Komentari

Pavić: Tisućgodišnja Bosna i druge autokolonijalne fantazije

JEDINI SUVERENISTIČKI STAV U ČITAVOJ BiH JE STAV SRPSKE O VOJNOJ NEUTRALNOSTI
  • Kao što je Željko Komšić, zajedno sa ostalim b-h integralistima, prizivao pomoć stranaca u otcepljenju BiH od SFR Jugoslavije, tako ih danas priziva u pomoć radi konačnog obračuna sa Republikom Srpskom i srpskim narodom. A sve u cilju utapanja BiH u poziciju trajnog vazalstva unutar NATO pakta, gde bi „privilegija” članstva za tako minornu i heterogenu članicu u praksi značila ulogu permanentnog snabdevača topovskim mesom za sva buduća agresivna širenja Severnoatlantske alijanse ka istoku i jugu
  • Većina Srba ne voli BiH, iz istih razloga zbog kojih je Komšić i Izetbegović junior vole. Prvo, zato što im unutar nje preti permanentna majorizacija i, drugo, jer njom vladaju stranci i jer ona jedino tako može da opstane, služeći nekom spoljnom, tuđem interesu
  • Svakom je jasno da današnja BiH ne bi mogla da opstane drugačije nego kao strani protektorat . Međutim, to je za Srbe i njihov državotvorni impuls neprihvatljivo. Zato su potpuno prirodni ne samo srpsko odbijanje NATO već i težnja za svesrpskim ujedinjenjem kao najboljim sredstvom za očuvanje najveće moguće nezavisnosti i suvereniteta (kad već to ostali južnoslovenski narodi neće)

Piše: Aleksandar PAVIĆ

KADA Željko Komšić evocira nepostojeću „hiljadugodišnju” Bosnu i Hercegovinu kao argument u borbi za NATO integracije te nesrećne zemlje po svaku cenu, sigurno je da on nema svest o tome koliko sam sebi skače u usta.

Nešto poput islamizovanih Arbanasa koji svojataju i veličaju Skenderbega, koji je stekao besmrtnost boreći se upravo protiv pokoravanja na koje su oni, zajedno sa svojim precima, pristali i pristaju (ovde nije toliko bitna ni Skenderbegova srpska nacionalnost koliko duh kojim je bio vođen).

Kad se Komšić poziva na tu izmišljenu tisućljetnu tradiciju „celovitosti”, on naravno time hoće sebe da predstavi kao nepokolebljivog borca za suverenost i nezavisnost BiH. A u praksi se zapravo zalaže za sve suprotno, što je i osnova njegove celokupne političke delatnosti i projekta čiji je on eksponent (i samo eksponent).

Kao što je, zajedno sa ostalim b-h integralistima, prizivao pomoć stranaca u otcepljenju BiH od SFR Jugoslavije, tako ih danas priziva u pomoć radi konačnog obračuna sa Republikom Srpskom i srpskim narodom. A sve u cilju utapanja BiH u poziciju trajnog vazalstva unutar NATO pakta, gde bi „privilegija” članstva za tako minornu i heterogenu članicu u praksi značila ulogu permanentnog snabdevača topovskim mesom za sva buduća agresivna širenja Severnoatlantske alijanse ka istoku i jugu.

Da ironija bude još veća, ni Komšiću ni njegovom kolegi b-h integralisti Bakiru Izetbegoviću očigledno ne smeta činjenica da bi to, između ostalog, značilo i saučesništvo u NATO agresijama protiv muslimanskog sveta, gde je alijansa svojim intervencionizmom već proizvela mnogo više žrtava i razaranja nego u BiH i bivšoj Jugoslaviji u celini, a preti da ih proizvede i mnogo više.

Razume se, Komšić i Izetbegović mlađi uspevaju da projektuju medijski imidž b-h „patriota” samo zahvaljujući tome što se to uklapa u ciljeve onih koji kontrolišu i oblikuju najveći deo medijskog prostora. Samo se u orvelovskoj postavci u kojoj su rat – mir, sloboda – ropstvo a neznanje – moć, faktičke sluge kolonizatora mogu predstavljati, a da ne trepnu, kao nekakvi borci za suverenost, nezavisnost, itd. itd.

A upravo je stav državnog rukovodstva Republike Srpske o vojnoj neutralnosti jedini istinski suverenistički stav u čitavoj BiH. Nepriklanjanje bilo kom vojnom savezu, a pogotovo najagresivnijem savezu sadašnjice, je jedini stav koji može da donese istinsku državno-političku nezavisnost prostoru BiH – kao, uostalom, i svakom drugom prostoru.

Moglo bi se, dakle, reći da Dodik i vladajuća koalicija u Srpskoj mnogo više drže do BiH i njenog dostojanstva nego oni koji se u to najviše kunu. Iako je ne vole.

A ne vole je, kao što je ne voli ni većina Srba, iz istih razloga zašto je Komšić i Izetbegović junior vole. Prvo, zato što im unutar nje preti permanentna majorizacija i, drugo, jer njom vladaju stranci i jer ona jedino tako može da opstane, služeći nekom spoljnom, tuđem interesu. Kao što je već rečeno, iskrivljeno ogledalo koje nude neokolonijalni mediji pokušava da prikaže stvar upravo suprotno – ali jasno je da tako stvari ne stoje.

Bitan deo razloga za srpski otpor otcepljenju BiH od ostatka SFRJ ležao je upravo u tome što Srbi nisu hteli da budu rascepkani unutar više slabih državica. Dakle, nije bila samo reč o relativno svežim istorijskim sećanjima na NDH (da li je to ta „celovitost” za kojom Komšićevci čeznu?), niti o prirodnoj želji da se sa ostalim sunarodnicima živi u istoj državi, već i o svesti da je Jugoslavija nudila najbolje mogućnosti za nezavisan i suveren državni život južnoslovenskih naroda u celini.

Zato se jugoslovenska ideja najduže zadržala upravo kod Srba, kao naroda na celom jugoslovenskom prostoru sa najizraženijim instinktom za nezavisnošću, samosvojnošću, suverenošću. Što je više nego očigledno i dan-danas, kada su većinski srpske teritorije poslednja brana protiv utapanja ovog dela evropskog kontinenta u neki novi rajh.

U tom ključu, Srbi bi mogli, kad bi hteli, da polažu najveće pravo na istorijsku Bosnu i istorijsku Hercegovinu (kao i, u nekoj meri, Hrvati, ali to je posebna tema). Dakle, ne samo zbog dinastičkih veza, već i zato što su delovi Bosne (i Hercegovine) poslednji put bili suvereni pre osmanlijske invazije, kad ni traga od muslimana tu nije bilo. Ali, jasno je svakom da je sadašnje vreme drugačije od onog u kom je predosmanlijska Bosna bitisala, i da današnja BiH ne bi mogla da opstane drugačije nego kao strani protektorat.

Međutim, to je za Srbe i srpski državotvorni impuls neprihvatljivo, i zato su potpuno prirodni ne samo srpsko odbijanje NATO puta putem ANP-a i sličnih smicalica već i težnja za svesrpskim ujedinjenjem kao najboljim sredstvom za očuvanje najveće moguće nezavisnosti i suvereniteta (kad već to ostali južnoslovenski narodi neće).

I zato Komšići, Izetbegovići i slični mogu do besvesti da prodaju ropstvo kao slobodu, podržani od stranih interesa i njihovih instrumentalizovanih medija. Time će samo još plastičnije pokazati, sve preteći ratom u ime „mira”, da bez Srba nema ni BiH (kad bi je oni uopšte i hteli), ni slobode, ni nezavisnosti.

3 Komentara

  • Ova dvojica su zrela za ludaru , s pošto nisu sposobni biti samostalni u odlukama nego rade po diktatu EU cijelu svoji šarlatansku politiku su utemeljili na provociranje i kontriranje , boli ih uvo za muslimane a i hrvate jer oni samo čuvaju svoju fotelju koju će imati dok nalogodavcima budu odgovarali !!!
    Zato RepublikoSrbska svoje staze hodi i svog posla gledaj a onom balinčetu i onom ustaši “ odjbite majmuni”!!?

  • SRPSKA RAZVOJNA AKADEMIJA (RAS)
    11.000 B E O G R A D
    Mitra Trifunovića – Uče, br. 80
    Tel. o64/118-4822, alekjr@hotmail.com
    Sl/ 2019 – 9. septembra 7527 (2019)

    Poštovani,
    Srpska razvojna akademija (RAS) u Beogradu je počastvovana ponudom pesnika Vida Malivuka iz Nevesinja, da njegovu pesmu «Muslimani vi ste samo Srbi» dostavimo državnicima, diplomatama, sredstvima javnog informisanja, društvenim organizacijama… kojom, kako on ističe, pokušava da utiče na osvešćenje svih Srba, koji su različite verske pripadnosti, te da bi mogli da grade svoju jedinstvenu naciju – SRPSKU. A precima svih Srba pridaje veliki civilizacijski značaj, jer su omogućili procvat ljudskog roda i njegove civilizacije.
    Nadamo se da ćete prihvatiti sadržaj i poruku ovog književnog dela, kojim se ne vređa pripadnik nijedne nacionalnosti, niti pripadnik neke od veroispovesti.
    Molimo, da u svojoj sredini, u Srbiji i inostranstvu, sadržaj ove pesme dostavite državnicima, književnicima, jezičarima, društvenim organizacijam, sredstvima javnog informisanja, itd.
    S poštovanjem,
    Akademik Salih Selimović, potpredsednik RAS-a
    ***

    VID MALIVUK – IZ NEVESINJA:

    MUSLIMANI VI STE SAMO SRBI

    Muslimani podignite glave,
    Pogledajete u vremena drevna,
    Kad vam preci behu Božanstveni,
    Darovani moćima velikim,
    Pa su svetu na zemljinoj kugli,
    Izumeli pismo i kultru,
    Svakom znanju temelj udarili,
    A temelje svih naučnih grana.
    A sve su to oni zapisali,
    Na kamenu i oružju svome,
    Oklopima i na štitovima,
    Te na svakom ćupu keramike.
    To činiše tim Vinčanskim pismom,
    Koje vaši preci izumeli,
    Izumeli u vremena davna,
    Od kojih su prošle i tisuće
    I tisuće Božijih godina.
    A na svakom tekstu iz starina,
    Jasno bilo da su vaši preci,
    Vaši preci bili sa imenom,
    A to ime ostalo do danas.
    Nećete se vi potomci odreć’,
    Vi odreći predak najslavnijih,
    Čije ime svako danas znade,
    To je ime prepodobno – SRPSKO.
    Ime znano trebate ga čuvat’
    Isticanjem da ste samo Srbi.
    Te recite da Bosanci niste,
    Takav narod nigde ne postoji,
    Bosanci su samo grana Srba,
    Jer je Bosna ime zavičajno,
    Zavičajno, a u zemlji srpskoj,
    Kao što je sremsko i banatsko,
    Te i ličko, pa i kordunaško,
    I prostrano mesto šumadijsko,
    I premilo zavičajno raško,
    Ne sandžačko, okupatorsko je,
    Nametnuto da se briše – Raška.
    Uzgajajte svoje ime srpsko,
    Srbi su vam preci najslavniji,
    A vaš predak jeste Aleksandar,
    Niko drugi nego Makedonski,
    Koji bio Srbin najčistiji,
    Pa zar onda vi možete reći,
    Da vam nije jedan od predaka?
    A on rođen jeste u Kraljevu,
    Koje tad se zvalo Karanovo,
    Pa su sada naučnici časni,
    Našli zapis da se Aleksandar,
    Aleksandar zvao Karanović.
    Grk nikako nije mog’o biti,
    Jer pred svoj je pohod do Indije,
    U Atini srpsku vlast uveo,
    A Grke je u vojsku primio,
    Te je kren’o do zemlje Indije.
    A tamo su Srbi brojni bili,
    I imali šest država svojih.
    A ti Srbi u zemlji Indiji,
    Danas nose novo ime – Siki,
    Američki akademik Kljosov,
    Tamo danas Srbe izbrojao,
    A njih jeste baš sto miliona,
    O kojima književnica Miter,
    Unuka je pesnika Tagore,
    Napisala poveliku knjigu,
    A baš knjigu o jeziku Sika –
    Koji jeste srpski jezik drevni,
    A nauka sanskritom ga zove.
    A vi Srbi vere muslimanske,
    Što zovete sebe nesrbima,
    Da li znate da jezik latinski,
    Skovan jeste od jezika srpskog,
    Od jezika baš predaka vaših,
    A kojih se danas odričete.
    Vergilije, taj pesnik iz Rima,
    U prvom je veku Nove ere,
    Opisao stvaranje latinskog,
    U koji su reči ubačene,
    Brojne reči iz jezika srpskog,
    Samo što su malo izmenjene.
    To je bilo u stoleću šestom,
    U to vreme prije Nove ere.
    I da znate da je to tvrdio,
    A i slavni Pavle Solariću,
    Koji štamp’o knjigu u Budimu,
    A štamp’o je početkom stoleća,
    Tog stoleća baš devetnaestog.
    Naveo je i stotine reči,
    A tih reči jezika latinskog,
    A sve one uzete iz srpskog,
    Iz jezika uprav najstarijeg,
    Najstarijeg u Evropi celoj,
    U kojoj su jezici romanski,
    Pa i oni jezici germanski,
    Skandinavski, pa još i mađarski,
    Svi stvoreni od dvan’estog veka,
    Od dvan’estog pa do devetn’estog –
    A do veka baš devetnaestog!
    Baza im je srpski jezik bila,
    Pored njega jošte i latinski,
    A latinski jeste isto stvoren,
    Baš na bazi srpskoga jezika.
    Pa zar ćete braćo muslimani,
    Moći reći da potomci niste,
    A potomci Srba Božanstvenih,
    Koji dali jesu i jezike,
    I jezike pored pismenosti,
    Dali uprav’ svakom Evropljanu!
    A upravo ti su Evropljani,
    U naučne knjige unosili,
    Da su Srbi bili nepismeni,
    A na Balkan pristigli su pozno,
    Tvrdili su u stoleću sedmom.
    A pisanje naučili kasno,
    Naučili u devetom veku.
    Istina je sasvim drugačiju,
    Jer su Srbi stvarno na Balkanu,
    Na Balkanu od kamenog doba.
    Imali su tada kao sada,
    Zavičajna bezbrojna imena.
    A ona su Kelti i Iliri,
    Te Sorabi, Tračani, Dačani,
    I bilo je tih imena jošte,
    A Evropa Zapadna napisa,
    Da to beše nesrpski narodi,
    A koji su davno izumrli.
    Ne verujte muslimani u to,
    To su samo imena plemenska,
    A plemenska srpskoga naroda,
    A Srbi su imali državu,
    Osnovanu u stoleću petom,
    To je bila baš Srbija dična,
    Te imala i kraljeva mnogo,
    Do Nemanje oko četrdeset,
    Prestonica bila im je Skadar.
    Punih bila sedamsto godina,
    U kojem su bile dinastije,
    Tri su srpske dinastije bile,
    Četvrta je loza Nemanjina –
    Vladala je od dvanestog veka.
    Muslimani čistog srpskog kova,
    Vi shvatite što je Skadar bio,
    Što je bio dugo prestonica,
    Prestonica države Srbije,
    O čemu je zapis ostavio,
    Baš Andrija Kačić Miošiću,
    Koji bio svećenik katolik,
    A to bio veka osamn’estog.
    A Skadar je nekad bio Troja,
    Oko njega bitke su trajale,
    A trajale u Trojanskom ratu.
    A u ratu evropskih država,
    Koje bile naseljene Srbim’.
    U tom ratu Grka nije bilo,
    Mada piše da su Grci tada,
    Ratovalii protiv Trojanaca,
    Trojanaca u Aziji Maloj.
    Rat je bio stoleća dvanestog,
    Tog stoleća prije Nove ere,
    A Grci su u Evropu stigli,
    Stigli oni u stoleću osmom,
    U tom veku prije Nove ere,
    A oni su pesmu „Ilijadu“
    Baš preveli u stoleću šestom,
    U stoleću prije Nove ere
    I svakako preveli sa srpskog.
    Da je Troja bila baš grad Skadar,
    To govore imena planina,
    Jer planine današnjeg imena,
    A imena znanog – Prokletije,
    Zvale su se Trojanske planine,
    Tako zvale do veka dvadesetog,
    A onda je taj naučnik srpski,
    Imenom je znani Jovan Cvijić,
    Izbrasao to davnašnje ime,
    Te je onda Trojanske planine,
    Upisao kao Prokletije –
    Da se brišu svi tragovi Srba,
    Svi tragovi iz vremena davnih.
    A vi braćo muslimani brojni,
    Nastavljate osuđeno delo,
    A to delo Jovana Cvijića,
    Pa brišete tragove u Raškoj,
    Kako rekoh te tragove srpske.
    Tako neki vaši muslimani,
    Koji jesu na vlasti u Raškoj,
    Zabranjuju dizat’ i spomenik,
    A spomenik Stevanu Nemanji.
    A preci su raških muslimana,
    Svi vojnici Nemanjini bili,
    Te Nemanja tada je uspeo,
    Učvrstiti državu Srbiju,
    Koju hteli tad su uništiti,
    Državnici dve države rimske,
    I Zapadna i ona Istočna,
    Koju lažno Vizantijom zovu.
    O vi Srbi vere muslimanske,
    Ne crnite sliku predak svojih,
    Koji beše vojska Nemanjina,
    Koji beše njemu vojskovođe,
    Koji s njime zajedno vladaše,
    A svi sebe Srbima su zvali,
    Te nemojte više dozvoliti,
    Da nesvesni Srbi muslimani,
    Odriču se svojih praotaca,
    S kojima je naš Stefan Nemanja,
    Uzdigao državu Srbiju,
    A Srbima dao i slobodu,
    Tim Srbima baš precima vašim,
    A precima muslimana skupa,
    A danas su oni naseljeni,
    Vrlo brojno u toj divnoj Raškoj,
    Pa u Bosni i Hercegovini,
    Na Kosmetu i Kosovu Slavnom,
    I u divnoj zemlji Makedonskoj,
    I u celoj zemlji Albaniji,
    U kojoj su mnogi osvešćeni,
    Iz Skadra nam oni poručuju:
    „MI SMO SAMO TOG SRPSKOGA RODA,
    IAKO SMO SADA MUSLIMANI,
    ALI ČESTO MI IDEMO RADO,
    A BAŠ RADO CRKVAM’ PRAVOSLAVNIM“.

    Beograd, 8. sepembar 7527 (2019)

Klikni ovde da postaviš komentar