- На глобалном плану све изразитија постаје тенденција да се ars referendi схвата и примењује као вештина интересног инструментализиовања овог, у начелу најдемократскијег вида утврђивања „народне воље“, неретко против те воље. Ако прети опасност да референдумско изјашњавање поремети планове „демократских“ елита, онда се оно по сваку цену настоји избећи, јер се третира као непожељни „популизам“. Иизигравање већинске воље грађана нарочито је било брутално у Македонији (2018 – гласало 35.91 %)
- Референдум о независности БиХ улази у ред политичких потеза осмишљених у складу са овом новом ars referendi. Он, уосталом, ни уставно није био легалан, јер је изашло мање (64.31 %) од прописане две трећине уписаних у бирачке спискове
- Питање је зашто се у ситуацији очигледног међунационалног неслагања о референдуму није активирао уставни механизам Савета за остваривање равноправности народа БиХ, већ је, упркос више него јасним упозорењима, у доношењу одлуке о његовом спровођењу игнорисан?
- Ако је оружје проговорило као „наставак политике другим средствима“ (Фон Клаузевиц), није ли онда прослављање недвосмислено полемогеног референдума (одржаног 1. марта 1992.) наставак рата другим средствима? Коме ли још треба рат?
У РАЗМАТРАЊУ теме референдума о независности БиХ, у контексту тадашњем и садашњем, пошао бих од речничке дефиниција термина референдум: “ lat. (referendum – što treba da se kaže) izravno glasovanje čitavog naroda kojim se odlučuje o prihvaćanju ili odbacivanju nekog zakona ili političkog pitanja od osobitog značenja; isp. plebiscit ( Б.Кlaić, Rječnik stranih riječi, Zagreb, 1983, s.v.).
У правној терминологији, пак, ars referendi означава умеће/вештину извештајног бирања и комбиновања оних елемената из процесног материјала на основу којих би се могла донети коначна одлука.
У новије доба, у политичком животу на глобалном плану све изразитија постаје тенденција да се ars referendi схвата и примењује као вештина интересног инструментализиовања овог, у начелу најдемократскијег вида утврђивања „народне воље“, неретко против те воље, а у служби остваривања неког парцијалног циља ужих група, односно делова изборног тела које се референдумски изјашњава. Са друге стране, ако прети опасност да референдумско изјашњавање поремети планове етаблираних „демократских“ елита, онда се оно по сваку цену настоји избећи, јер се третира као непожељни „популизам“.
Као две скорашње илустрације овакве праксе могли би се навести случајеви изигравања већинске воље грађана изражене на референдумима у Грчкој (2015) и, нарочито брутално, у Македонији (2018 – гласало 35.91 %; референдум је додуше био консултативни, али у чему је смисао такве „консултације“, ако се политички процес у Собрању настави као да је није ни било, изнуђивањем одлука очигледно супротних вољи већине грађана?).
За „заслуге“ при постизању „Преспанског споразума“ о промени имена Македоније, Алексис Ципрас и Зоран Заев могли би чак бити кандидати за Нобелову награду, што је као идеју подржао и генерални секретар УН Антонио Гутереш! Значи, ова вишеструко проблематична ars referendi прихваћена је као похвална политичка пракса на најширем плану и највишем нивоу међународних односа.
Референдум о независности БиХ улази у ред политичких потеза осмишљених у складу са овом новом ars referendi, a у супротности са темељном идејом такве врсте, у суштини плебисцитарног изјашњавања, а она би требало да буде утврђивање већинска воља грађана на одређеној политичко-административној територији, а у складу са правним поретком и друштвеном реалношћу које гарантују равноправност укупног становништва. Он, уосталом, ни уставно није био легалан, јер је изашло мање (64.31 %) од прописане две трећине уписаних у бирачке спискове.
Можемо се основано запитати: зашто, рецимо, на нивоу СРЈ није никада био расписан општи референдум о судбини федерације, иако је то формалноправно изгледало сасвим легитимно, а неки су се чак и залагали за такав вид провере воље грађана читаве државе?
Зато што је постојала реална могућност да се нумеричка већина грађана СРЈ изјасни против дезинтеграције заједничке државе.
Шта би биле последице?
С обзиром на реалност поремећених међунационалних односа и дивергентност републичких политика, вероватно грађански/међуетнички/ међунационални рат, као и у БиХ. У БиХ се приликом одлучивања о спровођењу референдума о томе очигледно није водило рачуна.
У БиХ, као што је познато, постоје три доминанте „истине“ о том прекретном раздобљу њене скорашње историје (која траје…). Ево како то, као „супротстављене слике повијести“, односно „владајуће дефиниције рата 1992-1995″, без изношења вредносних судова, сажима Иван Ловреновић, у заједничкој књизи са Миљенком Јерговићем Bosna i Hercegovina. Budućnost nezavršenog rata ( 2010):
„Prva (дефиниција) glasi: agresija na Bosnu i Hercegovinu, i to dvostruka, od Srbije i Hrvatske, praćena genocidom nad bošnjačkim narodom, pri čemu je Armija BiH branila suverenu i međunarodno priznatu Bosnu i Hercegovinu; druga: građanski rat izazvan preglasavanjemSrba od Bošnjaka (Muslimana) i Hrvata na referendumu 1992, zbog čega je srpski narod bio prisiljen na organiziranu i oružanu odbranu u otadžbinskom ratu, te je, da ne bi bio izložen novome genocidu kao 1941, stvorio Republiku Srpsku kao historijsku i trajnu kategoriju; treća: domovinski rat u kojemu su Hrvati prvo obranili Bosnu i Hercegovinu od srpskoga agresora stvoriviši Herceg-Bosnu i HVO, a zatim, izdani od Bošnjaka koji su počeli agresiju na hrvatske prostore, junački obranili svoju opstojnost na tim prostorima“.
Тако то види Ловреновић, а њега би тешко било сматрати великосрпским хегемонистом или четничким идеологом…
Бесмислено је овом приликом доказивати тачност/нетачност ових дијаметрално опречних „истина“, али је чињеница да се и у муслиманској/бошњачкој и хрватској верзији догађаја почетак рата објашњава као одговор на наводну српску „агресију“, а једино српско виђење полази од онога што је хронолошки и политички претходило почетку отвореног војног сукобљавања.
Не може последица, ма како је тумачили, логички, а и животно, ићи испред узрока. Закључак о догађајима који не узима у обзир њихов главни узрок нужно је мањкав и неодржив. Свесни су тога и на бошњачкој страни, па зато систематски релативизију, потискују или прећуткују битне појединости из непосредног предратног периода. Референдум углавном подразумевају као правно, политички и морално неупитан чин, али се његово предисторијом, модалитетима и околностима у којима је наметнут махом шире не баве.
Прећуткује се, на пример, питање зашто се у ситуацији очигледног међунационалног неслагања о референдуму није активирао уставни механизам Савета за остваривање равноправности народа Босне и Херцеговине, већ је, упркос више него јасним упозорењима, у доношењу одлуке о његовом спровођењу игнорисан?
Ако је оружје проговорило као „наставак политике другим средствима“ (Фон Клаузевиц), није ли онда прослављање недвосмислено полемогеног референдума наставак рата другим средствима? Коме ли још треба рат?
А ево шта се поводом једнозначног именовања „агресора“ у прокључалом „босанском лонцу“ пита вероватно понајбољи познавалац босанскохерцеговачке проблематике на Западу, француски политиколог Ксавије Бугарел. У својим радовима посвећеним анализи прилика у БиХ пре и током процеса разграђивања југословенске федерације, Бугарел није нимало нежан према Србима, али је, с друге стране, из етичких разлога одбио сарадњу са Хашким трибуналом.
Бугарел пише: „Да ли је ( формално примењено – Д.Т.) међународно право, у контексту насилног редефинисања државних чињеница и легитимитета, довољно да утврди природу агресије и иденититет агресора. У аналитичком, као и у моралном погледу, ово је врло спорно“ ( Ksavije Bugarel, Bosna. Anatomija rata, Beograd, 2004,26; оригинално француско издање – 1996).
Овакве аналитичке недоумице и моралне дилеме не оптерећују већину бошњачких знанственика, па тако, на пример, београдски дипломац, официр и војни историчар у ЈНА, пензионисани пуковник, а потоњи бошњачки повијесничар Мехмедалија Бојић (Historija Bosne i Bošnjaka, Sarajevo, 2001, 385) у једној дугачкој фусноти посвећује више редова покушају пребацивања одговорности за убиство српског свата на Башчаршији (1. марта 1992) на Србе него референдуму о независности, који практично само као чињеницу констатује.
Да није толико бестидно, било би комично: „Kasnije, danima i mjesecima su štampa, radio i TV tzv. Republike Srpske prikazali ovaj događaj kao ‘uzrok ustanka Srba u Sarajevu’. Događaj je na Palama i filmovan, a akteri izmišljeni. Kao glavni organizator ‘mudžahidina’ i ‘ubica starog svata’ naznačen je neki Delić. Međutim, prema istraživanjim autora ovih redov, a prema kazivanju tadašnjeg komandanta ‘Zelenih beretki’ za Bistrik i Vratnik Emina Švrakića, koji je bio neposredni svjedok ovog događaja, incident se desio ovako. Na drugi dan referenduma za nezavisnost BiH (1. marta ’92) dio njegovog ljudstva (ZEB-a), među kojima se nalazio i njegov sin, imao je zadatak, da na Baščaršiji brine upravo o održavanju reda i sprečavanja bilo kakvih incidenata. No, srpski svatovi su, uprkos referendumu, idući gradom prema pravoslavnoj crkvi uz nošenje raznih zastava pjevali nacionalističke i četničke pjesme i uzvikivali, podižući tri prsta, antimuslimanske i šovinističke parole. Činili su to vjerovatno organizirano i sa namjerom da provociraju Muslimane koji su šetali, ili išli svojim poslom, ulicama grada. Kad je neko od njih uzvratio slično, iz svatova se izdvojila veća grupa ljudi, među kojima je bio i otac mladoženje, napala Muslimane i počela ih tući pesnicama, nogama, držačima zastava i pištolja. U napadnutoj grupi našao se i Eminov sin. Pošto je bio pritisnut uz neki zid, udaran raznim predmetima, a uplašen da će biti ubijen, potegao je pištolj i, u samoodbrani, nasumice ispalio jedan metak u gomilu napadača. Slučaj je htio, kaže Emin Švrakić, da je stradao ‘stari svat’, a ne neko drugi. Premda je Emin ovu izjavu dao u vrijeme (maja ’94) kada su se još uveliko veličala i slavila ‘gazijska djela’ i ‘zasluge za obranu domovine, on je ovaj incident okarakterisao samo kao ‘čin učinjen u samoodbrani života’, te da je ‘bio krajnje iznuđen’ i ništa više“.
Дакле, у складу са успостављеном сакросантном бошњачком матрицом обашњавања свих збивања у БиХ од 1992. до 1995, Срби су криви и кад их убијају, а морална врлина њихових (муслиманских/бошњачких) убица исказује се тиме што се овим изнуђеним самоодбрамбеним чиновима бар не хвале.
А ево шта о истом догађају пише Ксавије Бугарел ( стр. 27): „Stranka demokratske akcije (SDA) optužuje da je ubistvo u Baščaršiji bilo srpska mahinacija. Ipak, nekoliko nedelja kasnije, na talasima bosanskoga radija jedan čovek se hvali da je on bio počinilac. On se zove Ramiz Delalić – zvani Ćelo – i jedan je od osnivača ‘Zelenih beretki’, paravojske SDA. Treba da nam bude jasno: u jugoslovenskoj krizi stvari su često zamršene“.
Или, после готово три деценије, можда одвише јасне?
(ПРОБЛЕМАТИЧНА АРС РЕФЕРЕНДИ – академик Дарко Танасковић, Институт за стратешке студије Факултета за дипломатију и безбедност)
1 коментар