Komentari

Pavić: U kriznim vremenima se ne sme podilaziti neprijatelju, a to je svako ko želi ukidanje Srpske

SRPSKE RELATIVIZACIJE DEKLARACIJE SDA SU GORE OD SVIRANJA LIRE DOK SE POŽAR RAZBUKTAVA
  • Predsednik SDS Mirko Šarović je saopštio stranački stav da ”ne treba podgrijavati i stvarati neizvjesnost u društvu jer stvaranje blokada i produbljivanje krize i predstavljaju prijetnju miru i stabilnosti u BiH”. A potpredsednik SDS Mladen Bosić poistovetio Milorada Dodika i Bakira Izetbegovića, optužujući ih da se „igraju vatrom“ i da zajednički proizvode krize i neprijatelje kako bi onda politički profitirali
  • Nije baš najjasnije kako se može poistovetiti lider najjače stranke u Srpskoj, nekadašnji i predsednik i premijer, sa sinom Alije Izetbegovića, koji je očigledno rešio da krene očevim stopama i (ponovo) žrtvuje mir radi (nazovi-) suvereniteta BiH
  • Gola politička ambicija ne može biti izgovor u ovakvim okolnostima, kada se nad narodom i državom nadvija nova pretnja. U stanju spoljnje opasnosti, ono što se pežorativno naziva ”takmičenje u patriotizmu” – i zdravije je i svrsishodnije
  • Najgore što može da se uradi u kriznim vremenima je da se da za pravo nesumnjivom neprijatelju – a to je svako ko želi ukidanje Republike Srpske i trajnu majorizaciju Srba (i Hrvata) unutar islamske „republike BiH“. A to je upravo ono na šta Deklaracija SDA i poziva

Piše: Aleksandar PAVIĆ

NEDAVNO usvojena Deklaracija SDA je jedan od onih dokumenata koji ne ostavljaju prostora za nedoumice.

Jasno je da je ona, po rečima predsednice Republike Srpske Željke Cvijanović, nastavak Islamske deklaracije Alije Izetbegovića, i da, po sažetom opisu Predraga Ćeranića, sadrži sve komponente objave rata. Sve relevantne političke stranke u Srpskoj su je osudile, i to je ne samo dobro nego i očekivano.

Ono što, međutim, remeti sliku poželjnog jedinstva pred ovim izazovom, ovom rukavicom u lice koju je SDA bacila čitavom srpskom narodu (dakle, ne samo u Srpskoj), ovim vraćanjem sata trideset godina unazad – su neke relativizacije koje su naknadno usledile iz srpskih redova, konkretno iz SDS-a, stranke čije je ime uklesano u same temelje obnovljene srpske državnosti zapadno od Drine.

Predsednik stranke Mirko Šarović je saopštio stranački stav da ”ne treba podgrijavati i stvoriti neizvjesnost u društvu i da stvaranje blokada i produbljivanje krize i predstavljaju prijetnju miru i stabilnosti u BiH”.

Potpredsednik stranke Mladen Bosić je otišao korak dalje i poistovetio Milorada Dodika i Bakira Izetbegovića, optužujući ih da se ”igraju vatrom” i da zajednički proizvode krize i neprijatelje kako bi onda politički profitirali.

Mirko Šarović i Mladen Bosić

Ministar bezbednosti BiH Dragan Mektić je, sa svoje strane, unapred urušio moguću jedinstvenu srpsku poziciju tvrdim stavom da srpski ministri ne treba da izađu iz sadašnjeg Saveta ministara u tehničkom mandatu – što je otvoreno i priznao.

Mektićev stav je čista sabotaža, i to u njegovom slučaju nije ništa novo. Ništa se smisleno ne može ni očekivati od čoveka koji smatra da Srbi moraju da prođu ”katarzu” baš kao i Nemci, kome se priviđaju ruske paravojne formacije obučene u humanitarnom centru u Nišu, i koji, iako se sam zalaže za ulazak u NATO, farisejski optužuje SNSD za isto.

Šarovićev i Bosićev stav, pak, vrlo podsećaju na poslovične reakcije zapadnih zvaničnika na raznorazne ekscese, često i zločine nesrpskih aktera tokom svih ovih kriznih godina – umesto da jasno označe krivca, oni podjednako okrivljuju ”obe strane”.

Ovo takođe podseća i na SDS-ove relativno mlake stavove prema referendumu o Danu Republike Srpske, što ih je i koštalo uspeha na lokalnim izborima koji su usledili.

Nije baš najjasnije kako se može poistovetiti lider najjače stranke u Srpskoj, nekadašnji i predsednik i premijer, sa sinom Alije Izetbegovića, koji je očigledno rešio da krene očevim stopama i (ponovo) žrtvuje mir radi (nazovi-)suvereniteta u BiH.

Za razliku od starijeg Izetbegovića, Dodik nije izazvao nijedan rat, niti je, poput mlađeg, ikad stao iza bilo kakvog političkog projekta dominacije nad nekim drugim narodom. A pogotovo nije osumnjičen da je prikrivao zločine mudžahedina ili podnosio zahteve da se oni prime u državljanstvo BiH, poput člana Predsedništva BiH Šefika Džaferovića. Već sa tog stanovišta je bilo kakvo poistovećivanje u najmanju ruku neumesno.

Ali, čak i da su Dodik i njegova stranka sve ono za šta ih sadašnja opozicija u Srpskoj optužuje – da li bi to još uvek opravdalo relativizaciju Deklaracije SDA i poistovećivanje Dodika i sarajevskih prikrivenih islamista?

Samo ako se zastupa stanovište da je Dodik veća pretnja po Srbe od Alijinih naslednika i njihovih novih-starih ambicija.

Teško da bi značajniji broj Srba u tako nešto poverovao. Pitanje je i da li oni koji iznose takvu tezu istinski veruju u nju.

Pre se čini da se, kroz pokušaj poistovećivanja SDA i SNSD-a, odnosno njihovih lidera, zapravo želi opravdati sopstvena pozicija nastavka saradnje sa SDA zarad ostanka u vlasti na centralnom nivou, mimo izbornih rezultata iz oktobra 2018. godine, i uprkos pomenutoj deklaraciji čiji sadržaj dovodi u pitanje svrsishodnost bilo kakvih budućih dogovaranja sa njenim autorima – osim eventualno o razlazu.

No, gola politička ambicija ne može biti izgovor u ovakvim okolnostima, kada se nad narodom i državom nadvija nova pretnja. A nije ni naročito pametna politika, što se već pokazalo u gorepomenutom slučaju referenduma iz 2016.

U stanju spoljnje opasnosti, ono što se pežorativno naziva ”takmičenje u patriotizmu” je i zdravije i svrsishodnije. Ako neko smatra da njegov suparnik koristi patriotizam u demagoške svrhe, najbolji način da se istera na čistac je da se natera da bude još veći patriota – ili da poklekne i ”pokaže svoje pravo lice”.

Najgore što može da se uradi u kriznim vremenima je da se da za pravo nesumnjivom neprijatelju – a to je svako ko želi ukidanje Republike Srpske i trajnu majorizaciju Srba (i Hrvata) unutar islamske ”republike BiH”.

To je upravo ono na šta Deklaracija SDA i poziva.

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar