Komentari

Tanasković: Menjaju li Trampova pisma povodom KiM kurs američkog državnog nosača aviona?

GLAVNI PROTAGONISTI „POSTHEROJSKOG RATA ZAPADA PROTIV JUGOSLAVIJE“ NE POPUŠTAJU
  • Maja 1993. godine u Vašingtonu, dakle pre no što je atlantsko oružje na Balkanu bratski i horski progovorilo, u to vreme već imenovani ambasador SAD u Zagrebu Piter Galbrajt rekao mi je, otprilike, sledeće: „Vi ste se drznuli da povedete jedan rat protiv volje SAD. Vi taj rat trenutno dobijate. Mi za sada nemamo dovoljno razloga da se neposredno angažujemo i preokrenemo njegov tok. Međutim, pošto ste se ovako poneli prema Americi, gorko ćete ispaštati, i to ne samo vi, nego i vaša deca i deca vaše dece“
  • Drugo saznanje, i pouka, potiču iz mog razgovora sa američkim ambasadorom pri Svetoj Stolici Džimom Nikolsonom, sa kojim sam u Rimu službovao u isto vreme, sredinom prve decenije ovog veka. Nikolson je bio veoma simpatičan čovek, jednostavan i prijazan, za razliku od beznačajnog Galbrajta nimalo nadmen, a rekao mi je: „Američka spoljna politika je kao neki ogromni nosač aviona. Kad isplovi iz luke, kurs plovidbe mu se veoma teško menja… Zato se, ako budete u stanju, potrudite da prilikom nekog novog isplovljavanja svoje interese nekako ugradite u mapu i kurs plovidbe. Ovako, jedino bi neki događaj globalnog dosega mogao tokom kretanja broda uticati na smer plovidbe“
  • Može li se nešto u dogledno vreme promeniti? Teško, sem ukoliko na najširem međunarodnom planu ne dođe do takvih tektonskih potresa i lomova koji nameću strategijska preispitivanja i nove razmeštaje teških figura. Ni takve okolnosti ne treba isključiti, ali ni očekivati da do njih dođe brzo
  • Da je pismo u Prištinu poslao onaj „stari Tramp“ iz predizborne kampanje, ono bi budilo nadu. Poslanica „novog Trampa“, posle svega što se u poslednje vreme izdogađalo, pored nade, koja poslednja umire, izaziva i popriličnu zebnju

Piše: Darko TANASKOVIĆ

U PRVOM obraćanju javnosti posle izglasavanja, u Skupštini Kosova, zakona o transformaciji Kosovskih bezbednosnih snaga u vojsku „Kosova“, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, kao države koje podupiru taj korak, naveo SAD, Veliku Britaniju i Nemačku.

Izostavio je Francusku, pa su se neki ponadali da ova država u pogledu opravdanosti dodatne protivpravne militarizacije regiona ima izdvojen i drugačiji stav od onog na koji smo u vezi sa bezrezervnom podrškom „Kosovu“ navikli. Ali, ne lezi vraže, već sutradan se hitro zvaničnim saopštenjem oglasila Ambasada Francuske u Prištini, poručujući da Pariz odobrava odluku poslanika kosovske Skupštine. Da se zna i ne brine.

Još jednom se i na ovom primeru pokazalo koliko je neupitna solidarnost među akterima agresije NATO-a na Jugoslaviju, odnosno Srbiju, 1999. godine, pogotovo kad je reč o političkim i, naročito, bezbednosnim pitanjima u vezi sa njihovim vanbračnim, ali zato ne i manje voljenim i paženim čedom „Kosovom“.

Francuska jeste, kao i EU u celini, pa stidljivo čak i SAD, kritikovala uvođenje prištinskog nameta od 100% na svu robu iz Srbije i zahtevala njeno ukidanje, ali kad je u pitanju naoružavanje pešadijskih i lokatorskih postrojbi atlantske avijacije, tu ne može biti šale i nekakvog iskakanja. Toga svi treba da budu svesni i da ne gaje iluzije o mogućem labavljenju jedne koalicije uspostavljenje kršenjem međunarodnog prava, a motivisane najozbiljnijim geopolitičkim interesima koji daleko nadilaze regionalne međe.

Uostalom, iskusni i mudri ljudi odavno su zaključili da su najčvršća prijateljstva ona skovana u bolnici, vojsci i zatvoru. Međunarodni poredak je već odavno ozbiljno bolestan, tako da smo svi, na određeni način, pacijenti jedne globalne klinike, s tim što je za neke jasno da se tretiraju kao bolesnici, dok drugi umišljaju i nastoje  da ove prve ubede da su lekari, nesvesni opasnog virusa kojim su i sami zaraženi.

Pojedini politički lideri u našem, bivšem jugoslovenskom okruženju ne libe se ni toga da javno obznane kako su njihovi narodi „braća po oružju“, pri čemu je, kao i u slučaju projektovanih mirotivornih i mironosnih oružanih snaga „Kosova“, uprkos svim umirujućim proglasima, jasno da njihovo bratstvo nije skovano, recimo, u Prvom svetskom ratu i da se potencijalno ne bi dokazivalo protiv Islanda ili Japana.

Glavni protagonisti atlantskog „postherojskog rata Zapada protiv Jugoslavije“ nisu, doduše, u zatvoru, gde bi mnogima, s obzirom na počinjene grehe i zločine, bilo mesto, ali su neraskidivo povezani, i zatočeni, zajedničkim zločinačkim poduhvatom, dakle, ne isključivo braća po oružju, već i svojevrsna „braća po zločinu“, što samo pojačava osećanje čvrstog zajedništva.

Može li se to u dogledno vreme ili uopšte promeniti?

Teško, sem ukoliko na najširem međunarodnom planu ne dođe do takvih tektonskih potresa i lomova koji nameću strategijska preispitivanja i nove razmeštaje teških figura. Ni takve okolnosti ne treba isključiti, ali ni očekivati da do njih, uprkos sadašnjoj uskomešalosti sveta, dođe brzo i u skladu sa logikom predvidljivom ili priželjkivanom na osnovu aktualnih geopolitičkih i geoekonomskih trendova.

Diplomatski razgovori, pored neposredne praktične svrhovitosti, mogu katkada doneti zanimljiva i korisna saznajna obogaćenja.

U kontekstu razmatranja trajnosti pojedinih strategijskih i vrednosnih opredeljenja velikih država, tokom rada u diplomatiji naročito su mi bili produktivni susreti sa pojedinim američkim kolegama. Iako su naše pozicije u vezi sa praktično svim najvažnijim političkim i drugim temama bile nepodudarne, udaljene, pa i suprotstavljene, sa njima se, za razliku od većine predstavnika njihove zapadne „braće po zločinu“, uglavnom moglo otvoreno i neopterećeno razgovarati.

Posebno se živo sećam dvaju takvih otrežnjujućih, a samim tim i korisnih razgovora. Prvi se zbio još maja 1993. godine u Vašingtonu, dakle pre no što je atlantsko oružje na Balkanu bratski i horski progovorilo. Među američkim zvaničnicima koji su me primili u misiji dokumentovanog obaveštavanja o strašnim zločinima nad srpskim civilima u podrinjskim opštinama Bratunac, Milići, Skelani i Srebrenica tokom 1992. i početkom 1993. godine, bio je i Piter Galbrajt, u to vreme već imenovani ambasador SAD u Hrvatskoj.

On je tada bio angažovan u senatskom Komitetu za spoljne poslove. Pamtimo ga, iz  vremena „Oluje“, i sa hrvatskog tenka i sa srpskog traktora. Saslušao me je učtivo, ali primetno preko volje, uz osmeh koji je titrao negde na granici dosade i prezira, da bi mi na kraju razgovora saopštio ono što je za njega bila jedina suština svega. Rekao je, otprilike, sledeće: „Vi ste se drznuli da povedete jedan rat protiv volje SAD. Vi taj rat trenutno dobijate. Mi za sada nemamo dovoljno razloga da se neposredno angažujemo i preokrenemo njegov tok. Međutim, pošto ste se ovako poneli prema Americi, gorko ćete ispaštati, i to ne samo vi, nego i vaša deca i deca vaše dece“.

Razlozi su se, kako znamo, kasnije pojavili, prvo u BiH, pa na Kosovu i Metohiji,  i održali, sve do danas…

Drugo saznanje, i pouka, potiču iz razgovora sa američkim ambasadorom pri Svetoj Stolici Džimom Nikolsonom, sa kojim sam u Rimu službovao u isto vreme, sredinom prve decenije ovog veka. Nikolson je bio veoma simpatičan čovek, jednostavan i prijazan, za razliku od beznačajnog Galbrajta nimalo nadmen, iako je pre ambasadorskog imenovanja bio predsednik Republikanske stranke i lični prijatelj Džordža Buša Mlađeg, a inače poznati advokat, ranije rendžerski časnik i višestruko odlikovani junak Vijetnamskog rata.

Posle više dugih razgovora, u kojima se Nikolson naročito zanimao za islam, razloge i prirodu sukoba u BiH, poverio mi je da mu se čini, i to ne samo na osnovu onoga što je od mene čuo, već i iz kontakata u Vatikanu i u diplomatskom koru, da su Srbi u mnogo čemu u pravu i da se tendenciozno prikazuju kao jedini vinovnici svih zala u tom bratoubilačkom ratu. Rekoh da mi je drago što to čujem, ali mu odmah potom postavih i pitanje – kakvu bi političku ili bar moralnu satisfakciju za nas moglo doneti takvo saznanje obaveštenijih sagovornika u vašingtonskom establišmentu?

Odgovor je glasio: „Nikakvu, pogotovo ne političku. Znate, američka spoljna politika je kao neki ogromni nosač aviona. Kad isplovi iz luke, kurs plovidbe mu se veoma teško menja. Mnogo onih koji su ga porinuli ili se na njega ukrcali imaju svu silu razloga za otpor menjanju kursa. Od ličnih, karijerističkih i utilitarnih, do korporativnih, političkih i ideoloških interesa… a ima i birokratske inercije na pojedinim nivoima administracije. Zato se, ako budete u stanju, potrudite da prilikom nekog novog isplovljavanja svoje interese nekako ugradite u mapu i kurs plovidbe. Ovako, jedino bi neki događaj globalnog dosega mogao tokom kretanja broda uticati na smer plovidbe“.

Tako je, eto, govorio iskren i čestit čovek, ali i… Amerikanac  Nije zvučalo utešno, ali je bilo višestruko korisno.

Kako danas stoji stvar sa kursom plovidbe tog velikog „nosača aviona“?

Ovo pitanje naročito dobija na značaju s obzirom na to da se Amerikanci, posle početnih protivrečnih i nedovoljno jasnih nagoveštaja u prvoj polovini Trampovog mandata, nesumnjivo uključuju u rešavanje balkanske jednačine sa više nepoznatih. Čine to paralelno sa najavljenom (Trampovom) nemalom namerom da se, realno poraženi, povuku iz Sirije, što nije srećna okolnost.

Ne bi valjalo da im naš prostor postane (ako već nije postao?) rezervna pozicija u makrogeopolitičkom nadgornjavanju.

Sećamo li se onih upozorenja Džona Kerija o „liniji vatre“?

Da li se išta promenilo od Galbrajtovog brutalnog predskazanja?

Može li se nekako uticati na kurs plovidbe Nikolsonove ratne grdosije? Pomalja li se na horizontu onaj njegov „događaj globalnog dosega“ koji bi mogao bar donekle uticati na kurs ili ga radikalno izmeniti?

Kao konačna potvrda američkog angažovanijeg ulaženja u igru stiglo je Trampovo pismo Hašimu Tačiju. Svi su videli gde je ovaj bivši gerilac i osumnjičeni ratni zločinac sedeo na počasnoj tribini u Parizu, na svečanosti povodom stogodišnjice primirja u Prvom svetskom ratu, ali je mnogima promaklo da je na poslednjem ispraćaju Džordža Buša Starijeg stajao odmah pored Angele Markel, a ispred princa Čarlsa i Džona Mejdžora.

Po američkom protokolu.

Da je pismo u Prištinu poslao onaj „stari Tramp“ iz predizborne kampanje, ono bi budilo nadu. Poslanica „novog Trampa“, posle svega što se u poslednje vreme izdogađalo, pored nade, koja poslednja umire, izaziva i popriličnu zebnju.

 

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar