Komentari

Pavić: Evropski kontinent u previranju – širi se manevarski prostor za Srbiju i Srpsku

BERLIN POKAZUJE DA SVOJE MEŠANJE U TUĐE STVARI SMATRA NEČIM DOBRIM, A AMERIČKO U SVOJE - LOŠIM

Aleksandar Pavić / Medija centar Beograd

  • Ni unutar EU ni unutar samih SAD i njihovih establišmenta više ne postoje homogenost i stabilnost. Sve je u previranju, koje će se, uz neminovnu novu ekonomsku krizu, samo pojačati. Vremena „bezalternativnosti” su prošla
  • U vreme pojačanih spoljnih (zapadnih) pritisaka na Srbiju (prvenstveno po pitanju Kosova i Metohije) i Republiku Srpsku (konkretno na Milorada Dodika i vladajuću koaliciju tokom predizborne kampanje), kao poslednjih iole suverenih činioca na ovim prostorima, važno je uočiti i pažljivo pratiti turbulencije u Evropi i svetu, jer se pred našim očima otvaraju nove mogućnosti za nova partnerstva i savezništva, ili bar hvatanje krivina radi kupovine dodatnog vremena
  •  Države EU se ne mogu dogovoriti ne samo po pitanju priznanja nezavisnosti tzv. Kosova, već ni po ključnim pitanjima koja ih se još neposrednije tiču, od imigracione politike, politike prema Rusiji, energetske politike, i ekonomske politike – uključujući i politike prema evru i politike štednje – pa do socijalne politike, mesta hrišćanstva u sadašnjoj i budućoj Evropi, odnosa sa Kinom, Turskom i SAD (i raznim strujama unutar njih). Što više suvereniteta, to više fleksibilnosti i mogućih opcija
  • Najvažnije je, i za Srbiju i za Republiku Srpsku da očuvaju kakvu-takvu stabilnost državnih institucija, da se spreče spolja indukovani prevrati ili destabilizacije (što ne znači da treba nasilno ugušiti svaku opoziciju – naprotiv, samo da treba insistirati na institucionalnoj borbi), da se ne daju nikakvi trajni, nepovratni ustupci na državno-teritorijalnom planu, i da se identifikuju pouzdani saveznici i ta savezništva efikasno valorizuju

Piše: Aleksandar PAVIĆ

KAŽE se da, kada je francuski sociolog Marsel Mos upitao pripadnike afričkog plemena Hotentoti da kažu šta je za njih dobro a šta zlo, dobio odgovor da je zlo i nemoralno kada pripadnici susednog plemena zapale njihove kolibe, ubiju njihove ratnike, otmu njihovu stoku i siluju njihove žene, a da je dobro kad oni, Hotentoti, zapale kolibe susednog plemena, pobiju njihove ratnike, otmu njihovu stoku i siluju njihove žene.

Da ovakvo poimanje etike i morala ne stanuje samo u Africi, podsetili su nas upravo nemački političari koji su izrazili negodovanje nad time što se novi američki ambasador u Berlinu, Ričard Grenel, „umešao u unutrašnju politiku” Nemačke tako što je, putem intervjua datog za američki konzervativni, pro-trampovski sajt Brajtbart, javno rekao da „apsolutno želi da ojača konzervativne snage u Evropi i njihove vođe“, tj. političare koji su protiv masovne imigracije, a za kresanje državne birokratije, regulative i poreza, posebno apostrofirajući austrijskog kancelara Kurca kao „rok zvezdu” čiji je on veliki fan, posebno zbog njegove anti-imigracione politike.

Na to je nemačko ministarstvo spoljnih poslova od njega zatražilo da „razjasni” svoje komentare, a negativnim reakcijama su se oglasili i političari iz Socijaldemokratske i Zelene partije, kao i zamenik uglednog nedeljnika Špigl, koji je ocenio da je Grenel „jasno pokazao da je politički aktivista koji će koristiti svoju poziciju da bi promovisao političke promene u zemlji domaćinu (ali i ostatku Evrope)”.

Svima onima koji su se, nažalost, navikli na skoro permanentno nemačko mešanje u naše unutrašnje stvari tokom poslednje skoro tri decenije – u rasponu od podrške raznoraznim secesionistima u cilju razbijanja SFRJ i kasnije Srbije, pa do nametanja „ljudsko-pravaške” politike i držanja lekcija o „humanosti”, „ravnopravnosti”, „inkluzivnosti”, i sl. – reakcije nemačkog političko-medijskog establišmenta deluju upravo – hotentotski. Drugim rečima, kada se Nemačka meša u tuđe unutrašnje stvari, onda je to dobro, moralno i etičko, a kada to neko radi Nemačkoj, e onda je to „neprimereno” ponašanje. (Da ne bude zabune, isto se ponašaju i američki intervencionisti kada se „zgražavaju” nad nikad dokazanim „ruskim mešanjem” u američke izbore.)

Ričard Grenel

To se još nekako Amerikancima i moglo tolerisati od strane nemačkog atlantističkog establišmenta tokom mandata ultra-politički korektnog i liberalno „neupitnog” nobelovca Obame (iako je uništio Libiju i Siriju), mada ne bez povremenog gunđanja, kao npr. u slučaju otkrića tokom 2013. da su američke službe tajno prisluškivale nemačke političare, uključujući i samu Angelu Merkel. Ali Trampu, tom anti-liberalu, kritičaru EU, NATO i svega svetog idealističkom liberalnom srcu – nikako. Što Trampa, po svojoj prilici, dotiče otprilike onoliko koliko i lanjski sneg. Jer, on jednostavno teško uspeva da sakrije svoju antipatiju prema tom istom nemačkom establišmentu predvođenom upravo Angelom Merkel, koja je pokušala da se, neposredno posle njegove pobede na američkom predsedničkim izborima, pozicionira kao novi lider „liberalno-demokratskog” sveta, odnosno kao opozicija Trampovom instinktivnom anti-globalizmu i ekonomskom nacionalizmu.

S druge strane, i Vladimir Putin je odao Austriji počast, time što je to bila prva strana zemlja koju je Putin bilateralno posetio posle polaganja zakletve za svoj najnoviji predsednički mandat, dok je Kurc izrazio želju da Austrija dodatno pojača energetsku i drugu saradnju sa Rusijom. Da li se tu negde, na evropskom tlu, među novim evropskim konzervativcima, mogu naći i prve tačke dodira SAD i Rusije? I tu ne govorimo samo o Kurcu, već i o Orbanu, prema kome je Tramp pokazivao otvorene simpatije još tokom predizborne kampanje. A zašto ne bi u obzir došla i nova italijanska vlada, pogotovo ako bude počela da sprovodi u delo svoje obećanje da će ne samo zaustaviti dalji priliv nelegalne izvan-evropske imigracije, već i da će te iste imigrante početi da vraća u njihove matične zemlje?

S druge strane, bar neki međusobni konzervativni afiniteti već uveliko funkcionišu na relaciji SAD-Višegradska grupa (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska), prvenstveno po pitanju otpora migraciji – ali i otpora Briselu-Berlinu po raznim drugim pitanjima. U sklopu toga, Poljska se već polako izdvaja kao naslednik Nemačke u ulozi privilegovanog kontinentalnog američkog partnera, konkretno na projektu novog „obuzdavanja” Rusije i njenog razdvajanja od Nemačke i Evrope u celini.

Osim razmeštanja novih NATO-američkih snaga na njenom tlu, Poljska Ameriku praktično vuče za rukav da otvori novu vojnu bazu na njenoj teritoriji. Tu je, takođe, i obnovljeni projekat „Tri mora”, u kojem bi Poljska igrala vodeću ulogu, naravno uz neizbežnu američku podršku. Osim što bi vođstvo u tom projektu na neki način obnovilo poljsku ulogu respektabilne evropske sile – mada, opet, uz neizbežno američko sponzorstvo – ono bi takođe omogućilo, spajanjem 12 zemalja koje izlaze na Baltičko, Jadransko i Crno more, i odvajanje Nemačke od Rusije, odnosno udaljavanje Rusije od ostatka evropskog kontinenta.

Međutim, opet, poljsko-američke (tačnije poljsko-neolibkon) ambicije su jedno, a realnost drugo. Jer, bar tri od tih 12 zemalja – Mađarska, Bugarska i već pomenuta Austrija – teže uspostavljanju još čvršćih energetskih veza sa Moskvom.

Sebastijan Kurc i Vladimir Putin

Da ne govorimo o činjenici da se kineska inicijativa 16+1 umnogome geografski poklapa sa „Tri mora”. Kinezi će svakako biti raspoloženi da učestvuju u infrastrukturnom povezivanju tih zemalja, ali sigurno ne tako da olakšaju posao Vašingtonu da permanentno podeli Evropu i napravi novi „sanitarni kordon” prema Istoku.

U vreme pojačanih spoljnih (zapadnih) pritisaka na Srbiju (prvenstveno po pitanju Kosova i Metohije) i Republiku Srpsku (konkretno na Milorada Dodika i vladajuću koaliciju tokom predizborne kampanje), kao poslednjih iole suverenih činioca na ovim prostorima, važno je uočiti i pažljivo pratiti sve ove turbulencije, jer se tu, pred našim očima, otvaraju nove mogućnosti za nova partnerstva i savezništva, ili bar hvatanje krivina radi kupovine dodatnog vremena.

Drugim rečima, ni unutar EU ni unutar samih SAD i njihovih establišmenta više ne postoji homogenost i stabilnost. Sve je u previranju, koje će se, uz neminovnu novu ekonomsku krizu, samo pojačati. Vremena „bezalternativnosti” su prošla.

Države EU se ne mogu dogovoriti ne samo po pitanju priznanja nezavisnosti tzv. Kosova, već ni po ključnim pitanjima koja ih se još neposrednije tiču, od imigracione politike, politike prema Rusiji, energetske politike, i ekonomske politike – uključujući i politike prema evru i politike štednje – pa do socijalne politike, mesta hrišćanstva u sadašnjoj i budućoj Evropi, odnosa sa Kinom, Turskom i SAD (i raznim strujama unutar njih). Što više suvereniteta, to više fleksibilnosti i mogućih opcija.

Najvažnije je, i za Srbiju i za Republiku Srpsku, da se očuva kakva-takva stabilnost državnih institucija (bez obzira na manje ili više jadno stanje u kojim se one nalaze), da se spreče spolja indukovani prevrati ili destabilizacije (što ne znači da treba nasilno ugušiti svaku opoziciju – naprotiv, već samo da treba insistirati na institucionalnoj borbi), da se ne daju nikakvi trajni, nepovratni ustupci na državno-teritorijalnom planu, i da se identifikuju pouzdani saveznici i ta savezništva efikasno valorizuju.

Naravno, to će biti još lakše kroz prethodnu samo-definiciju poput one koju je već odavno obavio Orban, koji je jasno deklarisao neprijateljstvo prema Sorošu i „vrednostima” koje on simbolizuje, posvećenost obnovi hrišćansko-vrednosne osnove društva, i pragmatično vođenje politike u skladu sa nacionalno-državnim interesima Mađarske, kojoj su, iako zemlji EU, sve bliže zemlje poput Rusije i Kine, s kojima se može razvijati neideologizovana i neuslovljena saradnja na obostranu korist.

Svet se menja pred našim očima, vrtoglavom brzinom. Taj proces nosi i opasnosti i nove prilike. Nema mesta nikakvoj „bezalternativnosti”, kapitulaciji, ili stagnaciji. Kao ni učmalim, ukorenjenim i samo(za)dovoljnim elitama kojima je prvenstveni, pa čak i isključivi cilj očuvanje stečenih pozicija.

 

1 komentar

Klikni ovde da postaviš komentar