Komentari

Tanasković: Erdoganova partija – bušni džak i pretis lonac, istovremeno

TURSKI LIDER DANAS JE SLABIJI NEGO JUČE, ALI JE JOŠ DALEK OD TOGA DA JE SLAB
  • Turski predsednik je u Sarajevu naglašeno strogo, neki kažu i ultimativno, insistirao na tome da se više ne odugovlači sa izručenjem Ankari desetorice turskih državljana za koje se drži da su povezani sa pokretom Fethulaha Gulena, u Turskoj oglašenog za terorističku organizaciju (FETÖ). Potvrdio je značaj koji njegova zemlja pridaje putu mira“ Beograd-Sarajevo, a izjasnio se i u prilog obnavljanja  trilateralne saradnje u trouglu BiH-Srbija-Turska
  • „Sultan“ je i ovoga puta nastojao da deluje kao jak lider jasne vizije i nepomerljive odlučnosti, ali su bore na njegovom čelu i oko usta, kao i sporiji hod i neka tama koja je iz čitave pojave izbijala, a koju bi eventualno mogli da opišu samo Ivo Andrić ili Meša Selimović, ukazivala na težinu izazova sa kojima se Erdogan u poslednje vreme kod kuće suočava
  • Učestale su spekulacije, ali i određenije najave o tome ko bi (sve) mogao napustiti AKP i pokušati da, sam ili u savezu sa nekim drugim renegatima, stvori novu stranku. Najčešće su pominjana imena bivšeg premijera i ministra spoljnih poslova Ahmeta Davutoglua (1959), nekadašnjeg ministra ekonomije i inostranih poslova Alija Babadžana (1967) i Erdoganovog bliskog saborca još iz Erbakanove partije „Refah“, svojevremeno predsednika Turske (2007-2014), Abdulaha Gula (1950)   
  • Na Balkanu, a posebno na prostoru bivše Jugoslavije, postoje svi dobri razlozi da se s pažnjom i ozbiljnošću prate i analiziraju društvena kretanja i politička zbivanja u Turskoj. Nije li, uostalom, pred dolazak u Sarajevo, Erdogan izjavio da Turske ne može sebi dozvoliti nezainteresovanost za sudbinu Balkana. Krajnje je vreme da bar u tom pogledu uvedemo reciprocitet!

Piše: Darko TANASKOVIĆ

KUD god da dođe i bilo gde da se pojavi, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan privlači i izaziva pažnju. Tako je bilo i pre nekoliko dana u Sarajevu, gde je održan sastanak na vrhu Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi, kojim je tokom prethodne godine predsedavala BiH.

Prvo se njegovo osvedočeno žustro i bahato obezbeđenje sukobilo sa domaćom policijom na aerodromu, zatim je turski predsednik naglašeno strogo, neki kažu i ultimativno, insistirao na tome da se više ne odugovlači sa izručenjem Ankari desetorice turskih državljana za koje se drži da su povezani sa pokretom Fethulaha Gulena, u Turskoj oglašenog za terorističku organizaciju (FETÖ), potvrdio je značaj koji njegova zemlja pridaje putu mira“ Beograd-Sarajevo, a izjasnio se i u prilog obnavljanja  trilateralne saradnje u trouglu BiH-Srbija-Turska.

„Sultan“ je i ovoga puta nastojao da deluje kao jak lider jasne vizije i nepomerljive odlučnosti, ali su bore na njegovom čelu i oko usta, kao i sporiji hod i neka tama koja je iz čitave pojave izbijala, a koju bi eventualno mogli da opišu samo Ivo Andrić ili Meša Selimović, ukazivala na težinu izazova sa kojima se Erdogan u poslednje vreme kod kuće suočava.

Daleko je još uvek od toga da bi, kako predviđaju (ili priželjkuju) neki površni i nesmotreni analitičari, kraj ovog izuzetno sposobnog političara i čvrstog državnika mogao biti sasvim blizu. Sigurno je, međutim, da je prošao vrhunac njegove apsolutne (i apsolutističke) moći, zasnovane na stvarnoj podršci velike većine Turaka, a zasvođen uvođenjem praktično predsedničkog sistema u ustavno republikanski uređenu Tursku.

S obzirom na objektivan značaj Turske na međunarodnom planu, a posebno realne izglede da ona na razne načine u neposredno predstojećem periodu bude aktivno prisutna i delatna na (Zapadnom) Balkanu, preporučljivo je bar pokušati razumeti šta se u ovom društvenom i političkom trenutku događa u toj velikoj i složenoj zemlji. A događa se mnogo toga…

Kako je Erdogan uspeo da u spoljnoj percepciji državu na čijem je čelu poistoveti sa sobom, postoji tendecija da se sve što je vezano za Tursku sagledava personalizovano, kroz njegovu figuru i poteze koje povlači. S izvesnim iznenađenjem se, stoga, prima saznanje da Erdoganovo poistovećivanje sa državom nije doseglo stepen poistovećivanja sa nacijom, odnosno nacije s njim.

Još kao veoma uspešan gradonačelnik Istanbula, a Istanbul je poput države srednje veličine, ovaj prkosni kavgadžija, solidan fubaler i iskreni vernik sa istanbulske kaldrme pokazivao je izvanrednu sposobnost da shvati stanje duha i razume želje, težnje i nezadovoljstva tzv. „malog“ ili „običnog“ turskog čoveka.

Njegovi govori obrazac su retorike koju neki nazivaju populističkom, ali koja je prodirala do uma, ali i srca miliona koji su ga sa sve većim poverenjem i oduševljenjem slušali, klicali mu, a kad je zatrebalo, i grudima nenaoružani krenuli na puške i tenkove, da spreče njegov pad. Osećali su da bi i oni pali zajedno s njim.

Šta se promenilo za samo tri godine i dovelo do toga da Partija pravde i razvoja (AKP) ostvari znatno slabije rezultate na poslednjim lokalnim izborima, da izgubi u nekoliko velikih gradova, uključujući Ankaru i Erdoganov Istanbul, gde je uvećani poraz posle ponovljenog glasanja, koje je zahtevala AKP, imao posebno jak politički, ali i simbolički efekat?

Posle osujećenog pokušaja vojnog puča 2016. godine izgledalo je da Erdogana ništa ne može zaustaviti. U rukama je imao moćni adut „opravdane kazne“ (odmazde)  za „izdajnike nacije“i on ga je, dosledan sebi, do neumerenosti žestoko upotrebio. Sve je ućutalo, talasi hapšenja se smenjivali, presude izricale, zatvori punili, funkcioneri masovno smenjivani, oficiri ražalovani, novinari anatemisani, građani gubili posao…

Ne posedujući onu samodržačku mudrost koju je Miloš Obrenović iskazao rečima da treba pritezati dok se narod buni, ali popustiti kad ućuti, Erdogan je slavodobitno, pobednički, neosetno klizio u veliki nesporazum sa znatnim delom svoje nacije.

Pored istine sadržane u tezi o cikličnom kretanju društvenih procesa, da se u vrhuncu političke moći jedne države, vlasti ili pojedinca po pravilu već nazire klica opadanja i propasti, više je konkretnih razloga koji su doveli do erozije Erdoganovog autoriteta.

Nemoguće ih je ovde potanko razložiti, ali je moguće konstatovati da je „Sultana“ hibris apsolutne moći gurnuo na put bez povratka, ma koliko dugo ta silazna putanja, uz povremene i privremene oporavke, bude trajala.

I na spoljnopolitičkom, i na privrednom i na unutrašnjepolitičkom planu iskrsli su izazovi, od kojih su neki dugo fermentisali, tako da su se čak i u samom organizmu AKP stali javljati pukotine i ozbiljni znaci krize.

Izborni poraz u Istanbulu koji, kako je i Erdogan u više navrata rekao, „nije tek samo jedan grad“, ubrzao je vrenje u partiji, čemu je nemalo doprinelo i to što je šef države zadržao i mesto predsednika stranke.Nekim njegovim starim saradnicima, ali i ambicioznim junošama, takva koncentracija moći nikako se nije dopala. Gunđanje je postepeno prerastalo u tihu, a onda i sve otvoreniju pobunu i disidentska raspoloženja.

Tokom nekoliko poslednjih sedmica turska politička scena bila je veoma dinamična. Učestale su spekulacije, ali i određenije najave o tome ko bi (sve) mogao napustiti AKP i pokušati da, sam ili u savezu sa nekim drugim renegatima, stvori novu stranku. Najčešće su pominjana imena bivšeg premijera i ministra spoljnih poslova Ahmeta Davutoglua (1959), nekadašnjeg ministra ekonomije i inostranih poslova Alija Babadžana (1967) i Erdoganovog bliskog saborca još iz Erbakanove partije „Refah“, svojevremeno predsednika Turske (2007-2014), Abdulaha Gula (1950).

U raznim kombinacijama, oni se vide kao potencijalni osnivači sopstvenih partija ili pak saosnivači neke nove stranke koja bi mogla ugroziti i dalje najjaču AKP. Sva trojica svojim izjavama promišljeno održavaju neizvesnost, ne potvrđuju, ali ni ne demantuju svoje navodne planove,  čime se onda u medijima i u javnosti pothranjuju razna nagađanja i spekulacije.

Prema nekim indicijama, Erdogana, koji je oduvek bio apsolutista, manje brine to što ga napuštaju ovi istaknuti kadrovi sa već ostvarenim pozicijama u javnosti, a što se, pre ili kasnije, moglo očekivati, jer „Sultanova“ senka nekome ko je i sam politički uzrastao, ne može trajno prijati.

Izgleda da je zloslutnije to što se i unutar AKP obrazuju struje, zasad još ne i frakcije, narušavajući jedinstvo i akcionu sposobnost koja je uvek bila prednost Erdoganove stranke u odnosu na ostale takmace na političkoj sceni. Kao predvodnici ovog unutarpartijskog sektašenja navode se, na primer, čak i uticajni ministar trezora i finansija Berat Albajrak, zatim ministar unutrašnjih poslova Sulejman Sojlu, pa čak i Predsednikov sin, kontroverzni Bilal Erdogana.

Nemoguće je proveriti pouzdanost svih „ekskluzivnih“ vesti i medijskih bombi kojima se bukvalno svakodnevno zasipa turska javnost, ali čitava ustalasana atmosfera ukazuje na to da se mnogo toga iza scene valja i da je Erdogan danas slabiji nego juče. To, naravno, ne znači i da je slab.

Upotrebimo li metafore koje se mogu čuti u političkoj čaršiji Ankare i Istanbula, AKP je u ovom trenutku istovremeno bušni džak i pretis-lonac. Preti joj implozija ili eksplozija.

Kako sada izgleda, najozbiljnije političke namere ima najmlađi među disidentima, Ali Babadžan, čovek koji je uvek važio za tehnokratu i sjajnog finansijskog stručnjaka. Svojevremeno je, kao ministar ekonomije (2002-2007) , uspeo da izvuče Tursku iz duboke privredne i finansijke krize. Ovih dana je i zvanično napustio AKP, što je izazvalo oštru Erdoganovu reakciju.

Smatra se da ima dobre odnose sa SAD, odakle se već izvesno vreme baš ne trude da Erdoganu olakšaju život. Erdoganova iznenadna odluka da smeni guvernera Centralne banke Murata Četinkaje dovodi se u vezu sa detektovanjem „Babadžanove linije“.

Inače, Babadžan je od strane ljudi iz najbližeg „Sultanovog“ okruženja još 2014. bio prozivan zbog navodne bliskosti sa Gulenovim pokretom. Ima tvrdnji da Babadžan uživa podršku Abdulaha Gula, takođe po struci ekonomiste, iskusnog političkog vuka ili, možda pre, lisice.

Gul se zasad drži zagonetno, daje izjave „opšteg tipa“, kontrolišući prostor u javnosti koji mu kao bivšem predsedniku pripada i čeka da mlađi istrče na teren. On suviše dobro poznaje Erdogana, da bi ispoljio bilo kakvu žurbu, ali neće ni zakasniti na pravo mesto u pravom trenutku. To se, doduše, u sadašnjim turbulentnim prestrojavanjima na turskoj društvenoj i političkoj areni, može pokazati i kao prevaziđena računica.

Ambiciozni i samodopadljivi Ahmet Davutoglu očigledno od pre izvesnog vremena živi sa idejom osnivanja nove stranke, ali je neodlučan treba li tome da pristupi samostalno ili bi u suprotstavljanju dojučerašnjem šefu Erdoganu više izgleda imao širi opozicioni profil nove partije.

Sa Babadžanom ga povezuje odbojnost prema Erdoganovom apsolutizmu i praktičnom ograničavanju demokratije, zalaganje za jačanje parlamentarizma, nezavisnost sudstva i slobodu medija, a bliski su im i pogledi na odnos prema vrednostima EU, čak i ako Turskoj nije suđeno da ikada postane njen član. Razdvaja ih i udaljava jedna bitna dimenzija pogleda na svet, neodvojiva od politike u Turskoj– odnos prema islamu.

Dok je, pojednostavljeno rečeno, Babadžan za maksimalno moguće odvajanje vere od politike, Davutoglu je, bez obzira na modernost pristupa u nekim drugim oblastima, ubeđeni islamista. Teško je zamisliti kako bi njih dvojica mogli uspostaviti, a pogotovo trajnije održati stabilnu koaliciju.

Kad se zna da je i Republikanska narodna stranka (DŽHP), glavna opoziciona snaga u Turskoj i pobednik na izborima u Ankari i Istanbulu, takođe sklona izvornoj sekularnosti Ataturkove republike, biće zanimljivo videti do koje je mere reverzibilna planska i sistematična „reislamizacija“ turskog društva i institucija, na kojoj je dosledno radio Redžep Tajip Erdogan i koja se u jednom trenutku učinila nezaustavljivom.

Na Balkanu, a posebno na prostoru bivše Jugoslavije, postoje svi dobri razlozi da se s pažnjom i ozbiljnošću prate i analiziraju društvena kretanja i politička zbivanja u Turskoj. Nije li, uostalom, pred dolazak u Sarajevo, Erdogan izjavio da Turske ne može sebi dozvoliti nezainteresovanost za sudbinu Balkana. Krajnje je vreme da bar u tom pogledu uvedemo reciprocitet!

Poznavanje partnera je preduslov uspešne obostrano korisne saradnje.

 

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar