Komentari

Reljić: Pada Milo iako je balkanski šampion kolonijalne demokratije

IZA NAS JE NEDELJA U KOJOJ SMO SE SUOČILI SA DRAMOM DIJALEKTIKE SRPSKOG PITANJA
  • Sad kad se Milo pretvorio u znoj i brigu „kud ću sada“ – od njegovog projekta ostaje Ništa. Praznina. Ni tragova ideologije, ni nacionalnog identiteta, ni ekonomije za novi krug, ni jezika, ni evropejstva, ni prijateljstava… Ali kad se sledi Ništa, onda ne može da se zaustavi. Nemate na šta da se oslonite. Trčite kao onaj lik iz crtanog filma koji je korača u vazduhu nesvestan da nema tla… 
  • Uvek sam se čudio šta će Đukanoviću „pravoslavna“ crkva kad bi da ide u Evropu? Toliki je izbor evropskih crkvenih opcija
  • Slabo mu je to primljeno u narodu. Nije to društvo fundamentalista, kako, pobogu, da daš Mirašu da ti krsti dete? Šta je krštenje raspopa? Balgoslov od Mila i Aca? Jer, on je do njih rukopoložen
  • Hvala Đedu, za pobjedu!“, objavljuje ovih dana u dvostihu narod u Crnoj Gori suštinu Milovog poraza.
  • Mitropolit Amfilohije je vrh Brega koji Milo nije mogao ni da pređe, ni da preleti, ni da slaže, ni da zaplaši, ni da potkupi. I ovo jeste životno delo jednog od vodećih jereja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi između dva milenijuma. Učen, uman, voljan na strašnom mjestu postajati, nepotkupljiv u veri, odlučan pred antihristovskim ponudama – oduvao je Milovo Ništa „na smetlište istorije“
  • Milov put ni u kojoj varijaciji nije prihvatljiv u trouglu Banjaluka-Podgorica-Beograd. To će se svaki put ponoviti kad se pregovarački brod zaljulja. I kako god da  krste taj trougao – Pravoslavni, Vizantijski, Srpski – naš je

Piše: Slobodan RELJIĆ

IZA NAS je nedelja u kojoj smo se suočilo sa svom dramom dijalektike „srpskog pitanja“.

Ispraćan je Milo Đukanović a onda nam je odjednom na glavu pala Bela kuća, iz Vašingtona čak. Na horizont nade se razlila briga i strepnja od Kozare i Banjaluke, do Ostroga i Podgorice, od Pećke patrijaršije, Dečana i Gračanice do Kosovske Mitrovice, od Beograda do Velike Remete na Fruškoj Gori, Novog Sada…

Pokazalo se da Đukanovićo oplakivanje izbornog poraza kao udara „velikosrpskog trougla Banjaluka-Podgorica-Beograda“ jeste frazeološko, ali nije prazno.

Veliki borac protiv „velikosrpskog nacionalizma“ zakuka kako je on još od devedesetih govorio o opasnosti „puštanju (tog) duha iz boce“. Borio se kao lav, ali mračnoj „pravoslavnoj sili“ čak ni on i njegova crkva nisu mogli stati na put i – izgubi evropravednik izbore. Brisel ni da mrdne malim prstom.

 Gubitnici imaju pravo da se ljute, ali koliko god da se Milo trudio da trougao Banjaluka-Podgorica-Beograd pretvori u optužnicu – to će uvek ostati samo jadikovka. Jer, iza Mila i njegove ideje su stajale sve sile sveta od Brisela do Vašingtona a, eto, pade montenegrinski bastion.

Govori li to Đukanović da NATO i EU više nisu sile nad silama u koje se „pošten Montenegrin“ može pouzdati? Ili mu se gubi nit narativa, ili kako se to već kaže, kad jedeš sam sebe a nastojiš da pokažeš kako je to mudrost.

Političari iz Beograda su se, to je opšte mesto, držali krajnje uzdržano kad je u pitanju Milovo padanje pod točkove istorije, ali jesu se obradovale monahinje iz Pećke patrijaršije. Itekako! Baš obradovale! I oni i one su imali pravo, svako na svoj način: jer političari se drže načela „da se ne mešaju u unutrašnje stvari“, ali to ne znači da se širina i uticaj nekog društva iscrpljuje u granicama iscrtanim spletom spoljnih okolnosti i činjenjem političara. Tu Srbi nisu nikakav izuzetak: ni u istoriji ni u dobu u kome živimo.

Društva traju, države se dižu i padaju. Moj deda je živeo u četiri državna konstrukta, a onda je i mene to stiglo. Ali, stalno smo pripadnici srpskog naroda.

Bilo je pred Srbima mnogo ozbiljnijih granica od ovih današnjih – i otomanskih i austro-ugarskih. Ali, granica ne može da poništi temelje vere, jedinstvo kulture i arhetipove.

Milo Đukanović je poslednji dokaz tog istorijskog aksioma. Kad god prodaš veru za večeru, zalogaj se ne može progutati.

Njegova uloga je jednostavna. Deo srpskog društva u Crnoj Gori, kao u američkim filmskim dramama, doveo je na ivicu ambisa i izgledalo je da nema drugog rešenja sem pada. Posledica je to zapadnog imperijalnog nastojanja da se uspostavi Novi svetski poredak i na Balkanu, gde je Đukanovića zapala uloga terorisanja neposlušnih Srba.

Ideja je bila da se najveći narod izdrobi na delove i da se od balkanskog realiteta napravi kaša. Gde su svi samo opiljci koji će da vise o vašingtonskom magnetu.

Prošlo je više od četvrt veka i Novi svetski poredak se zaglavio u globalnom brlogu. Više ne napreduje, nego se svakodnevno ukopava u živom blatu koje je spremljeno za druge. To se oseća i na brdovitom Balkanu, tako da se čitava staklena kula ofucala i njen sjaj više nikog ne fascinira. Trpi se, ali ne proizvodi nadu ni u kome.

U tom stanju raspadanja pao je i najdugoročniji potomak tog sistema – Milo Đukanović. On je bio najočiglednije dostignuće političkog banditizma koji je promovisala jedina svetska sila.       

On i njegova (partijska i ina) kompanija nisu ni pokušavali da projektuju bilo kakvu ideologiju. Kao iskreni i dični komunisti, u skladu s modom devedesetih, gromoglasno su oglasili antikomunizam. Kao oduvek slovenska teritorija oglasili su montenegrinstvo. Kao istorijski deo srpskog nacionalnog korpusa – oglasili su antisrpstvo. Kao majušni deo ekonomskog sistema (južnoslovenskog, ali pretežno srpskog) perkvalifikovali su se u pokrovitelja transfera sredstava koja mute ljudski razum (od duvana do kokaina i heroina), uzeli evro za „nacionalnu valutu“ i oglasili „harmonizaciju sa evropskim tokovovima“. Ništa manje.

Kao narod koji je oduvek govorio srpski i dao značajan doprinos srpskoj književnosti objavili su da imaju „dva nova slova“ i oglasili novi jezik.

Naravno, Milov put nije nikakav izuzetak u regionu. A i šire. Milo je samo balkanski šampion kolonijalne demokratije. Najuspešniji promoter „građanske opcije“ koja se zasniva na bespogovornom naporu da se neupitno zaštiti „američki nacionalni interes“ na datoj teritoriji i tako ostvari pravo da se besomučno pljačkaju spostveni građani.

Sad kad se Milo pretvorio u znoj i brigu „kud ću sada“ – od njegovog projekta ostaje Ništa. Praznina. Ni tragova ideologije, ni nacionalnog identiteta, ni ekonomije za novi krug, ni jezika, ni evropejstva, ni prijateljstava… Ali kad se sledi Ništa, onda ne može da se zaustavi. Nemate na šta da se oslonite. Trčite kao onaj lik iz crtanog filma koji je korača u vazduhu nesvestan da nema tla…  

 Tako je gospodar iz Podgorice stigao da velikom Ništa doda i najveću Ništicu – odlučio je da pravi svoju crkvu.

Nije Milo Đukanović ni prvi ni poslednji koji nije odoleo tom izazovu, da uhapsi Boga i pretvori ga u galijota na svojoj galiji, ali malo ko je to činio s toliko bahatosti. Nađeš jednog raspopa, pa drugog raspopa. Prezireš mantijaše, odbacuješ Kosovo, smešan ti je kosovski zavet jer ko slavi poraz…

Milo Đukanović i Miraš Dedeić

 Po logici režima, Crnogorska pravoslavna crkva registruje se u policijskoj stanici. (Uvek sam se čudio zašto „pravoslavna“, kad se ide u Evropu? Toliki je izbor evropskih crkvenih opcija.) Slabo je to primljeno u narodu. Nije to društvo fundamentalista, ali kako, pobogu, da daš Mirašu da ti krsti dete? Šta je krštenje raspopa? Blagoslov od Mila i Aca? Jer on je do njih rukopoložen.

Onda se Milo odlučio da Crkvi oduzme imovinu! Uostalom, on je tako rešavao probleme sa svim (ne)prijateljima. To jedino zna da radi. Ali crkvena imovina su – svetinje.

I to je morao biti kraj. Zaigrao je va banque, stavio sve na crveno, ali nesvestan da to nije rulet koji on pokreće i zaustavlja. Ipak je to nadzemaljski rulet. /Kolo od sreće uokoli/ vrteći se ne pristaje:/ tko bi gori, eto je doli,/ a tko doli gori ustaje./ Sad vrh sablje kruna visi,/ sad vrh krune sablja pada,/ sad na carstvo rob se uzvisi,/ a tko car bi, rob je sada./ Eto! Kad je Milo išao u školu učili su se ovi stihovi velikog srpskog pesnika iz Milovih krajeva, ali on je mislio da su rime tu samo da bi se bubale napamet za ocenu u dnevniku.

Sad se možda i Milu čini da i u knjigama ima nešto: /Bez pomoći višnje s nebi/svijeta je stavnos svijem bjeguća/ satiru se sama u sebi/ silna carstva i moguća./ Ali sad je defintivno kasno. Završilo se!

Hvala Đedu, za pobjedu!“, objavljuje ovih dana u dvostihu narod u Crnoj Gori suštinu Milovog poraza.

Mitropolit Amfilohije je vrh tog Brega koji Milo nije mogao ni da pređe, ni da preleti, ni da slaže, ni da zaplaši, ni da potkupi. I ovo jeste životno delo jednog od vodećih jereja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi između dva milenijuma. Učen, uman, voljan na strašnom mjestu postajati, nepotkupljiv u veri, odlučan pred antihristovskim ponudama oduvao je Milovo Ništa „na smetlište istorije“.

Crna Gora se vraća sebi.

Način na koji je to učinjeno uveliko nadilazi „slučaj Milo“.

Mitropolit je bio na čelu kolone, duge i neprestane, koja je svoju odluku i poruku svela na „Ne damo svetinje!“ Iza te tri reči svako, i ko ide u litijama i ko stoji protiv litija, oseća – dubinu. Moć.

Moć pravoslavlja!

„Zapad nije prepoznao pravoslavlje kao ozbiljan faktor“, rekao je ovih dana ruski parlamentarac i predsednik Interparlamentrane skupštine pravoslavlja Sergej Gavrilov, konstatujući – „Đukanović i globalisti su propali“.

Ovakav pogled na podgoričke promene, koje su samo na površini političke, verovatno je najbliži realnosti koju živimo.

Kako su Andre Malro i Arnold Tojnbi najavljivali, u XXI veku religija će biti ključna moć. Samjuel Hantington je posle civilizacije definisao po verskoj osnovi. Pravoslavna civilizacija je tu stanje stvari.

Pre otprilike vek, Milan Kašanin je kritikovao proevropsku ostrašćenost jednog od tada najuticajnijih srpskih intelektualaca: „Kao da živi u Italiji ili Austriji među nasrtljivim katolicima – Skerlić je antiklerikalac… On ne vidi da je pravoslavna crkva bila najsigurnija zaštita od denacionalizovanja Srba u Austro-Ugraskoj i Turskoj, ne zna da je srpska crkva bila ona sila koja je za našeg robovanja držala na okupu srpski narod, da je Srpska patrijaršija izršila onu ulogu koju su imale na Zapadu apsolutne morahije – da je stvorila srpsku naciju, izvršila duhovno ujedinjenje srpskog naroda. Najmanje mu dolazi na um da je religiozna misao, u istoriji svih naroda, starija i jača od kneževine.“

Kad se predsednik jugoslovenske vlade Milan Stojadinović, nesumnjivo sposoban političar, neoprezno previđajući da je verska misao „starija i jača od kneževine“ sukobio s ponižavanom Srpskom pravoslavnom crkvom oko ratifikacije Konkordata s Vatikanom 1937. godine – imao je „krvave litije“.

Pravoslavna crkva se „ne bavi politikom“ dok se politika toliko ne osili da ne zna da sjaše. Postoji granica. Ne može se igrati sa svetinjama. Kad bi moglo, onda bi svetinje i zaveti bili kao priče kod rakijskog kazana ili rijaliti šou danas.

Može doći dan kad se nadvije neka sila, koja porobi narod… Ropstvo se trpi. I čeka se dan slobode. U ropstvu ne možeš ništa da daš, jer nemaš ni sebe. Porobljivač ništa i ne traži, jer ima sve. Sem duše i otpora u narodu.

Kad su u petak (4. septembar) počele da stižu čudne vesti iz Bele kuće Srbi su se već bili sasvim saživeli s znanjem da je Milov put stranputica.

„Srbi mogu da odahnu, nema priznanja Kosova“, javio je taj dan predsednik Srbije iz Vašingtona. Čudna formulacija!?

„Priznanje Kosova“ je priča „autošovinista“, ljudi koji žive u samoponiptavanju i gade se svojih srpskih korena. Političar iza kojeg stoji većina srpskog biračkog tela nikad nije dobio nikakvu vrstu saglasnosti za „priznanje Kosova“. Ni po važećem Ustavu zemlje, a da se ne govori o većinskom raspoloženju u srpskom društvu. To se u srpskom društvu drži kao opšte mesto.

Tako je na čitavo pisanije iz Bele kuće, u trouglu Banjaluka-Podgorica-Beograd zavladao je muk koji se onda pretvarao u buru. Pitanja su letela kao koplja. Kako ćemo to mi učiniti Izraelu i premestiti ambasadu u Jerusalim a za „uslugu“ da Izrael prizna Kosovo? Zašto bismo mi prestali da lobiramo za povlačenje priznanja Kosova koje je, posle dve decenije napora Zapada, pokazno nemoguća država? A oni da ne traže da uđu u međunarodne institucije u koje nisu mogli ući u vreme kad su njihovi pokrovitelji imali monopol svetske sile?

Otkud sad to? Valjda je svima jasno da, iznad velike poruke „Ne damo svetinje!“ stoji veća poruka „Kosovo je Srbija!“

„Ne damo svetinje!“ je izvedeno iz „Kosovo je Srbija!“ Ni sestrinstvo Pećke patrijaršije kome je iz Bele kuće obećana zaštita nije se oduševilo. Naprotiv. Ni reči!

Patrijarh Irinej, koji pokazuje beskrajno razumevanje za političke poslove naših državnih organa, posle će reći da „jedini dogovor koji Srpska pravoslavna crkva prihvata jeste onaj u kojem su Kosovo i Metohija u sastavu Srbije“. „To je apsolutno stav Crkve“, a on „podržava ideju da se normalizuju odnosi Albanaca i Srba. To je normalno. Neophodno je uspostaviti dobar odnos između ta dva naroda.“ I: „Ako nas neko pozove mi ćemo se uključiti u pregovore o Kosovu.“

U delegacijama koje će zastupati Srbe u pregovorima koji se nerazumno ubrzavaju i crkveni predstavnik ne bi bio anahron. Dekonstruisanje takvog stava u Beloj kući je zato izazvalo toliko otpora. Ovaj put je to bilo pasivno.

Milov put ni u kojoj varijaciji nije prihvatljiv u trouglu Banjaluka-Podgorica-Beograd. To će se svaki put ponoviti kad se pregovarački brod zaljulja. I kako god da  krste taj trougao. Pravoslavni. Vizantijski. Srpski. Naš je.