Komentari

Stepić: Neadekvatne granice su i dalje atlantistički detonator nestabilnosti Balkana

TRIBINA SoS «REFERENDUM O SECESIJI BiH 1992. I STVARANJE REPUBLIKE SRPSKE – 27 GODINA KASNIJE»
  • Bio je očigledan stav nesrpskih činilaca u SFRJ: ako zajednička država ne može više da funkcioniše po formuli «Slaba Srbija (tj. slabi Srbi u celini) – jaka Jugoslavija», onda ne može da opstane nikakva Jugoslavija… Spolja i iznutra artikulisani geopolitički cilj bio je da se u novoj balkanizaciji srpski prostor iznuđeno i veštački svede samo na tzv. užu Srbiju i učini što nebitnijim
  • Kako tokom titoističke Jugoslavije, tako u vreme referenduma u BiH 1992., potom u ratu 1992-1995. – kod muslimansog stanovništva i intelektualno-političke elite i danas dominira kolektivna geopolitička percepcija BiH kao zemlje u kojoj će ostvarivati dominaciju, tj. doživljavaju je kao unitarnu, apsolutno, u svakom smislu, samo svoju. Svako drugačije stanje, izuzev kontrole od Drine do Une i od Save do Neuma, frustrira ih, smatraju ga nepodnošljivim i privremenim
  • Referendum je raspisan mada se znalo da će ga Srbi bojkotovati. Iako je izlaznost bila manja od neophodne 2/3, Zapad ga je prihvatio imajući u vidu ne demokratiju, nego geopolitiku – po svaku cenu su hteli da unutrašnje, republičke granice podignu na nivo državnih i tako razdrobe srpske zemlje i oslabe srpski činilac. Tako je iniciran rat, u kome se produžila referendumska politika, ali drugim (nasilnim) sredstvima… Isto traje i danas, i sa istim ciljevima, samo su se savezništva u «B-H preferansu» trenutno promenila

REFERENDUM u BiH 29. februara i 1. marta 1992. sproveden je u uslovima dirigovane inercije rastakanja, tj. razbi-raspada SFRJ, koja se očigledno prenosila i na BiH.

Bio je očigledan stav nesrpskih činilaca u SFRJ: ako zajednička država ne može više da funkcioniše po formuli «Slaba Srbija (tj. slabi Srbi u celini) – jaka Jugoslavija», onda ne može da opstane nikakva Jugoslavija, stoga ona mora biti rasturena.

Referendum je bio u funkciji principa deobe SFRJ, budući da je, kao «gotova stvar», prihvaćeno da to budu titoističke, jednopartijske, nikada skupštinski verifikovane republičke međe, a ne izjašnjavanje konstitutivnih naroda (na nivou naselja!!!) u kojoj i kakvoj državi žele da žive.

Toliko o demokratiji kojom su nas podučavali sa Zapada.

I taj sindrom «neadekvatnih granica» (S. Hantington) prati nas i dalje i upravo on je atlantistički detonator nestabilnosti Balkana.

Situacija u BiH i sama najava referenduma odvijali su se u političkoj klimi indukovane i već daleko odmakle antisrpske histerije, koja se širila ne samo iz Slovenije i Hrvatske, već je bila podgrevana i sa Zapada. Postalo je sasvim jasno da će Srbe, posle lišavanja statusa konstitutivnog naroda i već daleko odmaklog neoustaškog progona u Hrvatskoj, u BiH čekati prvo svođenje građane drugog reda, tj. na obespravljenu raju, a potom nešto slično kao u Hrvatskoj. Već je bio prepoznatljiv osnovni instrument «obuzdavanja» Srba: njihovo teritorijalno redukovanje i fragmentiranje.

Borba za prostor nije se više mogla sakriti nikakvim narativima.

U stvari, spolja i iznutra artikulisani geopolitički cilj bio je da se u novoj balkanizaciji srpski prostor iznuđeno i veštački svede samo na tzv. užu Srbiju i učini što nebitnijim.

Već tada bilo je jasno da muslimanski činilac pod maskom „građanske Bosne“ želi unitarnu zemlju u kojoj će demografskom ekspanzijom doći do političke hegemonije.

Nekako se prihvatao prećutni šematizam titoističke Jugoslavije: Hrvatima – Hrvatska, Srbima – Srbija, a muslimanima BiH kao tamponska republika između navodnih velikosrpskih i velikohrvatskih pretenzija. Tako se odvijalo mnogo toga – od regionalne preraspodele razvijenosti (srpski krajevi, naročito Istočna Hercegovina i Krajina sa Banja Lukom, nazadovali su) i usmerenih međurepubličkih migracija (Srbi ka Srbiji, Hrvati ka Hrvatskoj, a muslimani iz Raške oblasti ka BiH i Sarajevu), do etničke koncentracije političke moći (krilatica o «Branku i Hamdiji») i viceva «o dva Bosanca – Muji i Hasi» (ne pominju se Srbi, pa čak ni Hrvati).

Kako tokom titoističke Jugoslavije, tako u vreme referenduma 1992., potom u ratu 1992-1995., isto je i danas – kod muslimansog stanovništva i intelektualno-političke elite dominira kolektivna geopolitička percepcija BiH kao zemlje u kojoj će ostvarivati dominaciju, tj. doživljavaju je kao unitarnu, apsolutno, u svakom smislu, samo svoju.

Svako drugačije stanje, izuzev kontrole od Drine do Une i od Save do Neuma, frustrira ih, smatraju ga nepodnošljivim i privremenim.

Hrvati u BiH, iako na sopstvenu štetu – jer su, izuzimajući Zapadnu Hercegovinu, rasuti po centralnoj i severnoj BiH – hteli su „kao Hrvatska“ i «kako kaže Zagreb», nadajući se samostalnosti kao epilogu barem u garnicama neke «Nove Banovine Hrvatske».

U prvom redu, muslimansko zalaganje za referendum, iako je bilo očigledno da se zasniva na podršci Zapada i većine Islamskog sveta, bilo je sa demografsko-geopolitičkog stanovišta iracionalno.

Zašto?

Odgovor daje detaljna etnička karta BiH po naseljima. Naglašavam ovo PO NASELJIMA, a ne po opštinama – jer je opština bilo 109, a naselja 5.888 – što je preciznije i daje pravu, preciznu, a ne manipulativnu prostornu sliku. (digresija: linije fronta najveći deo rata su manje-više bile u skladu sa tom etno-prostornom slikom, a to je još jedan dokaz Zapadu da Srbi nisu agresori i ekspanzionisti; to je koristio predsednik Karadžić u svojoj odbrani, ucrtavši linije fronta na etničku kartu)

Neverovatno (ali samo na prvi pogled) je izgledala muslimanska namera da već referendumom obezbede dominaciju čitavom BiH.

Bilo ih je 43,6%, ali su naselja sa njihovom većinom ukupno činila samo 1/4 teritorije BiH. Njihova najkompaktnija oblast bila je periferna Cazinska krajina, a u drugim delovima BiH bili su mahom izmešani sa Srbima i Hrvatima, koji su, pak, imali nekoliko svojih prostranih kompaktnih celina. I u tim okolnostima muslimanski zahtevi bili su za čitavom, unitarnom BiH, a te apsurdne ambicije ostale su do danas.

Referendum bi trebalo posmatrati i u kontekstu «etno-prostornog paradoksa», tj. etno-prostorne disproporcije – Srbi (procentualno) imaju mnogo veće učešće u posedu teritorije nego u stanovništvu, što je posledica velikih gubitaka u ratovima (naročito u NDH), višedecenijske ekonomske marginalizacije, iseljavanja i niskog prirodnog priraštaja.

Uprkos svemu tome, referendum je raspisan, mada se znalo da će ga Srbi bojkotovati. Iako je izlaznost bila manja od neophodne 2/3, Zapad ga je prihvatio imajući u vidu ne demokratiju, nego geopolitiku – po svaku cenu su hteli da unutrašnje, republičke granice podignu na nivo državnih i tako razdrobe srpske zemlje i oslabe srpski činilac.

Tako je iniciran rat, u kome se produžila referendumska politika, ali drugim (nasilnim) sredstvima; referendumska „neprincipijelna koalicija“ i vezivanje zastava sa šahovnicom i polumesecom preraslo je u antisrpsko političko i vojno savezništvo. I naravno, u borbu za teritorije, što je bilo očigledno i kod nadgornjavanja prilikom donošenja brojnih planova za rešavanje tzv. bosanske krize. I kada se sve usaglasi, «zaškripi na mapama».

Isto traje i danas, i sa istim ciljevima, samo su se savezništva u «B-H preferansu» trenutno promenila.

(GEOPOLITIČKI SMISAO REFERENDUMA – prof. dr Milomir Stepić, Institut za političke studije, Beograd)

 

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar