду Републике Српске трајала је – и још увек траје – једна не баш сасвим типична протестна активност, која прети да се претвори у нешто веће и потенцијално опасно по стабилност РС
  • Симбол протеста названих „Правда за Давида” је злогласна стегнута песница, најпрепознатљивији бренд обојених револуција који је настао 90-их година у Београду и потом био ископиран од целог низа револуционарних покрета широм света, закључно са јерменским 
  • Зато у најмању руку треба дићи обрву над чињеницом да се стотине и хиљаде грађана који се окупљају на бањалучком Тргу Крајине свакодневно сликају са подигнутим песницама, док истовремено у Фејсбук групи „Правда за Давида”, која броји више од 250 000 чланова, корисници на дневном нивоу остављају хиљаде коментара са мини-анимацијом стегнуте песнице
  • Протесте у Бањалуци су подржали и иницијатива Не да(ви)мо Београд, пресликана копија некадашњег „Отпора“
  • Ако је неко из полиције РС заиста учествовао у прикривању трагова убиства, не само да је починио кривично дело које подлеже законској санкцији, већ је и поткопао поверење народа у полицију, као главни и једини стуб безбедности грађана Републике Српске
  • Грађани Републике Српске би требало да буду на опрезу и да задрже дистанцу према свакој врсти револуционарних трвења и неоправданих захтева

Пише: Александар ВУЈОВИЋ

ОБОЈЕНА револуција у Јерменији добила је свој очекивани епилог у експресном року: опозициони лидер који је на последњим изборима добио само осам одсто подршке суграђана октроисан је на премијерску позицију.

О томе које структуре стоје иза опозиционог покрета који је организовао вишедневне демонстрације појаснио је увек детаљни Вилијам Енгдал, али ни они који су пропустили да прочитају његов текст неће бити много изненађени кад сазнају да се ради о NED-у и Сорошевој Фондацији за отворено друштво.

Да револуција не прође у знаку персоналне промене на врху пирамиде власти побринуо се новоустоличени премијер Никола Пашињан, који је одмах по ступању на дужност отпустио све шефове полиције и тајне службе.

Тако је још једном у држави која води пријатељску политику према Русији превладао закон улице и фингираног легитимитета. Додуше, специфичност геостратешког положаја Јерменије и чињеница да се ради о земљи чврсто усидреној у политичком кампу Кремља утицала је на то да – за разлику од грузијске и украјинске – јерменска револуција не буде доминантно обојена антируским тоновима.

Чак се стиче утисак да су Руси овога пута реаговали у последњем тренутку и направили неку врсту договора са Пашињаном, којем је свест о реалном односу снага у његовој земљи активирала импулс политичког прагматизма.

Елем, паралелно са процесом у којем је дугогодишњи лидер Јерменије послат у политичку хладовину из које ће се тешко вратити, у главном граду Републике Српске трајала је – и још увек траје – једна не баш сасвим типична протестна активност, која прети да се претвори у нешто веће и потенцијално опасно по стабилност Републике Српске.

Наиме, Давид Драгичевић, студент електротехнике из Бањалуке, трагично је настрадао у 21. години живота. Његов отац, пријатељи и велики број грађана непрекидно протестују већ дуже од месец и по дана тврдећи да је младић убијен уз асистенцију полиције и одређених политичких кругова који су наводно помогли да се цео случај прикаже као несрећни инцидент.

МУП РС, који негира ове оптужбе, навео је да се за случај заинтересовао и амерички FBI.

Истрага је по свој прилици вођена траљаво, уз још траљавију конференцију за штампу на којој су представљени њени резултати, коју је критиковао и сам Додик. Резултати друге обдукције – коју је извршио начелник одељења за судску медицину ВМА Ивица Милосављевић – потврђују да је узрок смрти утапање, али и да је тело могло бити у води од два до четири дана, док је Давид пронађен шест дана након пријаве нестанка. Стога искрсава питање где је био (најмање) два дана пре него што се утопио и зашто се није јављао породици и пријатељима који су активно трагали за њим?

Због ове и других појединости које указују на крупне пропусте током истраге, као и због тога што је случај привукао велико интересовање јавности, институције РС морају да покажу максималну флексибилност и разумевање за захтеве чланова породице страдалог младића.

У том смислу је најава подизања оптужнице против Давидовог оца крупна грешка. Властима никако не иде у прилог да улазе у фронтални политички сукоб са несрећним човеком чија судбина великом делу грађана може заличити на кафкијанску ноћну мору у којој власт обесправљеном појединцу прво убија члана породице (или заташкава његово убиство), а потом још против њега подиже оптужницу.

Али, ако оставимо по страни овај знак нервозе, Додикова влада – и посебно он лично -поставила се доста мудро: максимално је предусретљива према свим захтевима Давидових родитеља и опозиције у настојању да се отклони свака сенка сумње, уз паралелно наглашавање да ни у једном правном систему улици не сме бити дозвољено да ради посао институција.

Нажалост, постоје бројне индиције да одређени кругови настоје да родитељску бол и индигнацију јавности искористе за свођење својих политичких рачуна.

Готово нестварно делује чињеница да је симбол протеста названих „Правда за Давида” злогласна стегнута песница, најпрепознатљивији бренд обојених револуција који је настао 90-их година у Београду и потом био ископиран од целог низа револуционарних покрета широм света, закључно са јерменским о којем смо писали на почетку текста.

Стегнута песница је настала као заштитни знак покрета „Отпор!” који је одиграо кључну улогу у свргавању Слободана Милошевића, да би касније постала и логотип организације CANVAS (Centre for Applied Nonviolent Action and Strategies) чији је оснивач чувени светски револуционар и један од оснивача „Отпора“ Срђа Поповић.

Зато у најмању руку треба дићи обрву над чињеницом да се стотине и хиљаде грађана који се окупљају на Тргу Крајине свакодневно сликају са подигнутим песницама, док истовремено у Фејсбук групи „Правда за Давида”, која броји више од 250 000 чланова, корисници на дневном нивоу остављају хиљаде коментара са мини-анимацијом стегнуте песнице.

Осим тога, групе, појединци и медији који су укључени у подршку протестном покрету такође дају повода за сумњу да овај случај полако добија позадинску агенду која се накалемила на случај страдалог момка. Интернет портал Blic.rs води кампању у којој инсинуира да је Давид убијен, а ништа мање сумњиво је и извештавање америчког државног радија. Протесте у Бањалуци су подржали и иницијатива Не да(ви)мо Београд, пресликана копија некадашњег „Отпора“ чији политичко-идеолошки профил је углавном добро познат овдашњој јавности, док на свргавање „криминогене багре” и „дилера” са власти у Бањалуци позивају јавне личности попут Јелене Карлеуше и Сергеја Трифуновића.

Као шлаг на торту, у суботу се акцији прикључио и Зоран Кесић, једно од заштитних лица недавних ,,протеста против диктатуре” у Београду. Гост у његовој емисији био је Драган Бурсаћ, колумниста Ал Џазире и портала Бука, познат по тврдњама да је РС изграђена на геноциду, да је свим ратовима у 90-им „дословно кумовала Српска православна црква”, да су Руси „окупирали Бањалуку” и осталим ставовима које не дели 99 одсто српског становништва у БиХ.

Када људи таквог политичког и моралног профила себи дају за право да под плаштом бриге за Давидов случај позивају комплетно полицијско руководство РС да поднесе оставке, онда је дефинитивно време да се буде на опрезу. Узевши у обзир да Република Српска нема војску, те да су једина њена „војска“ управо полицијске јединице, ови позиви постају једнаки позиву на обезглављивање целокупног безбедносног апарата.

Иначе, идејни сценариста Кесићеве емисије је екипа са сајта Njuz.net, за коју је пре две године објављено да су најмање једном примили трансакцију од милион динара од Сорошеве фондације, исте оне за коју је Енгдал појаснио да је до грла умешана у свргавање власти у Јерменији.

Треба подсетити да је у Српској већ једном осујећен покушај обојене револуције 2014. године, када се побуна радника у Тузли преко ноћи претворила у насилне демонстрације у великом броју градова широм земље. Занимљиво да је и тада симбол протеста била стегнута песница. Грађани РС су углавном препознали о чему се ради и остали мирни, чак и прешли у контра-офанзиву преко Фејсбук странице са пародираним симболом стегнуте песнице са испруженим средњим прстом, која је у кратком року постала популарнија од страница које су позивале на протесте. Укратко, српски народ је тада препознао да је његово руководство примарна мета покрета који се крије иза парола о братству и јединству и тобожњој борби обесправљених грађана свих националности против босанско-херцеговачке политичке елите.

Сада је изазов много перфиднији. Једно од основних обележја обојених револуција јесте преотимање и усмеравање протеста покренутих неким догађајем који је искрено узнемирио јавност. Самоспаљивање сиромашног пијачног продавца из Туниса Мухамеда Буазиза послужило је као емотивни резервоар за покретање целог низа револуција на Блиском истоку познатих под називом Арапско пролеће. Играње на карту емоција и борбе против неправде је метод којим „професионални револуционари“ попут Срђе Поповића придобијају широку подршку за своје циљеве које тихо шверцују у позадини оправданог друштвеног беса.

У том кључу треба тумачити то што протести у Бањалуци ових дана све више добијају уопштени карактер. Више се не тражи само „правда за Давида“, већ доминантан слоган постаје „правда за све“, док се критичка оштрица све више удаљава од захтева за проналаском и санкционисањем директних криваца и усмерава на министра полиције Драгана Лукача. И све то се перфидно пакује у моралистичку обланду и кријумчари уз искрену забринутост шире јавности за случај страдалог момка.

Али, важно је разумети да, колики год емотивни набој носио неки случај, принцип легалитета никада не сме бити замењен принципом мерења уличног легитимитета. Ако тужилаштво и анкетни одбор задужен за истрагу случаја (у којем четири од пет чланова долази из редова опозиције) не пронађу одговорност министра и високих полицијских кругова, онда они не смеју бити посмењивани само због тога што неко гласно позива на њихове оставке, ма колико морални моменат био на његовој страни.

На крају, ако је неко из полиције заиста учествовао у прикривању трагова о убиству, он не само да је починио кривично дело које подлеже законској санкцији, већ је и поткопао поверење народа у полицију, као главни и једини стуб безбедности грађана Републике Српске. Између осталог и због тога, овај случај мора бити решен, јер поверење народа у институције представља један од предуслова одрживости било ког државно-правног поретка.

Ништа мање је важно и елементарно људско право Давидових родитеља да сазнају истину о смрти сопственог детета. Али, грађани Републике Српске би требало да буду на опрезу и да задрже дистанцу према свакој врсти револуционарних трвења и неоправданих захтева.

У супротном би трагични случај бањалучког студента, једнако као и случај туниског пијачног продавца, могао бити искоришћен као замајац за реализацију неких давно зацртаних циљева, који немају никакве везе са истином и правдом.

Нови стандард

2 Коментара

Кликни овде да поставиш коментар