Коментари

Пророковић: Ако преживи Изетбеговићева првомартовска парадигма – неће преживети БиХ

ТРИБИНА СоС „РЕФЕРЕНДУМ О СЕЦЕСИЈИ БиХ 1992. И СТВАРАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – 27 ГОДИНА КАСНИЈЕ“
  • Муслиманско-српски сукоб није био неминовност, ратна опција је имала алтернативу. Током лета 1991. године, после релативно кратких преговора, договорен је Споразум Караџић-Филиповић. Инцијатор ове идеје био је Адил Зулфикарпашић, а процес је подржао Алија Изетбеговић. Основна начела преговора била су да БиХ задржи пуни суверенитет у АВНОЈ-евским границама, без кантонизације или других унутрашњих подела, практично са статусом конфедералне јединице унутар СР Југославије, са којом би делила заједничку спољну политику, војску, царине и монетарну политику
  • Филиповић наводи да је током његовог гостовања у телевизијској емисији у којој је требало да обзнани елементе споразума, директно водитељу стигао телеграм из централе СДА којим се одбацује свака идеја таквог садржаја
  • Муслиманска заједница је мање добила Дејтонским споразумом након рата, него што јој је нуђено Карингтон – Кутиљеровим планом пре рата, па чак и мање него што је могла добити у директним преговорима са српским политичарима вођеним лета 1991. године. Очајне политичке процене муслиманског политичког руководства и ирационално становиште да се сан о „унитарној“ држави може досањати, коштале су БиХ стања у које је касније запала
  • Иако чињенице и историјска фактографија деконструишу „првомартовску парадигму“, на њој се и даље инсистира како би се идеја де-дејтонизације БиХ и укидања двоентитетске структуре одржала политички живом
  • Срби нису могли пристати на „унитарну“ БиХ 1992. године, исто као што нити могу, нити имају разлога да на такав концепт пристану данас.

КОНСТАТАЦИЈА како је Босна и Херцеговина у кризи, зато што су међуетнички и политички односи лоши, јесте опште место. Ту се, изузимајући неке периоде затишја, ништа није променило пуне три деценије.

За муслиманску и хрватску политичку јавност, уз некада жестоку, а данас све блеђу подршку западних центара моћи, неупитно је ко сноси одговорност за овакав расплет: то су, у сваком погледу, Срби!

Према њиховим тумачењима, довољно би било само да Срби прихвате наметнуту конструкцију о „историјској истини“ и одговорности, како за грађански рат, тако и за постдејтонску нестабилност, па да сви проблеми нестану. Живела би БиХ у миру, срећи и просперитету.

Међутим, када говоримо и о одговорности за дешавања прошла, и о сценаријима за дешавања будућа, ствари стоје нешто другачије него што се представљају у Сарајеву и још којекуде.

Срби су у највећем броју прилика деловали реактивно, а не активно. Због реакција, наравно, могуће је говорити и о делимичној српској одговорности, али због претходних акција, мора се размотрити и питање делимичне одговорности муслимана – Бошњака и Хрвата. У том контексту, неопходно је размотрити и „првомартовску парадигму“, темељно усађивану до 1995. и обилато заливану свих потоњих година у сред Сарајева.

„Првомартовску парадигму“ потребно је анализирати са два становишта: историјског и политичког.

Посматрајући са историјског становишта, ова „првомартовска светковина“ није утемељена на чињеницама и фактографији. То је покушај „креативног објашњавања“ наше скорашње повести и свесног занемаривања бројних важних догађаја, који су се одигравали пре и после 1. марта 1992. године.

Најпре, треба подсетити да муслиманско-српски сукоб није био неминовност, нити да ратна опција није имала алтернативу. Током лета 1991. године, после релативно кратких преговора, договорен је Споразум Караџић-Филиповић. Инцијатор ове идеје био је Адил Зулфикарпашић, главни преговарач Мухамед Филиповић, а процес је подржао Алија Изетбеговић.

У каснијим сведочењима 2008. године, Филиповић је објаснио да су два принципа била неспорна за обе преговарачке стране: прво, муслимани нису желели да пристану на поделу БиХ и довођење у питање њене уставноправне и историјске индивидуалности у било којој варијанти; и друго – Срби нису желели да изађу из „скраћене Југославије“, тежили су томе да остану у некој заједници са Србијом и Црном Гором. Основна начела преговора била су да БиХ задржи пуни суверенитет у АВНОЈ-евским границама, без кантонизације или других унутрашњих подела, практично са статусом конфедералне јединице унутар СР Југославије, са којом би делила заједничку спољну политику, војску, царине и монетарну политику.

Филиповић наводи да је током његовог гостовања у телевизијској емисији у којој је требало да обзнани елементе споразума, директно водитељу стигао телеграм из централе СДА којим се одбацује свака идеја таквог садржаја.

Алија Изетбеговић се тада први пут предомислио.

До децембра, када на основу препорука Бадинтерове комисије стиже Бриселска декларација о Југославији, Изетбеговић припрема референдум, покушавајући да спроведе истоветан сценарио као и Хрвати и Словенци и инаугурише „унитарну БиХ“. Међутим, не само „унитарна“, већ било каква независност БиХ се референдумом није могла опослити из формалних разлога – пошто није постојала двотрећинска већина која би за то гласала.

Суштински, Срби нису могли прихватити формулу по којој би стално били прегласавани у централним институцијама, тако да је за њих више проблем била Изетбеговићева фиксација на „унитарност“, него што су то представљале „Бадинтерове“ препоруке.

Пошто референдум окончан 1. марта 1992. године није донео решење, а како би се спречила ескалација сукоба који почињу у разним деловима БиХ, организују се Лисабонски преговори на којима је договорена формула за уставно устројство државе обзнањена такозваним Карингтон – Кутиљеровим планом: суштинска регионализација БиХ по етничком принципу, уз проглашавање територије главног града Сарајева мултиетничким дистриктом.

Овај документ потписан је 18. марта, али се десет дана касније Изетбеговић и други пут предомислио.

Посматрано из рационалног, реалполитичког угла, Изетбеговићу је одржани референдум могао користити за поправљање политичке позиције пред Лисабонске преговоре, али и ништа више од тога.

Сасвим супротно од рационалног, Изетбеговић на крају повлачи свој потпис, те позивајући се на резултате референдума поново инсистира на „унитарној“ БиХ.

Применом Карингтон-Кутиљеровог решења рат у БиХ се или могао зауставити, или у доброј мери ограничити, као што се то на пример издејствовало у БЈР Македонији 2001. године Охридским оквирним споразумом. После ове одлуке Изетбеговића, грађански рат се више није могао избећи, а последице свега су по муслимански корпус катастрофалне.

Муслиманска заједница је мање добила Дејтонским споразумом након рата, него што јој је нуђено Карингтон – Кутиљеровим планом пре рата, па чак и мање него што је могла добити у директним преговорима са српским политичарима вођеним лета 1991. године.

Очајне политичке процене муслиманског политичког руководства и ирационално становиште да се сан о „унитарној“ држави може досањати, коштале су БиХ стања у које је касније запала. Наравно, Изетбеговић није желео признати грешку, па је 1995. године 1. март прогласио Даном независности БиХ, тиме нудећи своју верзију „историјске истине“ о наведеним ранијим дешавањима.

Посматрајући са политичког становишта, „првомартовска парадигма“ није нити претерано опортуна, па самим тим не може ни бити корисна за Сарајево.

Настављајући да баштини Изетбеговићево „историјско наслеђе“ бошњачка политичка и интелектуална елита и данас показује да уопште није заинтерсована за реално преиспитивање сопствене одговорности у трагичним догађајима који су се одиграли последње деценије ХХ века, па самим тим ни за искрене разговоре о будућности односа између конститутивних народа Босне и Херцеговине.

За српски корпус, овакав приступ је проблематичан не само због тога што се на такав начин континуално индикују пропагандне активности којима се из Сарајева покушава одржати њихова „историјска истина о српској геноцидности“, већ и зато што инсистирање на 1. марту као Дану независности носи и политичку поруку о тежњи ка успостављању „унитарне“ БиХ.

Изетбеговић је одбацио споразум Караџић-Филиповић процењујући да ће остварити „првомартовски концепт“ на потоњем референдуму, затим се позвао на резултате референдума када је одбацивао Карингтон-Кутиљеров план, исто као што је 1. марта 1995. инаугуришући Дан независности показао да то изјашњавање обавезује националну заједницу коју предводи да чува тековине „првомартовског концепта“. Односно, да стремљење свих оних који прослављају 1. март мора остати сан о „унитарности“ или Босни и Херцеговини као националној држави бошњачког народа. То је суштина „првомартовске парадигме“.

Иако чињенице и историјска фактографија деконструишу „првомартовску парадигму“, на њој се и даље инсистира како би се идеја де-дејтонизације БиХ и укидања двоентитетске структуре одржала политички живом. Отуда и закључак из наслова излагања: ако преживи „првомартовска парадигма“, неће преживети Босна и Херцеговина.

Срби нису могли пристати на „унитарну“ БиХ 1992. године, исто као што нити могу, нити имају разлога да на такав концепт пристану данас.

Упорним настојањем на одржавању „првомартовске парадигме“ Сарајево тера од себе Србе, који и немају другог избора него да по ко зна који пут воде реактивну политику, бранећи се свим легитминим средствима која стоје на располагању.

На овом месту бих још и додао, да су западне земље, гурајући косовско-метохијске Албанце у „индепендистичку авантуру“, практично одустале од Бадинтерових препорука и увеле у оптицај могућност сецесије територијалних интетитета који нису били југословенске социјалистичке републике – као потпуно легитимну.

„Првомартовски оквир“ нити представља будућност у којој Срби могу живети остварујући своја колективна права у БиХ, нити представља „историјску истину“ коју смеју прихватити Срби ма где живели.

(АКО ПРЕЖИВИ ПРВОМАРТОВСКА ПАРАДИГМА –НЕЋЕ ПРЕЖИВЕТИ БиХ  – др Душан Пророковић, Институт за међународну политику и привреду)

 

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар