Коментари

Рељић: Исток је шанса да нашој деци не буде наметнутно учење без `омрзнутих школа`

ЗА МЕСЕЦ ДАНА ПОЧИЊЕ ШКОЛА - ТИШИНА ИАКО ПРОБЛЕМИ СА ШКОЛОМ НИКАД НИСУ БИЛИ ДРАМАТИЧНИЈИ
  • Мука са корона-статистиком је и онима који верују, а тешко је онима који сумњају. Као бичем нас ударају „истинама“, „лажама“, „ћутањем“. Храбре нас вакцинама и бродом спаса којим управља „филантроп“ Бил Гејтс
  • Просветни корона-проблеми се у Србији тичу (угрубо) око 525 хиљада основаца, 250 хиљада средњошколаца, 242 хиљаде студената. Уз њих иде близу 100 хиљада наставног особља.) И плус родитељи, који су увек уз своју децу пред школом. То је трећина становништва. Други су статистички инпути, али иста је ситуација и у Републици Српској
  • Америка је водећа земља по уништавању јавних школа и јавног здравства. Њена индустрија образовних технологија већ зарађује милијарде долара. И пре короне, edtech је давао све од себе да се створе софтвери или апликације који ће „олакшати живот наставника“. Тако се то на почетку каже, али „крајњи циљ је, замислите, да edtech замени наставнике рачунарима“
  • Као решење се намеће: држите децу код куће. Нека похађају виртуалне школе или преоравају градиво без наставника. Сјајно, узвикиваће, реформатори… Неће проћи дуго а ми ћемо слушати министре малих земља и зависних влада који ово изговарају узвишено као да су открили теорију релативитета…
  • Надајмо се да то неће проћи. У Русији је чувени редитељ и интелектуалац Никита Михалков покренуо то питање. Ушао је у жустру полемику с Германом Грефом првим човеком „Збербанке“. Кад упоредите аргументе обе стране, онда вам се они банкарски чине као вараварско паљење Вавилона. Али, Михалков пуца речима, а Греф стотинама милиона
  • Да се битка води на Западу – и Михалков би знао да је изгубљена пре него што је изговорио прву реч. Није ни Русија „обећана земља“. Али, мора се живети с надом да ће после корона-помрачења однекуд избити зрак светлости. Ex Oriente Lux! То нам је остало. Светлост долази са Истока. Нова стара цивилизација, као светлост подиже се на Истоку

Пише: Слободан РЕЉИЋ                                      

КОРОНА-статистика пада по нама сваког дана као мраз. Од јутра до починка. Да л’ као плашење или као опомена. Не напушта нас ни у сновима. Са свих страна искачу маске.  Чак се и Доналд Трамп „маскирао“.

Прве вести из разних институција – почињу са „заражени“ и „преминули“.

А иза тога све ври. Мука је онима који верују, тешко је онима који сумњају. Као бичем нас ударају „истинама“, „лажама“, „ћутањем“. Храбре нас вакцинама и бродом спаса којим управља „филантроп“ Бил Гејтс. Новокованица „други талас“ се изговара као појам наде. 

Болест!

Болест је кључни појам наших живота. А оболелост се представља као „пут у смрт“. „Заражени“, „преминули“. То се увек повезује. Иако то није основна корелација живота. То је само последња стаза.

Ни њихова статистика није у складу с њиховом потребом. У Србији је у прошлих пет месеци умрло 1300 људи мање него у истом периоду године без короне.

Освета стварно болесних? Или мера успешности оних који лече?

Али, упркос животу, атмосфера страха од смрти као густа јесења магла уздиже се и изнад статистике. Оздрављење се узима као грешка у корона-напору. То спикери читају без драмског набоја. И то је нормално у таблоидној јавности.

Нема вести док човек не уједе пса.

Наш корона-свет има своја правила. Основни принцип је: у корона-конзумеризму здрав човек није потрошач. Неће лекове, а морате га наговарати и на суплементе. А биће које није потрошач готово је сувишно у потрошачкој цивилизацији.

Потрочашка цивилизација израсла је на увелом хришћанском Западу. У свету у коме је Исус Христос – суперстар. Али и то више због „минулог рада“. Јер, његова победа над смрћу кроз васкресења – је неупотребљива.

Како да ширите страх међу људима који верују да су овде само привремено?

 Јесте, то је она прича о Фаусту којег је Јохан В. Гете почетком XIX века описао као човека који је „продао душу ђаволу“. Фауст је светац корона-доба. Сећате се како су Фаустови момци понудом „која се не може одбити“, готово из нехата, убили убоге старце на обали мора коју је он пожелео. /Нек уклоне се двоје старих/ крај оних липа желим стан./

Али, после убоге кућице и худа црквица је морала да нестане са лица земље. /Проклето звоно! Ко потајно/ тане ме оно рани сад./

Сетићете се како је у корона-великом-посту вођена огорчена кампања против прославе Вакрса. У дану у коме је побеђена Смрт, морало је да се покаже да је болест јача. Понтије Пилат би био поносан на наследнике.

 Погледајте око себе по корона свету и видећете свуда људе који су за трен заборавили до јуче здраве ствари. Привређивање, културно стварање, радости игре, сусрете с браћом, уницима… Све је устукнуло пред болешћу. Живот се згужвао и посивео.

Ево, да погледамо, један од најважнијих редовних догађаја у нашим друштвима: за месец дана почиње школа.

Тишина. Никад се није мање причало о школи, иако проблеми са школом никад нису били драматичнији!?

Чекајте. Ово није реторско питање и прилика за филозофска наклапања. Ради се – према Републичком заводу за статистику – о преко милион чланова овог друштва. (Угрубо: око 525 хиљада основаца, 250 хиљада средњошколаца, 242 хиљаде студената. Уз њих иде близу 100 хиљада наставног особља.) И плус родитељи, који су увек уз своју децу пред школом. То вам је трећина становништва.

Други су статистички инпути, али иста је ситуација и у Републици Српској. И било где.

И нико вам не зна тачно рећи како ће се организовати изузетно сложена и важна активност. Чак се о томе и не прича.

Једном мом пријатељу причали су камермани са Јавног сервиса да се већ снимају лекције и за друго полугодиште. То једина вест водиља. 

Колика ће бити цена корона-пројекта који се шири из Светске здравствене организације – ево, у образовном сегменту друштва? (Ми говоримо само о нашем друштву, а оно је само каменчић у светском образовном океану.)

„Школа не сме личити на болницу за лечење деце од живота и здравља, од радозналости и активности, од сопствених искустава и стварања.“

Ово су речи забринутог Душка Радовића кад је друштво бринуло због проблема школе. До јуче су ове речи биле брига и опомена, данас звуче као брига за Атлантиду, земљу иза Херкулових стубова која је – како је сведочио Платон – услед страшног земљотреса потонула у море за дан и ноћ.

Кад је Светска здравствена организација прогласила пандемију корона вируса школа је од тог потреса потонула у дигитални океан „за дан и ноћ“.

Милиони особа исељени су из објеката у које је друштво уложило непроцењива средства. И милиони учитеља за свакаква знања. Сва та сила повукла се по кућама – као осека у песак.

Читав сложени процес учења и социјализације младих личности сведен је на Inbox, New Message, Sent, Replay и неартикулисану мисао како ће се „све“ вратити на старо кад корона прође. Очекује се. Али, може ли?     

Има томе пола века како је Иван Илич, критичар потрошачке цивлизације, написао књигу „Доле школе“ (1971). Био је то гласан крик да се школа промени. Вероватно ни једна књига о образовању није имала толики одјек, али последице нису биле значајне. Сви су памтили наслов.

После су се појавиле и директније студије које су показивале да се школовање у позном капитализму неповратно удаљило од својих великих идеја – најкреативнији ученици постајали су „реметилачки фактор“ школе, знања на којима је школа инсистирала су основа за репродукцију „пожељних и послушних“, стање у институцији је било селективни принцип који је елеминисао ниже класе… Много је било приговора на школу. Оправдано. Јер, школа је и изузетно важна и изузетно скупа.

Кад је Урлих Бек писао капитално дело „Ризично друштво“ (1986) он је могао да констатује дубоку декаденцију школе која је постала чекаоница железничке станице где се купују карте за возове који вероватно неће доћи. Скоре статистике су показивале да и пола младих људи који заврше школу не може да нађе посао за који је учило деценију и по.

Док је капитализам био способан да брине о стабилности свог друштва, школа је држана као место где се изливала младалачка напетост генерација. Одбачени од родитеља, научени од медија да је насиље лековито – ти млади људи су долазили да се искаљују на наставнике.

Притиснути између испразности државних инспектора и родитељских савета у којима су нестручност и личне фрустрације озакоњени као легитимна контрола – наставници су бацани пред бесну гомилу и сналазили се како су знали и умели.

У школи је нешто стварно требало да се мења. Али, не може бити друштвено целисходно да се једна од кључних друштвених структура новог доба преда корона-плими а да је она потопи и разнесе као куле од песка.  

Шта нас чека?

Изгледа да то и није велика тајна. Одмах на почетку корона-драме огласила се Сара Лем, писац и истраживач из Минеаполиса, чији се радови појављују на многим сајтовима „у којима се расправља стање школства у САД“. Она је описала како су „школе у ​​Минесоти, као и многом другим америчким државама, затворене, наизглед преко ноћи. Моја деца похађају државне школе у ​​Минеаполису, и није прошло много па је телефонским позивом породицама дато до знања да ће јело, школски прибор, пакети за учење и остало бити доступни на школским локацијама широм града.“

Али, Сара Лем је од оних „ко на брду ак` имало стоји више види но онај под брдом“, тако да је одмах имала питање: Шта ако је овај изненадни поремећај заправо златна прилика за оне који улажу паре у школе са тржишном орјентацијом?

 Јер, кад је ураган Катрина опустошио Ну Орлеанс 2004. године „школски систем града промењен је љубазношћу реформатора образовања усмереног на тржиште, попут Teach for America  и Фондације Бил анд Мелинда Гејтс“. Филантропи су увек ту да од деце направе „корисне машине“.

И? И, ништа.

„Данас у Њу Орлеансу не постоје традиционалне јавне школе.“  Град је премрежен приватним „чартер школама“.

То је нешто с чим ми још немамо искуство у школству. Држава даје паре, а пријатељи државе аутономно организују школовање. О тој суманутости ми знамо из „приватизације медија“ : медиј се прода неком нашем, а онда он конкурише код нас са пројектима. И, као реч је о независном медију. А кад је држава давала паре свом медију – то је био неслободни медиј.

Цинизам је данас „принцип наде“. Колонијализам је био поштен однос. А нормална окупација историјска премија.

И, поред тих и таквих чартер мутаната ту су приватне школе у које иду малобројна деца најбогатијих. Тако се велико достигнуће западног друштва, које је бар формално обећавало „једнакост шанси“ и заносну меритократију, претвара у суморно гурање сиротиње и осиромашених у простор после чијег обелодањивања је Чарлс Дикенс постао светски познат приповедач.

Да, али неће се велики реформатори хвалити реалношћу. Неће се они похвалити да су убице меритократије. Напротив. Они ће вам у доба-короне понудити „сјајне новости“.

Останимо и даље у Америци, водећој земљи уништавања јавних школа и јавног здравства: „Кад је гувернер Вашингтона Џеј Инсли затворио школе многи ентузијасти edtech већ су ‘радосно делили листе својих омиљених алата за дигитално учење’, с предлозима да мало размишљате о ‘питањима приступачности, приватности или сигурности’. И ето, могло би нас задесити нешто налик на златну грозницу.“

Учење се мора наставити, људи! Али како?     Финансијери и произвођачи едукативних производа имају одговоре!

Индустрија образовне технологије већ зарађује милијарде долара. И пре короне edtech је давао све од себе да се створе софтвери или апликације који ће „олакшати живот наставника“. Тако се то на почетку каже, али „крајњи циљ је, замислите, да edtech замени наставнике рачунарима“.

Хајде да размислимо да деци дамо Chromebooks, саветује часопис EdTech .

 То води смањењу трошкова. Ни један брижник за државни буџет на ово не остаје миран: „Поставите једног наставника – или асистента – задуженог за педесетак ученика који седе испред сопствених екрана, напредујући по упакованом наставном плану и програму, корак по корак. Још боље, држите децу код куће. Нека похађају виртуалне школе или преоравају градиво без наставника.“

Сјајно, узвикиваће, реформатори – „од извршног директора ‘Нетфликса’ Рида Хастингса до америчке министарке образовање Бетси ДеВос, који тврде да је јавно образовање мање демократско“. Да, чаробна реч: демократија. Што је офуцанија, то се чешће узвикује.

Неће проћи дуго а ми ћемо слушати министре малих земља и зависних влада који ово изговарају узвишено као да су открили теорију релативитета. Иза њих наступају народни посланици да обезбеде деци свог народа живот без омрзнутих школа. Сетите се шта су нам говорили и како, кад су уводили „електронски дневник“.

Надајмо се да то неће проћи. У Русији је чувени редитељ и интелектуалац Никита Михалков покренуо то питање. Ушао је у жустру полемику с Германом Грефом првим човеком „Збербанке“. Кад упоредите аргументе обе стране, онда вам се они банкарски чине као вараварско паљење Вавилона. Али, Михалков пуца речима, а Греф стотинама милиона.

Да се ова битка води на Западу и Михалков би знао да је изгубљена пре него што је изговорио прву реч. Није ни Русија „обећана земља“. Али, мора се живети с надом да ће после корона-помрачења однекуд избити зрак светлости. Ex Oriente Lux! То нам је остало.

Светлост долази са Истока. Нова стара цивилизација, као светлост подиже се на Истоку. Запад у свом очају можда нам може и помоћи. Његови рушилачки потенцијали су непроцењиви.

Ослушните како очајнички воде кампању против 5Г.

Можда буду успешни под својим вешалима.

2 Коментара

Кликни овде да поставиш коментар