Komentari

Tanasković: Makron je u pravu povodom povratka džihadista u BiH, ali i Kavazovićev savetnik Jusić

REVOLTA MEĐU BOŠNJACIMA, NARAVNO, NE BI BILO DA JE KAO PRETNJU BiH OZNAČIO MILORADA DODIKA
  • Izložen kritikama što je presudno doprineo nedonošenju odluke o otpočinjanju pristupnih pregovora sa Albanijom i Zapadnom Makedonijom, francuski predsednik je svoj hladni čelični pogled rentgenski upravio prema Bosni i Hercegovini: „Ako postoji bojazan za taj region, pre Makedonije i Albanije, tu je pitanje Bosne i Hercegovine, jer ‘paklena mašina’, koja otkucava ‘tik-tak’  uz Hrvatsku i koja je sučeljena  s problemom povratka džihadista, jeste Bosna i Hercegovina“
  • U pravu je bio Makron, metaforički upozoravajući na otkucavanje paklenog džihadističkog mehanizma u BiH, ali je ne manje u pravu i Muhamed Jusić, savetnik reis-ul-uleme Huseina ef. Kazazovića, koji je francuskog predsednika podsetio da je iz Francuske na sirijsko-iračko ratište otišlo dvostruko više boraca nego iz bilo koje druge evropske zemlje, pa nije u redu, u kontekstu proširenja EU, upirati prstom samo na BiH i, uopšte, zemlje sa muslimanskom većinom na Balkanu
  • Dr Salem Ben Amar, i sam tuniskog porekla, baš ovih dana upozorava na to da će doći dan kad će glasačke kutije (na francuskom „urne“) postati urne sa pepelom Francuske.  Već danas su roditelji jednog od pet mladih Francuza severnoafričkog porekla, tako da nije daleko dan kad će Francuza muslimana biti deset miliona, upozorava Ben Amar. A tada…
  • Nije li to „tempirana bomba“ neuporedivo razornijeg dejstva od džihadista povratnika koji se umnožavaju i subverzivno muvaju uz granice Hrvatske? Džihadisti povratnici su, za Ben Amara, „nuklearni otpad na otvorenom“, a muslimanski državljani Francuske tempirana eksplozivna naprava sa nuklearnim punjenjem u srcu države. „Tik-tak“ te bombe Makron čuje, ali kao da ne sluša
  • Lenjin je svojevremeno poručivao da je „laž u službi revolucije istinitija od istine“. Slušajući Makrona, ne možemo, a da se ne zapitamo kako u tom pogledu stoji stvar sa selektivnim instrumentalizovanjem istine?

Piše: Darko TANASKOVIĆ

TEŠKO je verovati francuskom predsedniku Makronu, pogotovo onda kad govori istinu. Jer, svaka njegova izgovorena istina u funkciji je ostvarivanja političkog programa nove francuske (a naravno i njegove) veličine i liderske pozicije u EU, kad već ne može u svetu.

Ipak, on je u javnom nastupu određeniji od većine svojih ostalih evropskih kolega, pošto očigledno od njih ima jasniji plan i viziju šta bi trebalo da su prioriteti EU u vremenu kad se evropski brod opasno ljulja sred uzburkane pučine međunarodnih procesa, kretanja i odnosa.

Kad je reč o tzv. Zapadnom Balkanu i o evrointegraciji nekolikih država sa ovog prostora u EU, uz tek blago retoričko prilagođavanje datom kontekstu ili situacionoj konjunkturi, Makron se od početka svoga mandata zalaže za to da ne može biti govora o proširenju dok se sama Unija prethodno iznutra ne dovede u red.

Poslednjim izjavama, koje su dodatno uznemirile duhove među kandidatima za članstvo, francuski predsednik ne samo da je mogućnost nastavljanja razgovora o proširivanju uslovio sređivanjem stanja u EU, već je najavio i izmene u metodologiji pristupnih pregovora, uz uvođenje zahteva da bi oni morali biti reverzibilni.

Znači, neka država s kojom se u pregovorima stiglo do određene tačke, i koja se tome poradovala, mogla bi biti vraćena unazad, ukoliko briselski arbitri ocene da je u međuvremenu u nečemu nazadovala. I tako unedogled…

Ne nazire li se iz ovoga otvaranje vrata, odnosno stvaranje mehanizma za beskonačno i proizvoljno političko pritiskanje i ucenjivanje potencijalnih kandidata, uz cinično relativizovanje svih njihovih postignuća na trnovitom putu ispunjavanja (uvek otvorene) formalne liste uslova koje im se stavlja u zadatak da ispune. Što bi stariji mangupi rekli: „Idi, vidi dal’ sam tamo!“

Srećne li Mađarske, Hrvatske, pa i Bugarske, Rumunije, Kipra, da ne kažemo i Grčke, što su se ranije dokopale članstva u EU zahvaljujući povoljnijoj političkoj konstelaciji i sticajima raznih  okolnosti, od kojih sve baš nisu bile povezane sa njihovim uzornim ispunjavanjem propisanih evrointegracijskih kriterijuma!

O, kako bi samo Makron, i ne samo Makron, bio radostan da se „reverzibilnost“ može primeniti i na neke (načelno) ravnopravne članice briselskog kluba! Ali, tu su glavne evropske gazde, bar zasad, nemoćne i moraju da trpe razne nepoćudnosti jogunastih koji bi da malo povedu računa i o svojim nacionalnim, a ne samo naddržavnim briselskim interesima ili da se, pak, vrate nekim ljupkim navikama i ponašanjima iz prošlosti, za koja se naivno verovalo da su definitivno sahranjena i da se, pod određenim okolnostima, ne mogu povampiriti.

No, vredi li o prirodi i zakonitostima procesa evrointegracije Zapadnog Balkana uopšte raspravljati, kad je, sa Makronom ili bez njega, ono najvažnije već poodavno jasno?

U čekaonici briselske ordinacije sve je zagušljivije, ali zasad niko od pacijenata ne kreće ka izlaznim vratima, premda neki, kako se čini, počinju pogledati prema njima i družiti se, dok čekaju…

Pored ekplozivne dijagnoze „moždane smrti“ NATO-a i gorke konstatacije da se Evropa nalazi na rubu ponora, posebnu pažnju izazvala je Makronova ocena potencijalnog bezbednosnog rizika koji za region i za Evropu predstavlja  situacija u BiH, a konkretno vraćanje sve većeg broja džihadista sa bojišta Bliskog istoka, od kojih neki sigurno nose migrantsko mimikrijsko ruho.

Izložen kritikama što je presudno doprineo nedonošenju odluke o otpočinjanju pristupnih pregovora sa Albanijom i Zapadnom Makedonijom, francuski predsednik je svoj hladni čelični pogled rentgenski upravio prema Bosni i Hercegovini: „I drugo, ako postoji bojazan za taj region, pre Makedonije i Albanije, tu je pitanje Bosne i Hercegovine, jer ‘paklena mašina’, koja otkucava ‘tik-tak’  uz Hrvatsku i koja je sučeljena  s problemom povratka džihadista, jeste Bosna i Hercegovina“.

Da je bezobzirni Makron pogodio osetljivu strunu pokazala je žustra „državnička“ reakcija predsedavajućeg Predsedništva BiH Željka Komšića koji je, radi razjašnjenja izjave francuskog predsednika, pozvao na razgovor ambasadora ove zemlje u Sarajevu, a usledile su i mnoge druge reakcije.

Zašto je ova, nesumnjivo tačna tvrdnja Emanuela Makrona izazvala toliko uzbuđenja, mahom u bošnjačkoj političkoj i široj javnosti?

Svakako baš zato što jeste tačna, ali je i u ovom slučaju francuski predsednik selektivno upotrebio istinu kako bi usmerio pažnju sa onoga što mu manje odgovara na ono što misli da je dovoljno dramatično da u drugi plan potisne temu (inače nimalo iznenađujuće) prevare Albanije i Severne Makedonije u pogledu otpočinjanja pristupnih pregovora.

Verovatno revolta u bošnjačkim redovima ne bi bilo da je Makron kao pretnju poretku i bezbednosti u BiH naveo ponašanje Republike Srpske i Milorada Dodika, ali on je, eto, procenio da ovoga puta treba specifikovati džihadističku „tempiranu bombu“.

Ovo nije prilika da se proanalizira ko je, zapravo, svojom višedecenijskom naopakom politikom prema islamskom svetu i u muslimanskim zemljama tempirao ovu bombu, i to ne samo u BiH, jer bi nas takvo razmatranje daleko odvelo, ali je sasvim izvesno da to u prvom redu nisu bosanskohercegovački muslimani.

Oni većinom jesu svesni opasnosti na koju Makron upozorava, ali ne vole da se o njoj odviše govori, kao što je svojevremeno Islamska zajednica dugo odbijala da se izjasni o pojavama „netradicionalnog tumačenja i praktikovanja“ islama u BiH, odnosno o sve vidljivijem delovanju vehabija/vahabita na bosanskom tlu.

Za razliku do ljutnje kod Bošnjaka, Makronova dijagnoza dočekana je sa vidnim zadovoljstvom na srpskoj i hrvatskoj strani, jer je francuski predsednik prvi značajan evropski lider koji je pod lupu stavio pojavu na koju se sa tih dveju strana već odavno ukazuje. I to je shvatljivo.

Ne bi se, ipak, trebalo odviše radovati i seiriti, već razmisliti o razlozima koji su tog apostola bezosećajnog realpolitičkog pragmatizma naveli da baš u ovom višestruko osetljivom trenutku progovori o džihadizmu u BiH.

Migranti u Bihaću

Nije njemu nepoznato šta se dešava u Bihaću i okolini. Ne bi se trebalo iznenaditi da za opstrukciju preduzimanja mera u cilju sređivanja stanja u vezi sa rešavanjem migrantske krize na kraju ipak budu prozvani Srbi.

Uopšte, Srbi, iako vole da ih Francuzi ( i drugi) vole, nemaju mnogo razloga da veruju Emanuelu Makronu.

Da li njegov stvarni odnos prema Srbiji i Srbima izražava sramno protokolarno smeštanje Aleksandra Vučića na sporedno mesto prilikom svečanog obeležavanja kraja Prvog svetskog rata u Parizu ili, pak, obraćanje na srpskom jeziku i duboki naklon nad grobom Milunke Savić, tokom zvanične posete Beogradu?

Najpre će  biti, ni jedno ni drugo, odnosno i jedno i drugo, kako zatreba…Nije, stoga, uputno, ni jediti se ni oduševljavati tim sračunatim teatralnim potezima, već nastojati da se prodre do suštine i da se prate dela, a ne reči, što u suočavanju sa stalnim meandriranjem pretvorne diplomatske retorika nikako nije lako.

Kao  što rekosmo, u pravu je bio Makron, metaforički upozoravajući na otkucavanje paklenog džihadističkog mehanizma u BiH, ali je ne manje u pravu i Muhamed Jusić, savetnik reis-ul-uleme Huseina ef. Kazazovića, koji je francuskog predsednika podsetio na to da nije preporučljivo ponašati se kao sova koja se ruga senici da ima veliku glavu, odnosno videti trun u tuđem oku, a prevideti brvno u svome.

Jusić navodi da  problem džihadističkih povratnika pogađa celu Evropu, a da je iz Francuske na sirijsko-iračko ratište otišlo dvostruko više boraca nego iz bilo koje druge evropske zemlje, pa nije u redu, u kontekstu proširenja EU, upirati prstom samo na BiH i, uopšte, zemlje sa muslimanskom većinom na Balkanu.

Izričit i analitičan bio je i Ešref Kenan Rašidagić, profesor Fakulteta političkih nauka u Sarajevu, koji uverljivo zaključuje: „Činjenica je da se radi o bezobzirnom oportunizmu političkog lidera koji naprosto nema nikakvu empatiju niti ga zanima šta će se kao posljedica njegovog sebičnog djelovanja sada dešavati na Balkanu“.

Tačno, o odsustvu empatije je reč i to se nikada ne sme gubiti iz vida kad nas udare ili pomiluju reči čoveka iz dubine čijeg pogleda izbija neukrotiva i odlučna volja za moć.

Salem Ben Amar

Uostalom, to odsustvo empatije prepoznali su i brojni Francuzi, zaključivši da Makrona mnogo ne zanimaju ni oni koji su mu, u trenutku političkog vakuuma, sa mnogo nada poverili dugi (danas se sve češće čuje –predugi) mandat u Jelisejskoj palati. Njegova popularnost je u osetnom padu. A ne bi bilo naodmet da Emanuel Makron ispolji nešto više razumevanja za svoje građane, sve zabrinutije zbog prograsivne islamizacije Francuske, čiji glavni nosioci ipak nisu džihadisti povratnici, već francuski državljani muslimanske vere.

Jedan od njih, dr Salem Ben Amar, i sam tuniskog porekla, baš ovih dana upozorava na to da će doći dan kad će glasačke kutije (na francuskom „urne“) postati urne sa pepelom Francuske.  

Čak i hermetičkim zatvaranjem granica za migrante, koje je neizvodljivo, neće se zaustaviti unutrašnji rast muslimanske populacije. Već danas su roditelji jednog od pet mladih Francuza severnoafričkog porekla, tako da nije daleko dan kad će Francuza muslimana biti deset miliona, upozorava Ben Amar. A tada će oni postati takva društvena i politička snaga da će se demokratskim putem postepeno izboriti za adekvatnu proporcionalnu zastupljenost u vlasti, što će neminovno podrazumevati i identitetske, islamističke zahteve.

Nije li to „tempirana bomba“ neuporedivo razornijeg dejstva od džihadista povratnika koji se umnožavaju i subverzivno muvaju uz granice Hrvatske?

Džihadisti povratnici su, za Ben Amara, „nuklearni otpad na otvorenom“, a muslimanski državljani Francuske tempirana eksplozivna naprava sa nuklearnim punjenjem u srcu države. „Tik-tak“ te bombe Makron čuje, ali kao da ne sluša.

Odziv njenom odloženom dejstvu je, kao nekad Orvel, proročki snažno i sugestivno, fikcijski dao Mišel Uelbek u romanu Potčinjavanje.

Preterao je, reći će mnogi posle čitanja te košmarno zloslutne knjige. Možda, ali nisu li njegovi  savremenici 1949. godine smatrali da i Orvel u čuvenoj 1984 preteruje, da piše naučnu fantastiku?

Teško je poverovati da prilježni Makron nije čitao Uelbeka… Ali, ovaj se ne uklapa u programske koordinate iscrtane njegovom voljom za moć.

Odavno je potvrđeno da je jedno od najštetnijih metodoloških ogrešenja u naučnom dokazivanju neke hipoteze stav da, utvrdi li se da činjenice ne potvrđuju datu hipotezu, tim gore po njih. U politici kakvom se bavi Makron, i Makronu slični, kao da je na snazi upravo takva, naopaka metodologija.

Lenjin je svojevremeno poručivao da je „laž u službi revolucije istinitija od istine“. Slušajući Makrona, ne možemo, a da se ne zapitamo kako u tom pogledu stoji stvar sa selektivnim instrumentalizovanjem istine?

Hipoteze koje se dokazuju protiv činjenica ili selektivnom argumentacijom zakonito, pre ili kasnije, otpadaju i odlaze u naučni zaborav.

A politike?

5 Komentara

  • U stvari je francuski književnik Jean Raspail, mnogo pre Uelbeka, u svom romanu Le Camp des Saints iz 1973. godine predskazao propast zapadne civilizacije usled nekontrolisanog priliva migranata iz trećeg sveta. Taj je roman model i prototip za Uelbekovo delo, a i za sva druga književna ostvarenja koja se bave temom sukoba civilizacija. A zar se i Andrićevo delo ne bavi sumrakom i nesrećom jedne zemlje razdirane religijskim i civilizacijskim nekompatibilnostima.

    Neki dokoni prevodilac sa francuskog jezika ne bi pogrešio ako bi, sa zakašnjenjem od 46 godina, preveo uticajni Raspajev roman.

    • Žan Raspaj nije srpski orijentalista, pa je ipak vrlo dobro uočio opasnosti koje prete od ekspanzije islamskog fundamentalizma. U Francuskoj je živeo još jedan kolosalni mislilac 20. veka koji je izuzetno dobro prepoznao nekompatibilnost islamske kulture i civilizacije sa evropskim vrednostima. To je bio Žak Elil (Jacques Ellul).

      Što se genocida tiče, pored Srba još samo Bugari i Grci mogu da razumeju kakva opasnost vreba sa te azijatske strane. Takođe Mađari i Rumuni imaju veoma negativno iskustvo sa Osmanlijama. Nismo mi Srbi krivi što su naši islamizirani rođaci pogrešno procenili trenutak i svoju snagu kada su na sarajevskoj Baš-čaršiji ubistvom srpskog svata isprovocirali građanski rat u BiH. Mi ćemo na vas pažljivo motriti. Nemojte računati da ćete nas ponovo iznenaditi. Mi smo imali dovoljno vremena da naučimo nešto o islamiziranim Srbima. Nekoliko vekova.

  • Pročitao sam biografiju Normana Cigar-a i prvih nekoliko rečenica Uvoda. Sasvim je jasno da se radi o „iznajmljenom peru“ koje radi za američke imperijalističke interese. Da li taj Norman Cigar zna neki orijentalni jezik? Da li u te „beznačajne“ srpske orijentaliste on ubraja i cenjenog profesora Tanaskovića koji sasvim sigurno zna neke orijentalne jezike?

    Mene ovo podseća na početak devedesetih godina kada su neki publicisti iz Engleske sami sebe proglasili za „eksperte za Balkan“. Tada je kao hladan tuš došao komentar grofa Nikolaja Tolstoja (Nikolai Tolstoy) koji ih je pitao da li znaju srpski jezik? Kada je čuo njihov odgovor da oni ne znaju srpski jezik sa čuđenjem je upitao kakvi bi to mogli biti eksperti za Balkan kad ne znaju srpski jezik? Kako će izučavati izvore ako ne znaju jezik? I kako mogu biti eksperti ako ne znaju jezik izvora?

Klikni ovde da postaviš komentar