Komentari

Pavić: Kako naći kompromis sa onima koji su egzistencijalno vezani za laži poput Markala i Račka?

„PENTAGONSKI PAPIRI“ SU PRE 48 GODINA TRESLI NE SAMO AMERIKU, SAD SU SE POJAVILI „AGVANISTANSKI“
  • Skoro pet decenija posle Pentagonskih papira, koji su razobličili politiku američke vlade u Vijetnamu i mrežu laži kojom je ona do tada bila obavijena, pojavili su se u javnosti tzv. Avganistanski papiri, koji su na svetlost dana izneli sve laži koje su američke elite koristile tokom sada već najdužeg američkog rata u istoriji, da obmanjuju javnost i ubeđuju je da je on zapravo ”uspešan”, a pobeda ”samo što nije”, po (zvaničnoj) ceni od ”tričavih” bilion dolara, preko 150.000 života, i eksplozije proizvodnje opijumskog maka za svetsko tržište heroina     
  • Ali, kako da se Avganistanski papiri izbore za primat na sceni kojom već više od tri godine dominira borba za poništavanje rezultata poslednjih američkih predsedničkih izbora? Kako skandalizovati javnost lažima vezanim za ”tamo neki Avganistan”, kada u ”korpi bednika”, kako je Hilari tokom predsedničke kampanje krstila sve one koji simpatišu Trampa i slične opasne ”populiste”, nezadrživo raste svest o tome koliko su ih upravo perjanice medijskog establišmenta poput tog istog Vašington posta sistematski lagale o ”ruskom mešanju” u američke izbore i o Trampu kao Putinovom „Mandžurijskom kandidatu“, a sada ih lažu da je opravdano tražiti njegov opoziv ne zato što je prekršio ustav ili počinio ozbiljan zločin, već zato što se (neo)liberalnom establišmentu ne dopada njegova politika?
  • Mogu li da se ”dogovore”američki neoliberalni diktat i njegove laži i istina koju zastupaju istočne civilizacije? Već par decenija posmatramo kako se ”dogovaraju” na našim post-jugoslovenskim prostorima. Jesmo li, čak i uz najbolju volju i neshvatljivo uzmicanje i ustupke, uspeli da se kao narod dogovorimo sa susednim ”elitama” izraslim na temeljima laži o raspadu SFRJ?
  • Jesmo li išta trajno ”dogovorili” sa onima koji temelje svoj legitimitet, bogatstvo, društveni ugled, istorijski položaj i (veliko)državne ambicije na lažima o Vase Miskina, Markalama 1 i 2, Tuzlanskoj kapiji, ”opsadi Sarajeva”, ”genocidu” u Srebrenici, ”velikosrpskoj agresiji”, ”autokefalnosti” NVO CPC, negiranju Jasenovca, Račku? Na lažima koje čine važan deo temelja (neo)liberalnog post-hladnoratovskog pokušaja uspostavljanja jednopolarnog globalnog diktata

Piše: Aleksandar PAVIĆ

KADA su u javnost, preko Njujork tajmsa, 1971. godine procureli tzv. Pentagonski papiri, koji su razobličili politiku američke vlade u Vijetnamu i mrežu laži kojom je ona do tada bila obavijena, to je, posle antiratnih demonstracija 1960-ih godina i nekoliko atentata na poznate javne ličnosti, zabilo klin u kovčeg posleratnog narativa o nepobedivoj, čistoj, uvek pravednoj Americi i njenoj vojsci (kao i mit o tome da SAD uvek deluju iz ideoloških, nesebičnih interesa, s obzirom da je, između ostalog, isplivalo da je ključni cilj američkog rata u Vijetnamu bio ”obuzdavanje Kine”, deklarisan još daleke 1965. godine).

Zemlja je ušla u turbulentni period Votergejta, OPEK-ovog ”naftnog šoka”, inflacije i samoispitivanja.

Dublji pad ekonomije i nacionalnog samopouzdanja je odložen lansiranjem projekta neoliberalne finansijalizacije prvo američke a, kasnije, i ostalih zapadnih privreda tokom 1980-ih godina, i paralelnim slabljenjem pa zatim i munjevitim krahom socrealističkog bloka krajem te decenije, što je dovelo do četvrtvekovnog jednopolarnog momenta, tokom kog je naizgled pobednički Zapad mogao ne samo da piše i prepravlja pravila igre u hodu, već i da stvara privid perpetualnog rastućeg ekonomskog blagostanja, u čijoj osnovi je stajala mogućnost centralnih i najvećih banaka – dodatno oslobođenih stega Gles-Stigalovog zakona koji je još od doba Velike depresije razdvajao komercijalno od investicionog bankarstva, tj. špekulativnih radnji – da, suštinski, iz ničega stvaraju novaci zatim ga pozajmljuju po sve nižim kamatama, što je proizvelo, i proizvodi, finansijske balone bez presedana u istoriji.

Nerealna ekonomija je postepeno legitimisala i nerealnu, tj. virtuelnu realnost, koju su sve veća moć računara i sve manja veličina čipova samo dopunili i pretvorili u svojevrsni paralelni univerzum u kojem se, bar privremeno, može naći utočište ili zaborav od sve iskrivljenije ”stvarnosti” vrlog novog (ne)realnog, neoliberalnog sveta – ali koji se i sve više preklapa sa onim (uslovno) realnim.

Rođen je vrli novi Matriks.

Skoro pet decenija posle Pentagonskih papira, pojavili su se u javnosti, ovog puta preko tog drugog stuba američkog establišment novinarstva, Vašington posta, tzv. Avganistanski papiri, koji su na svetlost dana izneli sve laži koje su američke elite koristile tokom sada već najdužeg američkog rata u istoriji, da obmanjuju javnost i ubeđuju je da je on zapravo ”uspešan”, a pobeda ”samo što nije”, po (zvaničnoj) ceni od ”tričavih” bilion dolara, preko 150.000 života, i eksplozije proizvodnje opijumskog maka za svetsko tržište heroina. Što nam na prvom mestu govori da, ne da američke elite, tzv. duboka država, nisu bile ”postiđene” izvornim raskrinkavanjem svojih laži pre 50-ak godina, već su u međuvremenu samo našle načina da postanu još sofisticiranije u njihovoj proizvodnji i zataškavanju, odnosno u ”menadžmentu javnosti”, i to o njenom trošku.

Američki vojnici u Avganistanu

I ovi najnoviji poverljivi ”papiri” su se pojavili u jednom prelaznom vremenu, u razdoblju između odlazećeg jednopolarnog, zapadocentričnog poretka i rađajućeg, mada još uvek neuređenog i nestabilnog višepolarnog sveta. Teško je, međutim, tvrditi da će Avganistanski papiri, koliko god bili šokantni, u istoj meri uzdrmati američku, a posledično i svetsku javnost, svojim otkrićima.

Na prvom mestu zato što ni oni ne dovode u pitanje osnovnu premisu iz koje se izrodila jednostrana američka odluka da se izvrši agresija na Avganistan, bez konkretnih dokaza – na kojima su insistirali Talibani pre nego što ispune američki ultimativni zahtev za izručenje vođe Al Kaide – da je Bin Laden lično organizovao i koordinirao iz svoje pećine napad na Svetski trgovinski centar 11.9.2001. Ali, najviše zato što se, u tih 48 godina koje su prošle između vijetnamskih i avganistanskih ”papira”, nagomilalo toliko drugih vojnih ”intervencija” – što u orvelovskom novogovoru zapravo označava agresiju – poduprtih mnogo većim lažima, manipulacijama i lažnim zastavama, da je javnost pomalo već oguglala, a njena tolerancija za šokiranost znatno porasla, skoro do otupelosti.

Pogotovo krajem 1960-ih, a i u par narednih decenija, bilo je moguće mobilisati stotine hiljada ljudi na ulicama zapadnih metropola u ime raznih mirovnih pokreta ili protesta. U 21. veku, obeleženim tim čedom 11. septembra, ”globalnim ratom protiv terora” – čiji je vesnik bila NATO agresija na SRJ, koja je legitimisala sve kasnije (sve samo ne) ”humanitarne intervencije” i omogućila zapadnim silama da se zaodenu plaštom ”milosrđa” – kao i brojnim obojenim revolucijama maskiranim u ”demokratske”, bezobzirnim izmišljotinama o Sadamovom ”oružju za masovno uništenje”, agresivnim širenjem NATO-a pod izgovorom borbe protiv ”ruske opasnosti” (uz neprekidno čačkanje mečke koja je na kraju bila primorana da reaguje u samoodbrani), otkrićima Vikiliksa i Snoudena – to je postalo praktično nemoguće.

Em je ratova na sve strane, em se tzv. levica transformisala u glasnogovornika ”humanitarnog” imperijalizma,  em su ljudi, zahvaljujući najpre rastućem uticaju alterantivnih internet medija, postali sve nepoverljiviji – kako prema medijima, tako i prema onima koji ih pozivaju na protest.

Sada se narodu kao ”mirovni aktivisti” i raznorazni ”borci protiv nepravde” nude holivudski ili korporativno sponzorisani projekti globalne duboke države, spolja oličene u sablasnim likovima poput Džordža Sorosa i sina, Tonija Blera ili bračnog para Klinton.

A i kako da se Avganistanski papiri izbore za primat na sceni kojom već više od tri godine dominira borba za poništavanje rezultata poslednjih američkih predsedničkih izbora?

Kako skandalizovati javnost lažima vezanim za ”tamo neki Avganistan”, kada u ”korpi bednika”, kako je Hilari tokom predsedničke kampanje krstila sve one koji simpatišu Trampa i slične opasne ”populiste”, nezadrživo raste svest o tome koliko su ih upravo perjanice medijskog establišmenta poput tog istog Vašington posta sistematski lagale o ”ruskom mešanju” u američke izbore i Trampu kao Putinovom ”Mandžurijskom kandidatu”, a sada ih lažu da je opravdano tražiti opoziv američkog predsednika ne zato što je prekršio ustav ili počinio ozbiljan zločin, već zato što se (neo)liberalnom establišmentu ne dopada njegova politika.

U tom smislu su Avganistanski papiri više simbol vremena, a ne pokretač promena – mada su zasigurno još jedna, i to prilično velika kap koja je pala u već punu čašu.

U godini kada su se pojavili Pentagonski papiri, Nikson je, po savetu bankarskih krugova koji sada još više drmaju svetom, ukinuo zlatni standard za američki dolar, stavljajući u pogon talas obezvređivanja novca koji upravo u naše vreme dostiže vrtoglave visine, koje su jednostavno neodržive. Najmoćnija svetska valuta izmeštena je iz realnog sveta, i sa njom, postepeno, globalni ekonomski poredak, pa i sam svakodnevni život.

Nije uopšte slučajno što poslednjih godina mnoge države ili kupuju sve veće količine zlata ili traže povratak svog zlata iz trezora najmoćnijih zapadnih država, svesne da još niko nije izmislio perpetuum mobile – a pogotovo ne (neo)liberalni ”ekonomisti” i bankari.

Decenije lažnih vesti, lažnih parola, lažnog idealizma, lažnog novca – stubova post-hladnoratovskog zapadnog primata – dolaze na naplatu.

Fasade virtuelne i virtuelizovane stvarnosti pucaju.

Istorijski utemeljene civilizacije sa Istoka, predvođene ruskom i kineskom, očigledno se trude da pad bude što blaži, i prelaz u novo doba što manje nasilan i krvav. Sa druge strane, glavni akteri zapadnog žarišta krize su spremni da posegnu i za najradikalnijim sredstvima – a najradikalnije, i najtradicionalnije, od svih je rat – da bi ili odložili ono istinsko ”suočavanje sa realnošću”, ili osujetili protivnika raznim sitnim ili krupnim diverzijama, ili izazvali krizu takvih razmera koja bi primorala ostale da sednu za sto iprihvate bar neke od njihovih uslova.

Ali, mogu li laž i istina da se ”dogovore”?

Evo, vidimo kako se, već par decenija,”dogovaraju” na našim post-jugoslovenskim prostorima. Jesmo li, čak i uz najbolju volju i neshvatljivo uzmicanje i ustupke, uspeli da se kao narod dogovorimo sa susednim ”elitama” izraslim na temeljima laži o raspadu SFRJ?

Jesmo li išta trajno ”dogovorili” sa onima koji temelje svoj legitimitet, bogatstvo, društveni ugled, istorijski položaj i (veliko)državne ambicije na lažima o Vase Miskina, Markalama 1 i 2, Tuzlanskoj kapiji, ”opsadi Sarajeva”, ”genocidu” u Srebrenici, ”velikosrpskoj agresiji”, ”autokefalnosti” NVO CPC, negiranju Jasenovca, Račku (jedan od najboljih filmova koji obuhvata laži o Račku i početku NATO agresije uopšte je nemački dokumentarac koji nosi naziv ”Počelo je sa jednom laži”) …?

Lažima koje čine važan deo temelja (neo)liberalnog post-hladnoratovskog pokušaja uspostavljanja jednopolarnog globalnog diktata pod velom ”kraja istorije” i lažnog ”bombarderskog humanizma” oličenog u doktrini ”odgovornosti za zaštitu”.

Kako naći kompromis sa onima koji su egzistencijalno vezani za laž? To je pitanje i od lokalnog i od globalnog značaja. A Balkan je mesto gde se istina o svetu prelama.

 

2 Komentara

Klikni ovde da postaviš komentar