Komentari

Tanasković: A da je dobro što je baš Handke dobio Nobelovu nagradu, dobro je!

KRITIČARIMA ODLUKE ŠVRDSKE AKADEMIJE NISU NIMALO SMETALE NAGRADE H. MILER I S. ALEKSIJEVIČ
  • Skromni austrijski pisac, koji je po dobijanju Nobelove nagrade na žestoke napade i osporavanja uglavnom mirno i filozofski reagovao, ponudio je, u jednom intervjuu (listu „Alo“) dragocenu Arijadninu nit svojim nemilosrdnim osporavateljima. Da se prenu i otrezne od slepog robovanja svojoj besperspektivnoj „istini“ i satanizovanja svih koji na nju ne žele i ne mogu da pristanu
  • Na pitanje da li žali zbog svoje podrške Srbima, odgovorio je: „Nema tu šta da se žali! Sve što sam radio bilo je korektno i neophodno. Ne znam da li postoji istina, ali to nisu bile laži„. Handke, dakle, nije siguran u pogledu postojanja jedne jedine, celovite i sveobuhvatne istine o složenim i protivrečnim pojavama, dostupne čoveku, ali je uveren da ono što je podržavao i za šta se zalagao nije bilo, i nije, lažno
  • Dovoljno, čak i mnogo, za početak traženja izlaza iz ćorsokaka. Okanite se, već jednom, jednostrane ideološke „istine“ i okrenite se stvarnosti, biće bolje svima

Piše: Darko TANASKOVIĆ

ODAVNO jedan događaj u književnosti nije izazvao toliko zanimanja među onima koji ne čitaju ili veoma malo čitaju, kao nedavno dodeljivanje Nobelove nagrade austrijskom piscu Peteru Handkeu.

Uzbuđeno i ogorčeno su se podigli glasovi osude odluke Komiteta za književnost Švedske akademije nauka, sa više, uglavnom predvidljivih i prepoznatljivih strana. Zajednička poruka svih protesta jeste da Handke, kako pisac, možda i zaslužuje ovo visoko priznanje, ali da ga je moralno nedostojan zbog podrške prokaženim Srbima i zločinačkoj Srbiji, odnosno režimu Slobodana Miloševića, tokom sukoba i ratova na prostoru bivše Jugoslavije, počevši od ranih devedesetih godina prošlog veka.

Horu ozlojeđenih pravednika pridružio se i predsedavajući Predsedništva BiH Željko Komšić. Našao je za shodno da „u ime građana i u svoje lično ime“ Kraljevskoj švedskoj akademiji uputi pismo sa izrazima „dubokog razočaranja i negodovanja“.

Naglašavajući da se prilikom odlučivanja o nagradi morao imati u vidu Handkeov celokupan društveni angažman koji „nadilazi sferu autonomije književnosti i literature uopšte“, a taj angažman ljutiti Komšić sažima u najtežu kvalifikaciju kojom austrijskog pisca određuje, ni manje ni više, nego kao „prononsiranog negatora genocida u Srebrenici i zločina protiv čovečnosti koji su se dogodili tokom agresije na Bosnu i Hercegovinu“.

Kad se ovo pročita, gotovo da bi se moglo pomisliti da je Komšića i njegove istomišljenike dodeljivanje najvišeg svetskog književnog priznanja Handkeu zapravo obradovalo ili im bar dobro došlo, pruživši im priliku da jednim značajnim povodom odašalju u svet svoju stereotipnu i već poprilično izanđalu „istinu“ o tragičnim ratnim zbivanjima u BiH, uz kriminalizovanje i neopozivo moralno diskreditovanje svih onih koji se sa nekim aspektima te „istine“ baš i ne slažu. A takvih je u svetu sve više i više.

Sa prolaženjem vremena, dokumentovanim otkrivanjem novih činjenica o jugoslovenskoj krizi, njenom raspadanju i sukobima koji su ga pratili, kao i umnožavanjem ideološki rasterećenih, objektivnijih tumačenja događaja iz toga vremena i uloga pojedinih aktera u njima, predstava o stvarnosti tadašnjih prilika i procesa sve ubedljivije dovodi u pitanje svaku jednoznačnu, jednoumnu i isključivu „istinu“ o tom đavolski složenom političkom i ratnom vrzinom kolu, u kome nije bilo ni potpuno vinih ni nevinih.     Razumljivo je, stoga, da zatočnici (i zatočenici) „istine“ u ime koje se ( i u svoje ime, a ne u ime građana BiH, kako ga je ispravio M.Dodik) oglasio Željko Komšić, pa još i prekorno replicirao Komitetu Švedske akademije, postaju sve nervozniji, a ton njihovih optužujućih prozivki sve žučniji i neumereniji.

Simptomatično nalikuju propagandnim invektivama kojima su agitpropovi članica Kominterne svojevremeno zasipali jugoslovensku Komunističku partiju ili se, pak, tužilac na Drajfusovom procesu obrušavao na usamljenog optuženika… Srećom, tada je postojao jedan Emil Zola.

Nadajmo se da Handke neće, poput njega, i sam biti izveden pred sud.

Samozvani glasnogovornici „otvorenog“ (K. Poper), slobodnog i demokratskog, građanskog, tzv. „pristojnog“ društva prosto su zapenili na vest o Nobelovoj nagradi za Handkea. Birokratske i neinventivne poslanice i izjave, po dužnosti,  Komšića, Džaferovića i sličnih, pa onda Ministarstva spoljnih poslova Hrvatske, kao i protest pred ambasadom Švedske u Prištini, ne zaslužuju analitičku pažnju, jer su izraz fenomena tipološki objašnjivog uslovnim refleksom, za čije je proučavanje ruski naučnik Ivan Petrovič Pavlov daleke 1904. godine dobio Nobelovu nagradu.

Mnogo su zanimljivije, indikativnije i u većoj meri zabrinjavajuće otrovne strele koje se prema Handkeu odapinju iz kruga tzv. stvaralačke inteligencije, uključujući i njegov spisateljski esnaf.

Formalna retorička ograđivanja, u smislu priznavanja Handkeovih književnih zasluga, ali…, ta ritualna preambula gotovo svih osporavanja njegovog moralnog lika, izgleda da je podjednako ornamentalna i kod jednog Komšića i, na primer, Filipa Davida, koji je za Radio Sarajevo izjavio da je Handke „moralna nula“!

Književnost tu, u stvari, nikoga ne zanima, a Nobelova nagrada se ipak, bar nominano, dodeljuje za književnost. Da je ona, kao i većina sličnih priznanja, i kod nas i u svetu, već poodavno i politizovana i do znatne mere determinisana „političkom korektnošću“ trenutka, dobro je poznato.

Uopšte, teško je odgonetnuti koja sve merila i splet uticaja sudeluju pri odlučivanju da se nagrada u datom trenutku dodeli baš toj, a ne nekoj drugoj ličnosti. Pri svemu tome, ponekad se, kao i ovom prilikom, dogodi da izbor padne na velikog ili bar vrednog pisca, što svakako treba pozdraviti, iako je opšteprihvaćeno mišljenje da nagrade nisu najvažnije merilo literarnih vrlina.  

Slično se zbilo, recimo, i kad je lauraet postao turski romanopisac Orhan Pamuk. Ni tada oni koji su, uglavnom iz Turske, ukazivali na moguće političke motive u pozadini te odluke, nisu mogli poreći umetničko dostojanstvo Pamukove proze.

Sadašnjim kritičarima odluke Švedske akademije nije, sa druge strane, nimalo smetalo to što su politički razlozi bitno doprineli da Nobelovu nagradu ponesu jedna Herta Miler ili Svetlana Aleksijevič, svakako solidne, ali nikako univerzalno izuzetne književnice. Ali, one su posredovale ideje i vrednosti za koje su borci za „otvoreno“, slobodno i demokratsko društvo držali da su politički i moralno ispravne, uključujući i posredan doprinos prilično tendencioznoj reviziji istorije.

Među negativnim odzivima na Handkeovu Nobelovu nagradu iznenađujućom (a možda i ne?), razornom zloćom izdvaja se ogled Bore Ćosića, objavljen u nedeljnom dodatku beogradskog lista „Danas“. Pažnju nam je privuklo njegovo savršeno sazvučje sa argumentacijom o Handkeovom negiranju genocida nad Bošnjacima iz Komšićevog pisma Švedskoj akademiji, kao paradigmatičnom formulacijom „istine“ o ratnim zbivanjima u BiH i na prostoru bivše Jugoslavije, o koju se austrijski pisac, navodno, grubo ogrešio.

Obazrivo i vešto, Ćosić svoj otrovni esej sentimentalno počinje sećanjem na mladalačko drugovanje sa Handkeom „u onom kutu naše bine /…/ u beogradskom teatru pre skoro pedeset godina“ (kako je samo drugačije, lepše i plemenitije, svoju specifičnu bliskost sa Handkeom u „Politici“ evocirao David Albahari!), da bi potom nedvosmisleno istakao da je reč o „orlu evropske književnosti“.

Kako je orao, međutim, i čest heraldički simbol,  a činjenica je da se nalazi na grbu ili zastavi nekih država koje Ćosić smatra zločinačkim, nesuđeni Krleža srpske književnosti izvodi oštru piruetu i Handkea dovodi u vezu sa velikim norveškim nobelovcem Knutom Hamsunom.

Bora Ćosić

Hamsun je, kao što se zna, podržavao naciste i Hitlera. A tako je, prema Ćosiću, zgrešio i Handke: „stao je uz jednu zločinačku državu, obožavao je njenog vođu, usvojio je njegove ideje. Nije učestvovao ni u kakvim kriminalnim radnjama, nije pucao iz topa po Sarajevu, nije se ponosio odsečenim uhom nekog Hrvata. Samo je prignuo glavu pred ovim događajima, smatrajući ih pravednim. Prignuo se i nad grobom umrlog tiranina, kao da je istinski vernik. Bivajući i dalje najveći živi pesnik svoje nevelike zemlje. A kako Srbija nije poražena poput Hitlerove Nemačke, nije dobio ni onu košulju koja se vezuje na leđima“.

Dakle, Miloševićeva Srbija bila je isto što i Hitlerova Nemačka, samo što (očito na Ćosićevu žalost) nije izgubila rat, pa Handke nije, poput Hamsuna, završio u ludnici, već je, eto, dobio Nobelovu nagradu! Time je, mudruje onaj isti koji je nekada bio pisac vrcavo duhovite i humane Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji, Švedska akademija rešila Hamsunov predmet, praktično ukidajući značaj moralne dimenzije umetničkog stvaralaštva.

„Pa nije ovo učeno društvo pod kraljevskom krunom tako lako prihvatilo postojanje Arkanovih bandi i Mladićevih koljača. Nego se točak povesti pokrenuo jednim drugim pravcem i moguće drugojačijim vidicima. Koje mogu da razumem, ali ne želim u njima da učestvujem“, rezignirano i svečano zaključuje Bora Ćosić.

Slažem se sa Ćosićem da se točak povesti, kako izgleda, polako počeo pomerati od njegove (i njihove) jednoumne „istine“ ka sagledavanju stvarnosti, u čemu on, i da hoće, ne bi mogao učestvovati. 

Neka mi bude dopušteno da i ja unesem skromnu ličnu notu.

Bez pretenzija da isečak iz svoga sećanja poredim sa značajem drugovanja mladih, poletnih pisaca „u kutu iza bine“ beogradskog teatra pre pola veka. Ne bi mi tada došlo ni na kraj pameti da bi gore navedene redove o Srbiji jednoga dana mogao ispisati nasmejani i žovijalni Beograđanin Bora Ćosić, sa kojim sam u Parizu, u stanu zajedničkog prijatelja, uglednog orijentalist Saše Popovića, sedamdesetih godina minulog veka jeo palačinke koje je majstorski pekla Borina simpatična supruga Lola. Ali, svako ima pravo na svoj izbor i, naravno, posledice toga izbora.

Ostavši u lagodnom „kutu iza bine“, pošto je napustio svoj beogradski „ćošak“, daleko od stvarnosti svog prezrenog zavičaja, Ćosić nam nudi obrazac za potpunije razumevanje jedne društvene, političke, ideološke i moralne pozicije koja, nažalost, još uvek vlada umovima i srcima mnogih na prostorima nekadašnje Jugoslavije, a naročito tvrdokorno u BiH.

„Žrtva“ te i takve „istine“ bio je i naš jedini nobelovac ( još jedna greška Švedske akademije?), najveći pisac Bosne, Ivo Andrić, optuživan za islamofobiju, antibošnjaštvo i evropocentrični orijentalizam.

Teško je čitalački se probiti kroz misaono meandriranje i izražajne lavirinte ambiciozne studije Andrićevstvo jednog od vodećih ideologa bošnjačkog bosanstva Rusmira Mahmutćehajića (objavljene, inače, u netolernatnom Beogradu), ali ipak vredi.

Evo jednog navoda iz ove zamašne knjige (str.534):

„Za postizanje nacijskog cilja potrebna je priča kojom elita legitimira ušutkivanje i poricanje glasova drukčijih i suprotstavljenih tumačenju toka nacijske historije. Različita tumačenja usvojenih tekstova su neprihvatljiva, jer je osvješćenje naroda u njegovoj nacijskoj teleologiji neosporivo sa stanovišta političke teologije“.

Pod „nacijskim ciljem“ ( autorov terminološki neologizam), Mahmutćehajić podrazumeva, naravno, (veliko)srpske nacionalne ciljeve. Ne bi li, možda, isti zaključak mogao biti primenjen i na bosanski „nacijski cilj“, odnosno „istinu“ u ime koje Handkea rezile, pored ostalih i Komšić i Džaferović i David i Ćosić.. pa sve do jednog Salmana Rušdija koji kao da je zaboravio sopstvenu sudbinu progonjenika.

Doduše, u njegovom slučaju, Homeinijeva fetva je jednog prosečnog spisatelja proizvela u svetski poznatog književnika. Handkeu to izvesno nije potrebno.

Skromni austrijski pisac, koji je po dobijanju Nobelove nagrade na žestoke napade i osporavanja uglavnom mirno i filozofski reagovao, ponudio je, štaviše, u jednom intervjuu (listu „Alo“) dragocenu Arijadninu nit svojim nemilosrdnim osporavateljima. Da se prenu i otrezne od slepog robovanja svojoj besperspektivnoj „istini“ i satanizovanja svih koji na nju ne žele i ne mogu da pristanu.

Na pitanje da li žali zbog svoje podrške Srbima, odgovorio je: „Nema tu šta da se žali! Sve što sam radio bilo je korektno i neophodno. Ne znam da li postoji istina, ali to nisu bile laži„.

Handke, dakle, nije siguran u pogledu postojanja jedne jedine, celovite i sveobuhvatne istine o složenim i protivrečnim pojavama, dostupne čoveku, ali je uveren da ono što je podržavao i za šta se zalagao nije bilo, i nije, lažno.

Dovoljno, čak i mnogo, za početak traženja izlaza iz ćorsokaka.

Okanite se, već jednom, jednostrane ideološke „istine“ i okrenite se stvarnosti, biće bolje svima.

A da je dobro što je baš Peter Handke dobio Nobelovu nagradu, dobro je!

5 Komentara

Klikni ovde da postaviš komentar