Komentari

Proroković: Ako preživi Izetbegovićeva prvomartovska paradigma – neće preživeti BiH

TRIBINA SoS „REFERENDUM O SECESIJI BiH 1992. I STVARANJE REPUBLIKE SRPSKE – 27 GODINA KASNIJE“
  • Muslimansko-srpski sukob nije bio neminovnost, ratna opcija je imala alternativu. Tokom leta 1991. godine, posle relativno kratkih pregovora, dogovoren je Sporazum Karadžić-Filipović. Incijator ove ideje bio je Adil Zulfikarpašić, a proces je podržao Alija Izetbegović. Osnovna načela pregovora bila su da BiH zadrži puni suverenitet u AVNOJ-evskim granicama, bez kantonizacije ili drugih unutrašnjih podela, praktično sa statusom konfederalne jedinice unutar SR Jugoslavije, sa kojom bi delila zajedničku spoljnu politiku, vojsku, carine i monetarnu politiku
  • Filipović navodi da je tokom njegovog gostovanja u televizijskoj emisiji u kojoj je trebalo da obznani elemente sporazuma, direktno voditelju stigao telegram iz centrale SDA kojim se odbacuje svaka ideja takvog sadržaja
  • Muslimanska zajednica je manje dobila Dejtonskim sporazumom nakon rata, nego što joj je nuđeno Karington – Kutiljerovim planom pre rata, pa čak i manje nego što je mogla dobiti u direktnim pregovorima sa srpskim političarima vođenim leta 1991. godine. Očajne političke procene muslimanskog političkog rukovodstva i iracionalno stanovište da se san o „unitarnoj“ državi može dosanjati, koštale su BiH stanja u koje je kasnije zapala
  • Iako činjenice i istorijska faktografija dekonstruišu „prvomartovsku paradigmu“, na njoj se i dalje insistira kako bi se ideja de-dejtonizacije BiH i ukidanja dvoentitetske strukture održala politički živom
  • Srbi nisu mogli pristati na „unitarnu“ BiH 1992. godine, isto kao što niti mogu, niti imaju razloga da na takav koncept pristanu danas.

KONSTATACIJA kako je Bosna i Hercegovina u krizi, zato što su međuetnički i politički odnosi loši, jeste opšte mesto. Tu se, izuzimajući neke periode zatišja, ništa nije promenilo pune tri decenije.

Za muslimansku i hrvatsku političku javnost, uz nekada žestoku, a danas sve bleđu podršku zapadnih centara moći, neupitno je ko snosi odgovornost za ovakav rasplet: to su, u svakom pogledu, Srbi!

Prema njihovim tumačenjima, dovoljno bi bilo samo da Srbi prihvate nametnutu konstrukciju o „istorijskoj istini“ i odgovornosti, kako za građanski rat, tako i za postdejtonsku nestabilnost, pa da svi problemi nestanu. Živela bi BiH u miru, sreći i prosperitetu.

Međutim, kada govorimo i o odgovornosti za dešavanja prošla, i o scenarijima za dešavanja buduća, stvari stoje nešto drugačije nego što se predstavljaju u Sarajevu i još kojekude.

Srbi su u najvećem broju prilika delovali reaktivno, a ne aktivno. Zbog reakcija, naravno, moguće je govoriti i o delimičnoj srpskoj odgovornosti, ali zbog prethodnih akcija, mora se razmotriti i pitanje delimične odgovornosti muslimana – Bošnjaka i Hrvata. U tom kontekstu, neophodno je razmotriti i „prvomartovsku paradigmu“, temeljno usađivanu do 1995. i obilato zalivanu svih potonjih godina u sred Sarajeva.

„Prvomartovsku paradigmu“ potrebno je analizirati sa dva stanovišta: istorijskog i političkog.

Posmatrajući sa istorijskog stanovišta, ova „prvomartovska svetkovina“ nije utemeljena na činjenicama i faktografiji. To je pokušaj „kreativnog objašnjavanja“ naše skorašnje povesti i svesnog zanemarivanja brojnih važnih događaja, koji su se odigravali pre i posle 1. marta 1992. godine.

Najpre, treba podsetiti da muslimansko-srpski sukob nije bio neminovnost, niti da ratna opcija nije imala alternativu. Tokom leta 1991. godine, posle relativno kratkih pregovora, dogovoren je Sporazum Karadžić-Filipović. Incijator ove ideje bio je Adil Zulfikarpašić, glavni pregovarač Muhamed Filipović, a proces je podržao Alija Izetbegović.

U kasnijim svedočenjima 2008. godine, Filipović je objasnio da su dva principa bila nesporna za obe pregovaračke strane: prvo, muslimani nisu želeli da pristanu na podelu BiH i dovođenje u pitanje njene ustavnopravne i istorijske individualnosti u bilo kojoj varijanti; i drugo – Srbi nisu želeli da izađu iz „skraćene Jugoslavije“, težili su tome da ostanu u nekoj zajednici sa Srbijom i Crnom Gorom. Osnovna načela pregovora bila su da BiH zadrži puni suverenitet u AVNOJ-evskim granicama, bez kantonizacije ili drugih unutrašnjih podela, praktično sa statusom konfederalne jedinice unutar SR Jugoslavije, sa kojom bi delila zajedničku spoljnu politiku, vojsku, carine i monetarnu politiku.

Filipović navodi da je tokom njegovog gostovanja u televizijskoj emisiji u kojoj je trebalo da obznani elemente sporazuma, direktno voditelju stigao telegram iz centrale SDA kojim se odbacuje svaka ideja takvog sadržaja.

Alija Izetbegović se tada prvi put predomislio.

Do decembra, kada na osnovu preporuka Badinterove komisije stiže Briselska deklaracija o Jugoslaviji, Izetbegović priprema referendum, pokušavajući da sprovede istovetan scenario kao i Hrvati i Slovenci i inauguriše „unitarnu BiH“. Međutim, ne samo „unitarna“, već bilo kakva nezavisnost BiH se referendumom nije mogla oposliti iz formalnih razloga – pošto nije postojala dvotrećinska većina koja bi za to glasala.

Suštinski, Srbi nisu mogli prihvatiti formulu po kojoj bi stalno bili preglasavani u centralnim institucijama, tako da je za njih više problem bila Izetbegovićeva fiksacija na „unitarnost“, nego što su to predstavljale „Badinterove“ preporuke.

Pošto referendum okončan 1. marta 1992. godine nije doneo rešenje, a kako bi se sprečila eskalacija sukoba koji počinju u raznim delovima BiH, organizuju se Lisabonski pregovori na kojima je dogovorena formula za ustavno ustrojstvo države obznanjena takozvanim Karington – Kutiljerovim planom: suštinska regionalizacija BiH po etničkom principu, uz proglašavanje teritorije glavnog grada Sarajeva multietničkim distriktom.

Ovaj dokument potpisan je 18. marta, ali se deset dana kasnije Izetbegović i drugi put predomislio.

Posmatrano iz racionalnog, realpolitičkog ugla, Izetbegoviću je održani referendum mogao koristiti za popravljanje političke pozicije pred Lisabonske pregovore, ali i ništa više od toga.

Sasvim suprotno od racionalnog, Izetbegović na kraju povlači svoj potpis, te pozivajući se na rezultate referenduma ponovo insistira na „unitarnoj“ BiH.

Primenom Karington-Kutiljerovog rešenja rat u BiH se ili mogao zaustaviti, ili u dobroj meri ograničiti, kao što se to na primer izdejstvovalo u BJR Makedoniji 2001. godine Ohridskim okvirnim sporazumom. Posle ove odluke Izetbegovića, građanski rat se više nije mogao izbeći, a posledice svega su po muslimanski korpus katastrofalne.

Muslimanska zajednica je manje dobila Dejtonskim sporazumom nakon rata, nego što joj je nuđeno Karington – Kutiljerovim planom pre rata, pa čak i manje nego što je mogla dobiti u direktnim pregovorima sa srpskim političarima vođenim leta 1991. godine.

Očajne političke procene muslimanskog političkog rukovodstva i iracionalno stanovište da se san o „unitarnoj“ državi može dosanjati, koštale su BiH stanja u koje je kasnije zapala. Naravno, Izetbegović nije želeo priznati grešku, pa je 1995. godine 1. mart proglasio Danom nezavisnosti BiH, time nudeći svoju verziju „istorijske istine“ o navedenim ranijim dešavanjima.

Posmatrajući sa političkog stanovišta, „prvomartovska paradigma“ nije niti preterano oportuna, pa samim tim ne može ni biti korisna za Sarajevo.

Nastavljajući da baštini Izetbegovićevo „istorijsko nasleđe“ bošnjačka politička i intelektualna elita i danas pokazuje da uopšte nije zaintersovana za realno preispitivanje sopstvene odgovornosti u tragičnim događajima koji su se odigrali poslednje decenije HH veka, pa samim tim ni za iskrene razgovore o budućnosti odnosa između konstitutivnih naroda Bosne i Hercegovine.

Za srpski korpus, ovakav pristup je problematičan ne samo zbog toga što se na takav način kontinualno indikuju propagandne aktivnosti kojima se iz Sarajeva pokušava održati njihova „istorijska istina o srpskoj genocidnosti“, već i zato što insistiranje na 1. martu kao Danu nezavisnosti nosi i političku poruku o težnji ka uspostavljanju „unitarne“ BiH.

Izetbegović je odbacio sporazum Karadžić-Filipović procenjujući da će ostvariti „prvomartovski koncept“ na potonjem referendumu, zatim se pozvao na rezultate referenduma kada je odbacivao Karington-Kutiljerov plan, isto kao što je 1. marta 1995. inaugurišući Dan nezavisnosti pokazao da to izjašnjavanje obavezuje nacionalnu zajednicu koju predvodi da čuva tekovine „prvomartovskog koncepta“. Odnosno, da stremljenje svih onih koji proslavljaju 1. mart mora ostati san o „unitarnosti“ ili Bosni i Hercegovini kao nacionalnoj državi bošnjačkog naroda. To je suština „prvomartovske paradigme“.

Iako činjenice i istorijska faktografija dekonstruišu „prvomartovsku paradigmu“, na njoj se i dalje insistira kako bi se ideja de-dejtonizacije BiH i ukidanja dvoentitetske strukture održala politički živom. Otuda i zaključak iz naslova izlaganja: ako preživi „prvomartovska paradigma“, neće preživeti Bosna i Hercegovina.

Srbi nisu mogli pristati na „unitarnu“ BiH 1992. godine, isto kao što niti mogu, niti imaju razloga da na takav koncept pristanu danas.

Upornim nastojanjem na održavanju „prvomartovske paradigme“ Sarajevo tera od sebe Srbe, koji i nemaju drugog izbora nego da po ko zna koji put vode reaktivnu politiku, braneći se svim legitminim sredstvima koja stoje na raspolaganju.

Na ovom mestu bih još i dodao, da su zapadne zemlje, gurajući kosovsko-metohijske Albance u „independističku avanturu“, praktično odustale od Badinterovih preporuka i uvele u opticaj mogućnost secesije teritorijalnih intetiteta koji nisu bili jugoslovenske socijalističke republike – kao potpuno legitimnu.

„Prvomartovski okvir“ niti predstavlja budućnost u kojoj Srbi mogu živeti ostvarujući svoja kolektivna prava u BiH, niti predstavlja „istorijsku istinu“ koju smeju prihvatiti Srbi ma gde živeli.

(AKO PREŽIVI PRVOMARTOVSKA PARADIGMA –NEĆE PREŽIVETI BiH  – dr Dušan Proroković, Institut za međunarodnu politiku i privredu)

 

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar