Коментари

Танасковић: Имамо исти, разапети и јуначки језик

ДОДИКОВЕ РЕЧИ „ДРАГО МИ ЈЕ ДА МИ СРБИ ИМАМО ОВАКО ЈАКУ ВОЈСКУ“ ИЗАЗВАЛЕ И ЈЕЗИЧКА СПОРЕЊА
  • Језик се притисцима и насртајима јуначки опире и опстаје као незаменљиво средство општења међу онима којима је заједнички. Разапет је, рашчеречен, али и даље жив и виталан…
  • Може ли му се помоћи? Може, свакако, али уз напуштање националистичке оптерећености феноменом обавезне, и обавезујуће, језичке самосвојности, напуштањем накарадног језичког инжењеринга ради копања што дубљих јазова унутар истог језика,  одустајањем од систематког стварања конфузије сталним замењивањем теза о природи и имену језика
  • Ни један Туђман, кад се обраћао своме пучанству са намером да му саопшти неку важну поруку и да га разумеју, није употребљавао новоговор из Беспућа повијесне збиљности, a o Стјепану Месићу и Колинди Грабар Китаровић да и не говоримо…
  • Муамер Зукорлић, у својој борби за босански језик, позива се на Мухамеда Хеваи Ускуфија. Али, он је оставио је, међутим, и једну побожну песму, илахију, која носи наслов Илахија на српском језику ( Ilahi be-zeban-i serb)
  • Уместо што га приводе као доказ да је „босански“ одувек, а и данас, једино прихватљиво име њиховог језика који објективно деле са својим комшијама Србима и Хрватима, апологетима језичког „босанства“ корисније би било да се позабаве порукама Хеваијева поезије. Овај смерни Тузлак пре више од четири столећа у својој најпознатијој песми Позив на вјеру на српском језику позива браћу по крви и језику у Босни на заједништво и слогу
  • Уместо бесмислених, националистичких (и незналачких) квазилингвистичких полемика, боље би било забринути се због убрзаног срозавања језичке културе, међу чије наказне симптоме спада и раширена употреба глагола „причати“ уместо „говорити“… А о „блејању“ да и не говоримо

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ЈОШ једна, ко зна која по реду, изјава Милорада Додика, изазвала је негативна реаговања и осуде, првенствено у бошњачким круговима.

Реченица: „Драго ми је да ми Срби имамо овако јаку војску“, исказана после вежбе „Бегеј 2019″ на полигону Тител, оцењена је као „дипломатски скандал“ ( „Слободна Босна“, 08.09).

Нећемо се овде упуштати у расправу о тој наводној скандалозности, односно нескандалозности. Пажњу нам је привукло нешто друго, из претежно оштрих реакција на ову изјаву, које су запљуснуле друштвене мреже. Останимо само при оглашавању читалаца „Слободне Босне“.

Међу уобичајеним вулгарностима и увредама на национално-верској основи, својеврсној запењеној вербалној онанији коју не упражњавају само поједини бошњачки блогери, већ и неки њихови опоненти из редова других двају конститутивних народа, појавили су се, условно речено, и (социо)-лингвисгтички аргументи. Њихов основни циљ јесте отпор наводном порицању самосвојнисти и аутентичности „босанског“ језика, иако тематски оквир Додикове изјаве свакако није језички или језикословни.

Откуда тај отклон од теме и увлачење језичке проблематике у расправу?

Ево неколико одабраних навода: „Е сад да не говоримо ко је био Вук Караџић и од кога је украо читаву реформу језика. Није историја што лаже спц и србијанска академија наука“, „Језик није ствар емоција него науке! Бошњаци имају право на свој језик, и нека га Бошњачка Академија науке направи! До тада причате Вуков језик, гледао сам ја и Босанчицу и Ускофија ‘рјечник’ који је само превео пјесму, Босанчица иста ћирилица али има 5 више слова. И Хрвати се потрудили убацили 500 нових ријечи, нова правила, Црногорци додали ś и ź, Бошњаци немају ни правила за Х, него га свако убацује другачије. Направите модерни ријчник свог језика са свим категоријама и онда то је то“, „Ти баш шириш лажи као да те је одгајала српска православна црква са својим лажима и измишљотинама, мало се информиши о босанском језику и према којем говору је направљен данашњи српски језик…“.

Бесмислено је бавити се грешкама које произлазе из недовољне језичке и опште образованости учесника ове „полемике“, и већине сличних разрачунавања на друштвеним мрежама, али никако није бесмислено посветити им, на садржинском и појмовном нивоу, одређену аналитичку пажњу. Језик је наиме у нас, и не од јуче, до те мере инструментализован и злоупотребљен, како се то обично каже, „у политичке сврхе“, да се његови природни говорници различитих националности на бившем југословенском простору уводе у стање својеврсне схизоидности.

С једне стране се без икаквих тешкоћа  међусобно на истом језику споразумевају, и свађају, а са друге их политичари и „политички коректни“ лингвисти и разни надрилингвисти убеђују да у вези са тим њиховим језиком постоје некакви велики и опаки проблеми, посебно на плану угрожавања/одбране националног и културног идентитета.

Уместо да будемо срећни што нам је дато да се истим језиком на широком простору можемо разумевати, не обавезно и споразумевати! Али, одавно је основна, комуникацијска функција језика потиснута, срећом не и истиснута, пренаглашавањем других, такође важних, али у односу на комуникацијску ипак секундарних функција – интегративне, кохезивне, идентитетске, симболичке…

Језик се овим притисцима и насртајима јуначки опире и опстаје као незаменљиво средство општења међу онима којима је заједнички. Разапет је, рашчеречен, али и даље жив и виталан…

Може ли му се помоћи, могу ли му се смањити патње и искушења?

Могу, свакако, али уз напуштање националистичке оптерећености феноменом обавезне, и обавезујуће, језичке самосвојности, напуштањем накарадног језичког инжењеринга ради копања што дубљих јазова унутар истог језика,  одустајањем од систематког стварања конфузије сталним замењивањем теза о природи и имену језика, као и знатно стручнијим, зналачкијим јавним односом према овом вероватно најдрагоценијем својству којим је човек одвојен од животиње и без чијег одговорног неговања не може бити складне и напредне људске, па и националне заједнице.

Није ово прилика, а ни место, да се подсећамо дугог историјата језичких битака, уз повремена раздобља договарања, на комуникацијском простору језика заједничког Србима, Хрватима, Бошњацима и Црногорцима.

Најновија дезинтеграцијска фаза започела је наговештајем колапса југословенске федеративне државе, прво између Срба и Хрвата, а онда и Бошњака и Црногораца. Нико својевремено није тачније, и научније, сажето одговорио на питање о томе шта је то српскохрватски језик од Мирослава Крлеже: „То је онај језик који Хрвати зову хрватски, а Срби српски!“.

Иако му је, дакле, суштина била јасна, ни велики хрватски књижевник није, касније, одолео трубама језичког национализма. Полазећи од аксиоматске Крлежине дефиниције, језик којим говоре Срби, Хрвати, Бошњаци и Црногорци јесте онај језик који Срби називају српски, Хрвати хрватски, Бошњаци босански, а Црногорци црногорски.

Све је ту, дакле, крајње логично и симетрично, сем одступања у случају Бошњака. Они, наиме, име заједничког језика не изводе из имена нације („бошњачки“), већ земље, Босне, што код Срба и Хрвата ствара утисак да себе сматрају „старинцима“ и јединим поседницима државе у којој су и они конститутивни народ. И ту се онда поодавно кренуло у жустру полемику коју је нарочито подстакао став београдског Одбора за стандардизацију српскога језика, да се језик Бошњака у службеној и јавној употреби у Србији може звати једино бошњачки, а никако „босански“, на чему инсистирају представници бошњачке мањине у републици, сматрајући да су им оваквим прописивањем, односно наметањем имена језика повређена уставна права.

Недавно се, рецимо, овим поводом водила веома садржајна и квалитетна расправа, на страницама „Политике“, између Муамера Зукорлића и Одбора за стандардизацију. Размењени су озбиљни, па и тешки аргументи, и то у коректном тону, што је свакако веома позитивно, с обзиром на то у какву заслепљену острашћеност расправе о овој осетљивој теми могу да склизну. Обе стране су, наравно, остале на својим позицијама, што се и могло очекивати.

Али, да се вратимо колатералном „језикословном“ варничењу у коментарима Додикове  „скандалозне“ изјаве, које је привукло нашу пажњу, као доказ до које границе је конфликтно политизована проблематика различитог односа према заједничком језику у народу/народима који тим језиком говори/говоре.

Овај пучки рефлекс лингвистичких надгорњавања у медијима и супротстављених политичких ставова о суштини и имену једног те истог језика указује на две чињенице, односно константе у тим заморним и јаловим полемикама.

Прва се односи на концептуално нераздвајање (случајно или намерно?) питања суштине и именовања заједничког језика. Зато ваља јасно рећи да су српски, хрватски, босански/бошњачки и црногорски у лингвистичком смислу исти језик, упркос или унаточ свим покушајима да се докаже супротно или плански произведу елементи у језичким подсистемима који би од једног створили два или више језика.

Ни један Туђман, кад се обраћао своме пучанству са намером да му саопшти неку важну поруку и да га разумеју, није употребљавао новоговор из Беспућа повијесне збиљности, a o Стјепану Месићу и Колинди Грабар Китаровић да и не говоримо…

Језик се јуначки опире безумљу оних којима је важније да се по сваку цену и у свему од својих комшија разликују него да са њима лепо, људски разговарају. Иако не заслужују, он им то ипак омогућава…

Друга константа припада домену именовања. Некима још увек није прихватљиво неотуђиво право сваког народа да заједничком језику, ако то жели (Аустријанци не говоре „аустријски“…), да своје национално име, без угрожавања таквог истог права других, али и без настојања да се то име „онтологизује“, у смислу доказивања да је реч о различитим језицима.

На овом плану питање именовања језика у Бошњака, који не прихватају да се, као код осталих истојезичних бивших Југословена, име језика изведе из имена народа, већ из назива земље Босне, представља реалан синхронијски проблем, јер није методолошки исправно уводити аргументацију дијахронијског реда, из слојева прошлости у којима појам савремене нације није постојао, у савремени социолингвистички и лингвополитички контекст.

Нема никакве сумње да је током историје језик којим се говорило у Босни и Херцеговини, како од стране домаћег живља тако и странаца, називан, према имену земље, босански. У савременим, новонасталим околностима које су наступиле после распада Југославије и, следствено, напуштања историјски условљеног и званично усвојеног привременог двоименог назива језика – српскохрватски/хрватскосрпски, позивање на средњовековне номенклатурне обичаје и конвенције, својеврсни прескок уназад, без обзира на овакве или онакве намере, неминовно уноси пометњу у систему у настајању, који почива на праву сваког народа да истом заједничком језику да национално име.

Ако се овоме дода и склоност да се на темељу таквог именовања сугерише примордијалност „босанског“ у односу на српски, односно хрватски језик – понављамо, реч је о истом језику, где није један настао од другог -, подозрења и неспоразуми су неизбежни.

Из реаговања читалаца „Слободне Босне“ белодано се види колико све то збуњује и дезоријентише људе.

Муамер Зукорлић, у одговору Одбору за стандардизацију српскога језика, у прилог своје тезе о постојању босанског језика, иако старост и изворност језика Бошњака нико не оспорава, већ само прикладност имена у савременим социолингвистичким и политичким координатама, као сведоке наводи и Петра Кочића, Александра Белића и Исидору Секулић. Они јесу писали, Исидора Секулић и веома надахнуто, о варијанти заједничког језика којим се говори у Босни и Херцеговини, називајући га босанским, јер им ни на крај памети није падало да би неко могао помислити да то није исти језик којим говоре сви Босанци, односно босанскохерцеговачки Муслимани/Бошњаци, Срби и Хрвати, као и да то треба посебно наглашавати.

Ево шта, поред осталог, у недовршеном другом издању Енциклопедије Југославије(1983) о језику у Босни и Херцеговини пише један Босанац, хрватски лингвиста Далибор Брозовић коме се свакако не могу приписати „великосрпске“ идеје Одбора за стандардизацију српскога језика:

„Отуда да се види не само да је старо западноштокавско нарјечје покривало највећи дио данашње СРБиХ, него и да му се главнина налазила на терену СРБиХ и уједно да је то нарјечје заузимало средишњи положај у српскохрватском/хрватскосрпском језику„.

Нико у редакцији ЕЈ за БиХ није имао примедбе на Брозовићеву одредницу нити је помињао „босански“ језик, тим пре што је он даље у тексту недвисмислено изнео да је, кроз реформу Вука и Илираца, новоштокавски дијалекатски тип којим се говорило у појединим деловима БиХ „дао основицу за изградњу стандардног (књижевног) језика за цијело српскохрватско/хрватскосрпско језичко подручје“.

То је та Вукова „крађа језика“ на коју се осврће један од блогера у „Слободној Босни“ и разлог да други поручи Бошњацима „причате Вуков језик“.

Уместо бесмислених, националистичких (и незналачких) квазилингвистичких полемика, боље би било забринути се због убрзаног срозавања језичке културе, међу чије наказне симптоме спада и раширена употреба глагола „причати“ уместо „говорити“…А о „блејању“ да и не говоримо.

Иначе, посезање за аргументацијом из давно минулих времена у савременим реалностима и спорењима не само да је методолошки непрепоручљиво, већ значи и ступање на клизав терен. Тако, на пример, један читалац „Слободне Босне“ помиње „рјечник“ Ускофија, а и Муамер Зукорлић, заступајући супротно гледише, пише : „Pored ovih, istočnih i zapadnih kršćanskih i muslimanskih autora tog doba, o kontinuitetu historijskog postojanja bosanskoga jezika svjedoče i naši narodi kroz vijekove. Tuzlak Muhamed Hevai Uskufi koji je 1631. godine obznanio stihovani bosansko-turski rječnik „Magbuli arif“ ili „Potur šahidija“, u jednoj svojoj pjesmi kaže: „Bosanki da vam bisedim, bratani,/ da slušaju dobrotelji, prijatelji znani.“

Овај најпознатији представник тзв. алхамија до писмености у Босни и Херцеговини оставио је, међутим, и једну побожну песму, илахију, која носи наслов Илахија на српском језику ( Ilahi be-zeban-i serb).

Појављивање српског језика приређивачи Хеваијевих списа тумаче делом неког преписивача, јер „пјесник досљедно наш језик зове босански“. И ако је тако, а вероватно јесте, како објаснити да је за једног преписивача, свакако муслимана и Бошњака, Хеваијев језик био српски? Није, значи, ни српско име језика у османско доба било страно Бошњацима.

Уместо што га приводе као доказ да је „босански“ одувек, а и данас, једино прихватљиво име њиховог језика који објективно деле са својим комшијама Србима и Хрватима, апологетима језичког „босанства“ корисније би било да се позабаве порукама Хеваијева поезије. Овај смерни Тузлак пре више од четири столећа у својој најпознатијој песми Позив на вјеру на српском језику (опет преписивачево масло!) позива браћу по крви и језику у Босни на заједништво и слогу:

„Отац један, једна мати,

Прво би нам ваља знати,

Јер ћемо се паски клати

Ход’те нами ви на виру!

Закључни стих неки су тумачили као позив немуслиманима да пређу на ислам, али је превладало тумачење да би у том случају био употребљен предлог „у“ – у виру, а да се овде братски позива на реч, на поверење…

Шта би рекао или помислио доброхотни Хеваи да се, којим случајем, други пут појави међу браћом истога, а распетога, али јуначког језика?

Можда би на том мученичком заједничком језику изговорио ове стихове:

„Нисмо вами ми злотвори,

Бог нас један јер сатвори,

Будте Богу богодвори.“

3 Коментара

  • У овом конкретном случају се ради о томе да имамо само један језик, чије је генеричко име српски, по имену народа који га је створио. Он није колективно дело више аутора, него само има више, у већини случајева вештачки насталих, етничких група које тај језик користе као свој књижевни језик. Отуда би све те групе које користе тај језик требале да га зову према имену његовог аутора – српски језик. То је само по себи разуљиво. Американци не могу да назову свој језик амерички кад га је створио енглески народ. Швајцарци и аустријанци не могу да зову свој језик аустријски и швајцарски, кад је њихов језик створио немачки народ.

    Све модерне правне државе штите ауторска права. Кад се сними порно филм он се третира као ауторско дело и аутоматски добија законску заштиту: не сме се неовлашћено користити, мора се увек наводити прави аутор, итд. Само кад је у питању српски језик може свака фукара да узме тај језик и назове га својим именом. То је обичан лоповлук и ја бих то окрутно кажњавао.

  • Пре пар година је у Чачку био приведен у МУП један балија-санџаклија због неког саобраћајног прекршаја. Балија је био досетљив па је одмах тражио лиценцираног судског преводиоца за бошњачи језик. Када је судија видео колико ће имати компикација и трошкова пустио је балију-санџаклију на слободу без икакве казне.

    Прва ствар коју Срби у БиХ треба да траже у сваком полицијском или судском поступку је да се сви писмени преводе на српски језик и да буду достављени на ћириличном писму. Такође на сваком рочишту треба да траже присуство судског тумача за српски језик који би преводио изјаве. У случају непоштовања српских националних права треба да подносе тужбе Европском суду за људска права и да траже новчане одштете.

    Срби морају да науче да истрајно и безобзирно поткопавају туђе државе као што су и други народи и народности поткопавали српску државу. У томе се неможе претерати. Ту важи принцип што више то боље.

Кликни овде да поставиш коментар