Коментари

Танасковић: Неки у Сарајеву би и данас – попут Алије Изетбеговића – да Србија буде слаба

И КОМУНИСТИЧКА ДЕВИЗА ЈЕ БИЛА „СЛАБА СРБИЈА – ЈАКА ЈУГОСЛАВИЈА“, А ЗНАМО ШТА СЕ СА ЊОМ ЗБИЛО
  • Сарајевски „Аваз“, непосредно по окончању агресије НАТО против Југославије, Алију Изетбеговића питао: Вреди ли и даље Ваша стратешка формула: слаба Србија на истоку и демократска Хрватска на западу? А он је одговорио: Први дио формуле вјероватно ће се мијењати... Ако је и док је тамо диктатура боља је слаба Србија“
  • Није ни место, а није ни намера да се овде и сада процењује колико је данас Србија слаба, а Хрватска демократска, али је више него сигурно да се Изетбеговићева прижељкујућа предвиђања нису остварила
  • „Пробосанске снаге“ и патриотска осећања свих грађана БиХ не могу јачати на одржавању неповерења и подозрења према припадницима двају небошњачких конститутивних народа, као и према наводним субверзивним и нечасним намерама Србије и Хрватске према БиХ
  • Тешко је поверовати да би придржавање логике Алијине стратешке формуле `Слаба Србија, јака БиХ` могла усрећити БиХ. Зато је можда корисније учити и на његовим промашајима, а не само успесима, периодично идолопоклонички понављајући рефрен о Алијиној мудрости и непогрешивости
  • Није ли и сâм Бакир Изетбеговић као једну од очевих врлина навео способност да призна сопствене грешке? Имао је шта да наследи

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

БОШЊАЧКА јавност, политика и медији забележили су 8. августа да је пре 95. година у Босанском Шамцу рођен Алија Изетбеговић (1925- 2003), неоспорни лидер бошњачког народа у периоду непосредно пре, током и првих година након трауматичног распадања, односно разбијања Југославије.

Ова „хаман округла“ годишњица дала је повод да се о Баби и „Оцу Нације“ изрекне много уобичајених хвалоспева и да се са захвалношћу подсети на његово предводништво у тешким ратним годинама и на средишњу улогу у стварању независне и самосталне Босне и Херцеговине.

Као и увек у оваквим пригодама, било је много стереотипног панегиричког претеривања, али и тачних, стварношћу оверених судова, ироничних опаски, критичких запажања, али и пратећих порука везаних за политичку актуалност Босне и Херцеговине и њеног непосредног окружења.

Јер, како је то понесено за „Аваз“изјавио Сањин Кордић, председник Бошњачке заједнице културе „Препород“, нагласивши да је „рахметли Алија Изетбеговић још за живота постао хисторија, а његово име постало је симбол“.

Књижевнотеоријски очигледно потковани Кордић отишао је и даље од несумњивог симболичног набоја имена Алије Изетбеговића, па је своју мисао развио на следећи начин:

„Алија Изетбеговић био је, дакле, један од нас – типичничовјекБосне, с тим да је његовусуд био тај да су се у његовом властитом животу симболички рефлектирали неки од кључних аспеката хисторијске судбине Босне и Бошњака на начин синегдохе, односно тако да дио представља цјелину и обратно“.

Ако је то тако, а много Бошњака јамачно држи и осећа да јесте, онда зрачење Алијине мисли и порука свакако не припада само историји, што је он сâм већ постао, него се симболички рефлектује и на садашњост, а и будућност.

Пошто је Алија Изетбеговић деловао у политичкој сфери, то симболичко рефлектовање неизбежно је такође, па и првенствено политичко, о чему сведоче и поруке које су поједини бошњачки званичници и политичари нашли за сходно да упакују у пригодне изјаве поводом навршавања пет лета мање од стоте годишњице рођења човека кога и даље сматрају својим неприкосновеним вођом и ментором.

Услед сразмерно кратке историјске дистанце, износити коначне судове о лику и делу Алије Изетбеговића још увек није препоручљиво, а поготово би то било непримерено, па и непристојно, у једном кратком осврту на обележавање годишњице његовог доласка на свет.

Најистакнутији бошњачки лидер у посткомунистичком периоду неоспорно је био значајна исложена личност, начитани интелектуалац предан Богу, али и живо заинтересован за разумевање историје и савремености света, активни визионар, додуше неретко без јасније политичке визије иминентно наступајућих околности, али непоколебљиво доследан налозима неколиких високих и далеких, идеалних мета, због чега је на нивоу дневне политике савременицима и партнерима често изгледао неодлучан, загонетан и превртљив.

Са друге стране, поседовао је људску чврстину и достојанство, па је тако у затвору одлучно одбио понуду да се (бар декларативно) одрекне заступања својих ставова зарад скраћења одслужења казне.

Није, стога, тешко сложити се са оценом колумнисте Бакира Хаџиомеровића, који се никако не може сматрати „фаном“ Алије Изетбеговића, да овај „несумњиво јесте хисторијска личност. Са припадајућим људским манама и инсанима примјереним врлинама“, као и да „хисторичарима припада изазовни задатак да напокон адекватно утврде, валоризирају, објективно позиционирају политичку заоставштину Алије Изетбеговића“.

Оно штонам се у овом тренутку чини занимљиво јесу актуални политички рефлекси пригодног, али подједнако и даље програмског подсећања на идејну и идеолошку заоставштину човека који је за знатан део бошњачког јавног мњења и даље неприкосновени ауторитет и људска“синегдоха“ укупног интегралног босанског бошњаштва.

Може ли мисао Алије Изетбеговића одиста бити потенцијално просветљујући оријентир на раскршћима, путевима и стрампутицама којима се и даље креће, лута и посрће, заједно са својим суседима, босанскохерцеговачки друштвени и државни брод?

Поводом очевог постхумног рођенданског јубилеја огласио се, очекивано, и његов не само биолошки потомак, већ и политички наследник Бакир Изетбеговић.

Својски се потрудио да му поруке буду иновативне и да, надахнут Бабиним визијама, овај повод искористи за упућивање уравнотежених и конструктивних порука грађанима Босне и Херцеговине, али и комшијама, Србима и Хрватима, односно званичном Београду и Загребу. Ипак, утисак је да није успео да изађе из оквира устаљених шаблона мишљења и вредновања међуодноса и релационалне динамике у троуглу БиХ-Србија/Срби-Хрватска/Хрвати, ригидно постављених у Алијино ратно време.

А упоришне тачке тог поједностављеног координатног система јесу следеће: на БиХ је извршена агресија, Србија/Срби су највећи кривци за трагедију Босне, Хрвати су такође криви, али неупоредиво мање, а Бошњаци, предвођени својим толерантним, миротворним и демократски опредељеним лидером Алијом Изетбеговићем, били су невина жртва, принуђени да се бране, при чему су у самоодбрани починили и неке мање грешке, али су, иако у најнеповољнијем положају, успели да се достојанствено одбране и да одбране јединствену и независну БиХ, док Србе и у мањој мери Хрвате заувек прати и притиска хипотека злочина, а у случају Срба и геноцида.

Није нам ни на крај памети да овом приликом доводимо у питање стварносну и чињеничну основаност овог доминантног, апологетског бошњачког наратива или, тачније, интерпретацијске догме, јер то не би имало никакве сврхе. Али, чак и да је свеза иста тако једноставно и манихејски црно-бело, а наравно уопште није, да ли је могуће, полазећи од овако постављених, непомерљивих политичких и моралних премиса изграђивати и спроводити заиста конструктивну и отворену концепцију унутрашње и спољне политике?

Чини се да већ има довољно доказа да није, а и убудуће ће их, ако се нешто битно у постављању најутицајнијег дела бошњачке политичке и интелектуалне елите не промени, бити све више и више.

Може ли се уопште, понављањем мантре о мудром, толерантном, демократичном и човекољубивом Алији Изетбеговићу, на основу онога што је он политички стварно изјављивао и радио, уобличавати нека нова бошњачка линија „пружања руке“ Србима и Хрватима, двама конститутивним народима у БиХ, као и Србији и Хрватској? А управо је Бакир Изетбеговић свој интервју за Радио Сарајево закључио овако:

„Бошњаци би требали  бити везивно ткиво и страна која снажније пружа руку, ради на помирењу и нормализацији односа, на афирмацији позитивних историјских истина“.

Заиста лепо звучи, само да није претходног текста интервјуа, где је Изетбеговић много конкретнији у градираном моралистичком прозивању Србије и Хрватске.

Да поменемо само главне акценте.

Констатујући да су односи између БиХ и Хрватске у кризи од 2016, а да је у њима и пре тога  било великих проблема, али се тада о тешкоћама причало иза затворених врата, Изетбеговић је посебно замерио председнику Хрватске Зорану Милановићу додељивање ордена хрватском бојовнику из Западне Херцеговине Златану Мији Јелићу, кога сматра ратним злочинцем, иако је он за сада само оптужен, али не и осуђен. Поучава Милановића да би требало да избегава сусрете и било какве везе са тим типом људи, док истовремено покојног бошњачког генерала Расима Делића, осуђеног у Хагу на три године затвора, „амнестира“ од било какве кривице.

Следи, затим, још еклатантније манифестовање двоструких стандарда у бошњачко-српско-хрватском троуглу узајамних нежности и опречних „истина“.

За разлику од одличја додељеног Јелићу, Изетбеговић овако коментарише Милановићево одликовање бригаде ХВО-а и Посебне јединице Херцег-Босна:

„ То није спорно. Ове јединице су учествовале у операцији Олуја према договору Изетбеговића и Туђмана“.

Дакле, ако су се Изетбеговић и Туђман договорили да њихове постројбе садејствују у злочинима над Србима, то није спорно, а кад Јелић руши Мостар и етнички чисти Бошњаке то је, наравно нешто сасвим друго.

Љупка порука Србима, само неколико дана после тужног сећања на изгон Крајишника из Хрватске. Но, није то све.

Изетбеговићево „пружање руке“ Србима подразумева чврсто стиснуту, па и претећу песницу.

Упитан о томе како види ситуацију на КиМ и могуће решење спора између Београда и Приштине, Изетбеговић млађи, који је својевремено изјављивао да би он, кад би од њега зависило, признао „Косово“, одговара да не види српског политичара који би могао потписати признање косовске независности, али „ако се то ипак деси, отворит ће се апетити према Босни и Херцеговини, тражит ће се компензација за Србе и Србију. И бит ће пуно приче и галаме, која ће с временом посустати и од које неће бити ништа. Јер, и на Косову и у Босни и Херцеговини је српска страна и српска војска направила злочине и етничка чишћења. И та страна је у Босни и Херцеговини Дejтонским споразумом добила и превише. Све преко тога би неумитно водило у нове конфликте и сценариј који сигурно не треба никоме, нарочито не босанским Србима. Геноцид не може и неће бити награђен неовисношћу (Републике Српске, оп.а.). Ни под коју цијену“.

Слободан Милошевић, Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман  на мировним преговорима у бази Рајт Петерсон у Дејтону

Узалуд се из званичног Београда, чак и пречесто за просечан тамошњи укус, званично инсистира на уважавању суверенитета и територијалног интегритета БиХ и настоје успоставити што садржајнији односи са Сарајевом, Изетбеговић се, на годишњицу помена свога оца и учитеља,  упушта у хипотетичке спекулације, инсистира на томе да је српска страна у Дејтону добила и превише, а Републику Српску по ко зна који пут посредно одређује као „геноцидни ентитет“.

Да ли је то најављено бошњачко „снажније пружање руке“?

Како се у оквиру исте државне заједнице мисли остваривати саживот и сарадња са неким коме се стално набија на нос да је „геноцидни ентитет“?

Наш јавни простор јесте хронично загађен реторичком неодговорношћу и вербалним силеџијством представника тзв. политичке класе, па се много од реченог не узима озбиљно, већ се прате поступци и дела. Ипак, има граница и у таквој врсти беневолентне летаргије, поготово ако се неке увреде и тешке квалификације стално чују од гласноговорника са врха политичке пирамиде.

У једном другом оглашавању поводом 95. годишњице очевог рођења, син Бакир казује: „Још увијек дјелују снаге које су против против БиХ и њеног напретка. Стално се суочавамо с тиме и то личи на једно натезење конопца. У вријеме рехметли Алије Изетбеговића била је стопостотна власт на тридесет посто територије БиХ, а данас је тридесет посто власти на сто посто територије, тако да није лако праве ствари вући у правом смјеру, али мислим да ми држимо ту стабилност“.

Да би се „праве ствари вукле у правом смјеру“, ослањање на Алијин политички и мисаони аманет било би, по мишљењу председавајућег Председништва БиХ Шефика Џаферовића, и данас драгоцено:

„Мудрост Алије Изетбеговића, потребна је и данас у тренутку када се БиХ бори са оним силама које не желе добро нашој земљи. Волио бих да постоји више јединства код пробосанских политичких снага. О томе је доста пута говорио и предсједник Алија Изетбеговић. То је записано и у његовим дјелима, јер јединство пробосанских политичких снага, Бошњака и свих пробосанских политичких снага је уствари један од битних предувјета за успјешну борбу за цјеловиту и демократску БиХ. Тога би требали бити свјесни сви актери политичке сцене, посебно они који за себе кажу да су пробосанске политичке орјентације“.

Оставимо ли по страни отужни манир помињања некаквих снага које не желе добро Босни и Херцеговини и осујећују њен напредак, није незанимљиво потражити у делима Алије Изетбеговића неки подстицај или путоказ за остваривање тог толико призиваног већег „јединства пробосанских снага“, под којима се, вероватно, подразумевају, поред темељних Бошњака, и наднационални српски и хрватски босански патриоти, нека врста „политичког народа БиХ“.

Може ли се у Алијиној оставшитни пронаћи рецепт да се раскорак између оних „тридесет посто власти“ и „сто посто територије“ БиХ бар мало смањи? Јер, тридесет посто ни у рату није било спорно, па су неки, у најтежим данима опште дефанзиве, дефетистички поручивали свом лидеру: „Потпиши Алија, нек’ је ко авлија!“. Говорило се и о „финџан држави“.

Да истражимо мало ту Изетбеговићеву политичку видовитост која би његовим политичким наследницима могла трасирати пут ка приснијим односима са Србима и Хрватима у БиХ, а и са Србијом и Хрватском као суседним државама.

Ево једног налаза. Из дугог разговора са књижевником Абдулахом Сидраном, августа и септембра 1996. године, објављеног у „Слободној Босни“, а скраћено унетог и у Изетбеговићеву мемоарску књигу „Сјећања“, издвојићемо део одговора на питање како види Босну и Хереговину 2030. године:

На ситуацију у Босни (симптоматично је да Изетбеговић само изузетно помиње и Херцеговину! – Д.Т.) по мом увјерењу, више утиче наше непосредно окружење него сав остали свијет. За нас је важније шта ће се дешавати у Хрватској и Србији, него што ће се догађати у САД, Европи, Русији. Јер те двије земље директно утичу на стање у Босни, и то, рекао бих, више Хрватска него Србија. Увјерен сам да ће се у наредних пет-десет година Хрватска трансформирати у модерну демократску земљу. Србија ће дуго времена остати слаба. Таква ситуација отвара перспективу Босни и Херцеговини. Дакле, Босна има шансе уз демократску Хрватску и слабу Србију!“.

На једном другом месту у истом интервјуу, видовити Бабо скромно одбија да говори о „будућем повијесном одређењу лика и дјела Алије Изетбеговића“, али пристаје да поглед свог прозорљивог унутрашњег ока упути ка будућности Босне:

„Вјерујем да ће идеја Босне побиједити и Босна опстати. Вјерујем тако из најмање три разлога. Прво, доказана снага нашег народа, друго, слаба Србија за дуго вријеме, дакле Србија која се неће моћи упустити у авантуру из 1992, године, и треће, неизбјежни демократски развој у Хрватској. Другим ријечима, великодржавни пројекти који представљају основну опасност за БиХ неће ићи. Србија неће моћи, а Хрватска неће хтјети да подрива Босну. Дакле, наша растућа снага у Босни, а ван Босне слаба Србија и демократска Хрватска. То је нека визија или хисторијска слика коју видим или која се полахко ствара на овом простору. У таквој хисторијској ситуацији Босна опстаје и постепено се учвршћује као демократска и цјеловита држава“.

Да ово није речено случајно или да није израз неког тренутног надахнућа, ево и трећег помињања слабе Србије и демократске Хрватске, као пожељног окружења за БиХ, на седници Главног одбора СДА, децембра 1998. године:

Неке околности иду нам на руку. Ријеч је о неизбјежним промјенама у окружењу. У Хрватској ће на власт доћи демократске снаге, а са њима и нова политика према БиХ. Србија ће још дуго слабити, да би се након много грешака и дугог лутања, и она окренула демократији и Европи. Дакле, у првој декади наредног стољећа имамо слабу Србију – на истоку и демократску Хрватску – на западу“.

Најзад, ево и  сегмента из  интервјуа сарајевском „Авазу“ (24.06.1999), непосредно по окончању агресије НАТО-а против Југославије.

Новинар је питао: „На Балкану је, као резултат НАТО-ове акције, дошло до епохалне промјене. Вреди ли и даље Ваша стратешка формула: слаба Србија на истоку и демократска Хрватска на западу? Ево стратеговог одговора:

Први дио формуле вјероватно ће се мијењати. Дакле, пожељна је и демократска, па и снажна, Србија на истоку. Питање је само – када? Ако је и док је тамо диктатура, боља је слаба Србија“.

Данас смо на крају друге декаде XXI века. Идемо ка 2030. години коју је у свом питању 1996. године као далеку будућност навео Сидран.

Није ни место, а није ни намера да се овде и сада процењује колико је данас Србија слаба, а Хрватска демократска, али је више него сигурно да се Изетбеговићева прижељкујућа предвиђања нису остварила на начин који би оних ратних тридесет посто власти суштински, а не формално, помакао ка сто посто укупне државне територије БиХ.

Шта се друго и може очекивати, ако се демократизација у Хрватској и Србији превасходно сагледава у њиховом одрицању од легитимних националних интереса, а они подразумевају и бригу за Хрвате и Србе у БиХ, који две суседне државе сматрају својим националним матицама.

„Пробосанске снаге“ и патриотска осећања свих грађана БиХ не могу јачати на одржавању неповерења и подозрења према припадницима двају небошњачких конститутивних народа, као и према наводним субверзивним и нечасним намерама Србије и Хрватске према БиХ.

Уосталом, старији се сећају комунистичке девизе: „Слаба Србија, јака Југославија“. Знамо шта се збило са Југославијом.

Тешко је поверовати да би придржавање логике Изетбеговићеве стратешке формуле `Слаба Србија, јака БиХ` могла усрећити Босну и Херцеговину. Зато је можда корисније учити и на његовим промашајима, а не само успесима, периодично идолопоклонички понављајући рефрен о Алијиној мудрости и непогрешивости.

Није ли и сâм Бакир Изетбеговић као једну од очевих врлина навео способност да призна сопствене грешке?

Имао је шта да наследи.

3 Коментара

Кликни овде да поставиш коментар