Komentari

Pavić: Bliži se kraj sveta kad Komšići i Džaferovići brane NATO od Trampa

PRVI JE OSUMNJIČENI SAVEZNIK MUDŽAHEDINSKIH GLAVOSEČA, A DRUGI LEVI JUGONOSTALGIČAR
  • U sadašnjem svetskom ludilu, gde je sve okrenuto naopačke, imamo, s jedne strane, Džaferoviće, Komšiće, Đukanoviće, Tačije, Haradinaje, vašingtonsku „močvaru” i karikaturalne likove poput onih iz Kubrikovog „Doktora Strejndžlava” koji uporno zagovaraju NATO i prizivaju nuklearni rat – a sa druge strane predsednika SAD i ugledne pripadnike stare američke elite koji smatraju da je NATO „zastareo”, odnosno da je postao faktor nestabilnosti i opasnosti a ne mira na evropskom kontinentu
  • Uprošćeno, u slučaju BiH s jedne strane imamo dvojicu klasičnih proizvoda komunističke Jugoslavije, koja se, po svom poslednjem Ustavu iz 1974. godine, samodefinisala kao poseban oblik „diktature proletarijata”, a koji su volšebno postali vatreni zagovornici NATO, dok sa druge strane (Atlantika), imamo klasični proizvod kapitalističke Amerike koja je stvorila NATO, i bez koje on ne bi ni postao ni opstao – Donalda Trampa, koji bi da svoju državu (konačno) oslobodi te bede
  • A negde u daljini odjekuju totalitarni slogani iz Orvelove 1984: „Rat je mir, sloboda je ropstvo, neznanje je moć”… Nije teško zaključiti ko je ovde na pravoj strani istorije, odnosno, filmskim rečnikom, ko je ovde dobar, ko loš, a ko zao

Piše: Aleksandar PAVIĆ

PRVOM generalnom sekretaru NATO, britanskom oficiru i diplomati, Lordu Ismeju, pripisana je čuvena rečenica koja je trebalo da na najsažetiji način opiše suštinsku ulogu Severnoatlantske alijanse: „Zadržati Amerikance unutra (tj. u Evropi), Ruse napolju, a Nemce dole”. Međutim, zanimljivo je uočiti da se na sajtu NATO nalazi mala, ali bitna varijacija na ovaj sada već legendarni citat: „Zadržati Sovjetski Savez napolju, Amerikance unutra, a Nemce dole”.

NATO zasigurno najbolje zna šta je njegov prvi čelnik rekao. Dakle – „Sovjetski Savez”, ne „Ruse”. I da su se političari koji su bili na čelu moćnog zapadnog vojnog saveza samo držali tog jasnog uputstva posle pada Berlinskog zida i (samo)ukidanja SSSR-a i NATO-vog komunističkog pandana, Varšavskog pakta – današnja Evropa bi bila neuporedivo mirnije i stabilnije mesto.

Sigurno bi mnogo više ličila na de Golovu zamišljenu Evropu „od Atlantika do Urala”, a najverovatnije i do Vladivostoka.

Umesto toga, obećanja data Gorbačovu o neširenju su izigrana (što ne opravdava Gorbačovljevu neoprostivu naivnost da prihvati samo usmena, umesto pisanih obećanja, ali to je druga tema). Na primer, jedan od Ismejevih naslednika na mestu Genseka, Manfred Verner, u govoru od 17. 5. 1990. u Briselu, rekao je sledeće: „Sama činjenica da nismo spremni da NATO trupe razmeštamo dalje od teritorije Federalne Republike (Nemačke) Sovjetskom Savezu pruža čvrste bezbednosne garancije”. A tada je još uvek bilo reči samo o Zapadnoj Nemačkoj, a ne potonjoj, ponovo ujedinjenoj „Velikoj Nemačkoj”.

Naravno, tada, dok je još postojao SSSR, bilo je sasvim razumljivo da su čelnici NATO govorili „samo” o neširenju, a ne i samoraspuštanju. Međutim, kada je prvo Varšavski pakt zvanično raspušten u julu 1991, a onda se i SSSR definitivno raspao krajem 1991, NATO ne samo da je nastavio da postoji, već je jednako odlučno nastavio da se širi.

Krajem te ključne 1991. godine, kada se glavni strateški suparnik raspao, NATO je brojao 16 država članica. Danas ih je 29, a uskoro bi, sa Makedonijom, trebalo da ih bude ravno 30. A, kako je konstatovano tokom zasedanja Parlamentarne skupštine NATO 2017, ima još „nezavršenog posla” za alijansu na tzv. zapadnom Balkanu. Što je, na daleko agresivniji način, nedavno potvrdio i zamenik američkog Državnog sekretara, Džon Saliven, kada je izjavio da „SAD primarno zanima članstvo BiH u NATO”. I našao saveznike u liku Šefika Džaferovića i Željka Komšića.

Teško je naći bolji i slikovitiji prikaz toga u šta su se i NATO i Zapad pretvorili od ovoga.

Jer, dok Saliven, uz pomoć jednog osumnjičenog saveznika mudžahedinskih glavoseča i jednog otvorenog (jugo)komunističkog nostalgičara nastoji da na silu ugura još jednu državu u NATO – makar ona bila i „nemoguća”, i makar se tome protivio jedan od njenih konstitutivnih naroda, kao i sadašnji predsedavajući Predsedništva BiH – dotle su u njegovoj matičnoj državi na svetlost dana izašle novi dokazi da, za razliku od njega, njegov šef, glavom i bradom Predsednik SAD, Donald Tramp, ne samo da ne voli NATO, već je prošle godine, prema pisanju Njujork tajmsa, „nekoliko puta” izrazio želju da povuče Ameriku iz alijanse. Što ne bi trebalo da bude nikakva novost, s obzirom da je Tramp još tokom svoje izborne kampanje pokazivao antipatije prema NATO, nazivajući ga, između ostalog, i „zastarelim”.

Uprošćeno, s jedne strane imamo dvojicu klasičnih proizvoda komunističke Jugoslavije, koja se, po svom poslednjem Ustavu iz 1974. godine, samodefinisala kao poseban oblik „diktature proletarijata”, a koji su volšebno postali vatreni zagovornici NATO, dok sa druge strane (Atlantika), imamo klasični proizvod kapitalističke Amerike koja je stvorila NATO, i bez koje on ne bi ni postao ni opstao, Donalda Trampa, koji bi da svoju državu (konačno) oslobodi te bede.

Naravno, daleko od toga da je Tramp jedini istaknuti Amerikanac koji tako misli.

Još je 1998. kada je američki Senat glasao da prihvati prvu post-hladnoratovsku rundu proširenja NATO, legendarni američki diplomata Džordž Kenan, tvorac američke hladnoratovske strategije „obuzdavanja“ SSSR-a, u Njujork tajmsu izneo ozbiljno upozorenje o posledicama takve politike:

„Mislim da je to početak novog hladnog rata. Mislim da će Rusi postepeno veoma neprijateljski reagovati i da će uticati na njihovu politiku. Mislim da je to tragična greška. Nije bilo apsolutno nikakvog razloga za to. Niko nije pretio nikome. Zbog ovog proširenja bi se američki Oci-osnivači prevrnuli u grobu… Pogotovo su me uznemirile tvrdnje o Rusiji kao zemlji koja jedva čeka da napadne Zapadnu Evropu. Da li ljudi ne razumeju? Naši hladnoratovski sporovi bili su sa sovjetskim komunističkim režimom. Sada okrećemo leđa istim ljudima koji su izveli najveću revoluciju bez krvi u istoriji da bi uklonili taj sovjetski režim. A ruska demokratija je isto toliko napredna, ako ne i naprednija, od one u zemljama za koje smo se upravo obavezali da ćemo ih štititi od Rusije“.

Verovatno najpoznatiji američki konzervativac današnjice, Patrik Bjukenen, zakleti antikomunista i savetnik trojice američkih predsednika, u svojoj novoj kolumni poziva Amerikance da preispitaju NATO i američko učešće u njemu, i naglašava:

„Tramp je danas predsednik zato što je američki narod zaključio da nas je naša spoljnopolitička elita, sa njenim beskrajnim intervencijama tamo gde nijedan vitalni američki interes nije bio ugrožen, iscedila i praktično odvela u bankrot, a u isto vreme upropastila sve plodove naše pobede u Hladnom ratu”.

Nova kolumna u uticajnom časopisu Američki konzervativac nosi naslov „NATO predstavlja opasnost, a ne garanciju za mir”, i navodi još neke ugledne kritičare NATO i njegovog širenja, poput profesora Džona Miršajmera sa Čikaškog univerziteta i Stivena Volta sa Harvarda, kao i nekadašnjeg američkog ambasadora u SSSR, Džeka Metloka.

Ima ih još dosta, naravno, mahom pripadnika stare američke antikomunističke, ali ne nužno i antiruske elite, iste one koja je posleratnu Ameriku vinula do neslućenih visina. Sa kojih je munjevitom brzinom skidaju današnji neolibkon ratni huškači i psihički neuravnoteženi „stratezi”, poput nama poznatog Januša Bugajskog, kome nije bilo dosta rasparčavanja SFRJ, nego bi sada da rasparčava i samu Rusiju, sve sa njenim nuklearnim arsenalom i hipersoničnim oružjem.

Good luck with that, što bi rekli Englezi…

Tako da, u sadašnjem svetskom ludilu, gde je sve okrenuto naopačke, imamo, s jedne strane, Džaferoviće, Komšiće, Đukanoviće, Tačije, Haradinaje, vašingtonsku „močvaru” i karikaturalne likove poput onih iz Kubrikovog „Doktora Strejndžlava” koji uporno zagovaraju NATO i prizivaju nuklearni rat – a sa druge strane predsednika SAD i ugledne pripadnike stare američke elite koji smatraju da je NATO „zastareo”, odnosno da je postao faktor nestabilnosti i opasnosti a ne mira na evropskom kontinentu.

A negde u daljini odjekuju totalitarni slogani iz Orvelove 1984: „Rat je mir, sloboda je ropstvo, neznanje je moć”…

Nije teško zaključiti ko je ovde na pravoj strani istorije, odnosno, filmskim rečnikom, ko je ovde dobar, ko loš, a ko zao.

 

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar