Komentari

Reljić: Incko je naspram Kalaja kao Makron naspram – Napoleona

OLINJALI MAČOR KOJI BI DA JE TIGAR: INCKOKRATIJA - POSLEDNJI STADIJUM LIBERALNOG TERORIZMA
  • Ako je i postojala šansa da se narodi u BiH nagode i uspostave nekakvu fer interistorisjku koegzistenciju u kojoj bi svi odustajali od maksimalističkih zahteva, posle „bonskih ovlašćenja“ (1997.) za koje se izborile sarajevske maharadže, srušeni su svi mostovi a nepoverenje i strah od haosa su se pretvorili u ideologiju
  • Visoki predstavnik je s „bonskom batinom“ postao naddejtonski nasilnik koji podanike tretira kao lica u popravnom domu. Ali i to je samo jedna dimenzija ponižavanja podanika kojima je obećavana vlast  kao „servis naroda“. Tu su prevaziđena i kolonijalna dostignuća. Pozapadnjačeni maharadža je, ipak, imao neka pravila iznad sebe
  • Kad se sad okrenete da pogledate na četvrt veka „uređivanja Bosne“, jasno je da bi za zemlju bolje bilo da za onih Inckovih 50.000 maraka svakog meseca narodu ispeku po vola u Sarajevu, Banjaluci i Mostaru i dodaju po cisternu piva. Tome bi se bar neko obradovao. Visokom predstavniku ne može niko
  • Visoki predstavnik je danas samo inercija. Rodilo se valja ga ljuljati dok ne odraste za starački dom. A vreme je da se Visokom predstavniku kaže – hvala prijatelju. Ali, nisu prilike. U Briselu ne mogu da dignu glavu iznad svojih talasa, a u Vašingtonu su počeli da gube misao kad treba razlikovati Baltik od Balkana                 

Piše:  Slobodan RELJIĆ

NEKO je ovih dana upoređivao Valentina Incka i Benjamina Kalaja. Na prvi pogled – kad se misli na namere – ima smisla, ali realno to izgleda kao kad bi neko stavio Emanuela Makrona naspram Napoleona Bonaparte. Ili tužnu Terezu Mej naspram Bendžamina Dizraelija.

Valentin Incko je samo olinjali mačor koji bi voleo da ga vide kao bengalskog tigra. Benjamin Kalaj je radio za bečkog cara, vladara svetske sile, a Incko za Kurca i druge senke nekadašnje moći Zapada. Kalaj je sedeo u Beču kao austrougarski ministar finasija (!) „u čiji je resor spadao i nazor nad zemaljskom upravom u Bosni i Hrecegovini“, a Incko je zgubidan koga je međunarodna uprava u obzorju sećanja na kalajevsku posvećenost, pre čitavu deceniju postavila kao „visokog predstavnika“ i dala mu 24.000 evra mesečno a da bi sirotinja raja koja se jedva dočepa 300 evra mogla da zamišlja kakva to moć stoji iza njega.

Na ova dva lika, može se slikovito pokazivati da je Hegel genijalno razumevao društvene tokove kad je govorio da „istorija ima tendenciju da se ponavlja, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa“.

Kalaj je napola bio Srbin, „majka mu je poticala iz mađarizovane srpske porodice Blašković“, napisao je i respektibilnu Istoriju srpskog naroda, a sve to mu je služilo da bi carskim inženjeringom od svih između Une i Drine stvarao Bošnjake.

Incko voli da se predstavlja kao lik koji je „odrastao u porodici u kojoj se govorio slovenački jezik“ jer je Koruški Slovenac a nad čijom sudbinom su u SFRJ lebdela emocije „naših koji su ostali izvan granica zemlje“; on sve to koristi da bi Srbe ubeđivao kako je ne baš uspeli Kalajev pokušaj, ipak, njihova sudbina.

Benjamin Kalaj

U jeftinim TV-romansama bi se Kalaj-Incko dubl mogao pokazivati kao reinkarnacija. I zato je Zapadu, koji je nekad voleo da sebe zove „međunarodna zajednica“, zgodno da Incko sedi u BiH. Austrijanac a Sloven, zamalo južni Sloven, i skoro da bi mogao postati član neke „Stare Bosne“ koja bi naknadnom pameću pokazala kako je besmislena istorijska uloga Gavrila Principa.

Jedino je problem što je istorija Austro-Ugarsku bacila na smetlište, a Gavrila upisala kao paradigmatični povod za raspadanje istorijski dotrajalih tvorevina.

Prethodni visoki predstavnici (njih 6) sedeli su u Sarajevu po godinu-dve-tri, a jedan i četiri godine, a onda je iz Beča došao Valentin Incko. Deseta je godina, a niko i ne misli da bi ga trebalo menjati.

Današnja Imperija koja stoji iza tako bezličnog izvršioca je takođe pred događajima za koje se traže povodi. Vrlo je verovatno da današnji „principi“ neće doći iz Bosne. Zato je ovde dobar prokurator i namršteni Valentin. Za ozbiljna mesta će se već tražiti kakav nemoralniji i beskrupuloziniji Vilijam Voker.

I drugo, kako naći tako bezizražajno lice iza koga se neće na prvi pogled videti koliko je Bosna „nemoguća zemlja“?

Četvrt je veka kako su zapadni polit-konstruktori arogantno (bez Kalajevog razumevanja srpske sposobnosti na otpor) skrojili nešto kao onu košulju koja se pacijentu navuče preko glave a onda stegne da on ne bi mogao da maše rukama. A obećavano je nešto što je trebalo biti „divno, milo, lijepo, gizdavo“, a zemlja – „Bosna ponosna“.

„Visoki predstavnik“ trebalo je da bude kao dobri učitelj. Da tri naroda nauči demokratiji, pomogne da se stvori privreda koja bi usrećila „sva tri naroda“, i da onda kao u pesmi – „svi Bosanci vrane konje sedalaju“.

Iako je dejtonska politička konstrukcija inovacija kakvu nikad sebi ne bi sašila ni jedna država – dolazili su iskusni Karl Bilt, Karlos Vestendorp i Krstijan Švarc-Šiling da je implementiraju. Miroslav Lajčak se nadao da će preko Bosne postati Bilt, a Pedi Ešdaun je želeo da ispuni svoj dečački san da i on negde postane maharadža.

Volfgang Petrič je već bio neko kao Incko, ali je došao prerano.

Bosni s tako „visokim“ protektorima nije ostalo ništa do da se rastače i razgraničava. Granice ni u ratu nisu bile tako duboke kao što su ih ovi momci iscrtali.

Njihov glavni posao je bio da nemoguću državu naprave još nemogućijom. Ali, naravno, tako što glasno izvikuju da vlast treba da „bude funkcionalnija“. Zapadni cinizam no limits.

Ako je i postojala šansa da se narodi nagode i uspostave nekakvu fer interistorisjku koegzistenciju u kojoj bi svi odustajali od maksimalističkih zahteva, posle „bonskih ovlašćenja“ (1997) za koje se izborile sarajevske maharadže, srušeni su svi mostovi a nepoverenje i strah od haosa su se pretvorili u ideologiju.

Visoki predstavnik je s „bonskom batinom“ postao naddejtonski nasilnik koji podanike tretira kao lica u popravnom domu. Ali i to je samo jedna dimenzija ponižavanja podanika kojima je obećavana vlast  kao „servis naroda“. Tu su prevaziđena i kolonijalna dostignuća. Pozapadnjačeni maharadža je, ipak, imao neka pravila iznad sebe. A funkciji koju sada „obnaša“ nejaki Incko davano je da „donosi amandmane na ustave Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine, donosi zakone i njihove izmjene i dopune, smjenjuje izabrane funkcionere i državne službenike i zabranjuje im učešće na izborima, oduzima građanska prava i lična dokumenta bez prava na žalbu. Kao svoje akte donosio je odluke (decisions) za koje je naređivao da se objave u službenim glasilima.“

Visokom predstavniku bi pozavideo mnogi diktator. Ali, pošto je on diktator „međunarodne zajednice“ onda ga oni časte pridevom  „demokratski“. Za to je zadužen Fridom haus koga je „osnovala amrička vlada kao nevladinu organizaciju a da sprovodi istraživanje i propoveda demokratiju, političke slobode i ljudska prava“.

U ovakvim uslovima politički procesi su demokratski taman koliko je teror tolerancija. Čim su jaki igrači shvatili da bi efikasnost naddržavnog terora bila i njihova lična blamaža – jer su i veliki pokrovitelji već izgubili volju da se sistematski bave svojim vanbračnim siročetom – doveden je dobri Valentin. Da zamrzne to izuzetno dostignuće do nekog dobrog časa u kome će sve slabiji Zapad postati moćan kao Rimsko carstvo.

Ali, ostali su imperijalni rituali. U propisanim razmacima, Valentin Incko stavlja u fasciklu svoje „rezultate izvanredne“, leti u Njujork i u velikoj sali svetske organizacije naroda ozbiljan i namršten čita probrane fakte i proizvoljne ocene što pokazuje da se, bezbeli, „napreduje“, ali – nedovoljno.

Zašto nedovoljno, rutnski pitaju diplomati. Pa, zna se. Zbog Srba i Dodika, rekne Incko i neki klimaju glavom i daju mu podršku da bude efikasniji. Do potpune funkcionalnosti BiH!

 Jedno vreme je to bilo usaglašeno sa povremenim zapadnim medijskim javkama iz Bosne, a posle je izgubilo svaku vezu sa bilo čim. I Bog i Alah su digli ruke od tako nepromišljeno nakrivljenog tornja, ali Incku svakog prvog u mesecu jave da je leglo 24.000.

Inckokratija je, inače, sistem buke i terora. Svaki čas, da bi imali šta da stavljaju u svoje depeše, zagrme ambasadori „kvinte“ kako se „to“ Srbima tolerisati više neće. A onda ih ruski ambasador podseti da oni po tom pitanju nemaju nikakva ovlašćenja (ni „bonska“).

Jedno vreme se bosanska raja zabavljala tim „rečima izvanrednim“, ali se uvidelo da je sve to „ludom radovanje“. Na to sad jedino trzaju NVO-aktivisti i političari Bošnjaci koji vode politiku da je teror sloboda „po najvišim standardima“, jer im je obećavano da bi se to nekad moglo pretvoriti u dobitak. Nije ubedljivo, ali ako se bolje pušta nema se da pluta. Vođe dva druga naroda ne duvaju u taj balon iluzija.

Kad se sad okrenete da pogledate na četvrt veka „uređivanja Bosne“, jasno je da bi za zemlju bolje bilo da za onih Inckovih 50.000 maraka svakog meseca narodu ispeku po vola u Sarajevu, Banjaluci i Mostaru i dodaju po cisternu piva. Tome bi se bar neko obradovao. Visokom predstavniku ne može niko.

Visoki predstavnik je danas samo inercija. Rodilo se valja ga ljuljati dok ne odraste za starački dom. Vreme jeste da se Visokom predstavniku kaže – hvala prijatelju. Ali, nisu prilike. U Briselu ne mogu da dignu glavu iznad svojih talasa, a u Vašingtonu su počeli da gube misao kad treba razlikovati Baltik od Balkana.

Tačno je da je inckokratija ostavila vidljivog traga. Ne zna se kad je buka veća – u predizbornoj kampanji ili u postizbornom konstituisanju organa. To neupitno pokazuje suvišnost ovog sistema i ovakvih organa. Ali toga neće biti dok inckokratija „nema alternativu“. Do god ne bude bilo moguće činjenje, za po Zapad zloslutnom sloganu – „Balkan Balkancima“.

 U balkanskim koordinatama bi se mogla iskopati nekakva narodna volja. Ne bi to bilo ništa idealno, niti bi izlečilo sve frustracije i nahranilo neracionalne ambicije, ali bi sigurno bilo više demokratsko i narodu korisnije od naddržavnog i transnacionalnog terorizma koji voli da se predstavlja kao liberalizam. Evroazijske sile koje nezaustavljivo postaju geopolitički igrači baš to nude kao osnovni odnos u međunarodnim odnosima. Svako će biti kakav želi i može. Incko je zadužen da nas svaki dan ubeđuje da je to „maligno“.

 

1 komentar

Klikni ovde da postaviš komentar