Komentari

Tanasković: Srpsko-turski odnosi su u nasmejanom razdoblju, ali – koliko smo daleko od 29. jula 1990?

PO(R)UKE I PITANJA POVODOM POKUŠAJA DRŽAVNOG UDARA PROTIV ERDOGANA 2016. I 29. JULA 1990. U N. PAZARU
  • Sva diplomatsko-konzularna predstavništva Turske dobila su iz Ankare instrukciju da organizuju manifestacije povodom Dana demokratije i nacionalnog jedinstva. Novouvedenog praznika, posvećenog 15. julu 2016. kada je u Turskoj ugušen pokušaj državnog udara. Izuzetak nije, naravno, ni Srbija
  • Obeležen je u Novom Pazaru, otvaranjem biblioteke u Muzeju „Ras“ koja je dobila ime „15. juli“, a opremljena je zahvaljujući angažovanju turske državne „Agencije za saradnju i razvoj“ (TIKA)
  • Da li je primereno, a uobičajeno svakako nije, da se kulturnim ustanovama, kao u vremenima slavljenja Velikog Oktobra, daju imena državnih praznika stranih zemalja, kao i da li je preporučljivo vezivati se na taj način za datume čiji je praznični status neizvesne trajnosti?
  • Pre dvadeset devet godina, 29. jula 1990, na novopazarskom stadionu, pred tridesetak hiljada razdraganih i euforičnih pristalica, ovacijama „Aljo, Aljo!“ pozdravljen je Alija Izetbegović. Tada je na novopazarskom stadionu uzleteo enfant terrible muslimansko-bošnjačko-šiptarske antisrpske ideje, Sulejman Ugljanin. On je i dalje u sedlua njegove pristalice kliču „Sandžak – republika“
  • Radovati se neuspehu vojnog puča protiv „demokratskog poretka“ u stranoj državi i biblioteku u Muzeju „Ras“ imenovati datumom pobede demokratije u (geografski) udaljenoj Turskoj, a otvoreno ili prikriveno podsticati na nepoštovanje Ustava u svojoj državi – nije baš uverljiv znak političke i moralne doslednosti

Piše: Darko TANASKOVIĆ

PRE tri godine, 15. jula 2016, osujećen je pokušaj državnog udara u Turskoj. Na poziv predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, narod se na mostu preko Bosfora, po ulicama i trgovima Istanbula i prestonice Ankare,  odlučno suprotstavio ne baš najbolje organizovanim pučistima i odbranio demokratski poredak u zemlji.

O samom puču, a i o odbranjenom poretku koji otelotvorava i simbolizuje moćna Erdoganova figura, i u Turskoj i van nje ima, dakako, mnogo nedoumica i nepodudarnih mišljenja, ali je činjenica da je slamanje puča bila velika predsednikova pobeda i da je on u tom kritičnom trenutku imao stvarnu podršku većine Turaka. Nije, stoga, iznenađujuće da je 15. juli ustanovljen kao novi državni praznik – „Dan demokratije i nacionalnog jedinstva“.

Kako se na nedavnim lokalnim izborima pokazalo da mnogi građani Turske nisu za državne udare, koji su obeležili savremenu istoriju ove velike zemlje, ali da nužno nisu baš ni za Erdogana i poredak koji on oličava, razumljivo je da se zvanično insistira na što svečanijem obeležavanju 15. jula. I to ne samo u Turskoj.

Sva diplomatsko-konzularna predstavništva ove zemlje dobila su iz Ankare instrukciju da na odgovarajući način u državama svoje akreditacije organizuju manifestacije povodom novouvedenog praznika demokratije i nacionalnog jedinstva. Izuzetak nije, naravno, ni Srbija, tim pre što su njeni bilateralni odnosi sa Turskom danas u primetnom uzletu.

Iz više razloga, pažnju privlači mesto koje je odabrano i način na koji je odlučeno da se turski praznik obeleži u Srbiji. Novi Pazar, Muzej „Ras“ i otvaranje muzejske biblioteke koja je dobila ime „15. juli“, a opremljena je zahvaljujući angažovanju turske državne „Agencije za saradnju i razvoj“ (TIKA).

Svečanost otvaranja biblioteke upotpunjena je foto-izložbom o pokušaju državnog udara, postavljenom u dvorištu Muzeja, upriličena je tribina o značaju  „15.  jula“ za odbranu demokratije, a Asocijacija maturanata Turske organizovala je i fudbalski turnir.

Skupu u biblioteci prisustvovali su, pored ostalih, ambasador Republike Turske u Srbiji Tanžu Bilgič, koordinatorka agencije TIKA za Srbiju Čajla Gultekin Tosbat, predsednica Bošnjačkog nacionalnog vijeća dr Jasmina Curić, gradonačelnik Novog Pazara Nihat Biševac, predsednica Skuštine grada Ifeta Radončić…

Održani su prigodni govori, u kojima je, sa strane domaćina, naročito istaknuta bliskost građana Novog Pazara i Sandžaka sa Turskom, zabrinutost koju je kod njih izazvao pokušaj državnog udara i olakšanje uspešnom odbranom demokratskog poretka, dok je ambasador Bilgič toplo zahvalio na takvim osećanjima, ali nije propustio ni da upozori da se pripadnicima terorističke organizacije Fathulaha Gulena (FETÖ), koju vlast u Ankari smatra glavnim vinovnikom zavere protiv demokratije, „ne sme dozvoliti oka da otvore“, kako u Turskoj tako i van nje.

Poznato je, inače, da je Gulenova organizacija „Hizmet“, raniji Erdoganov saveznik, tokom dužeg vremena razvijala veoma snažnu aktivnost među balkanskim muslimanima. Nedavno je predsednik Erdogan u Sarajevu energično zahtevao da se svi identifikovani gulenisti bez odlaganja izruče Turskoj, a prilično srdžbe ispoljio je ne tako davno, istim povodom, i prema nekim predstavnicima vlasti u Prištini.

Verovatno je i predsedavajući Doma naroda Parlamentarne skupštine BiH Bakir Izetbegović imao ponešto da mu o tome objasni i požali se na nepovoljan razvoj političkih prilika kod kuće, tokom boravka u Ankari, gde je uz bok čoveka kome je njegov otac navodno „ostavio Bosnu u amanet“, u novoj Narodnoj džamiji (Milet džamiji) sred kompleksa Erdoganove sultanske rezidencije na Baštepeu, zahvaljivao Alahu na neuspehu vojnog puča.

Zanimljivo je podsetiti se da je upravo on 2017, na dvogodišnjicu udara, u sarajevskoj Vijećnici otvorio izložbu sličnu novopazarskoj. Tradicija, očigledno, ubrzano nastaje…

Obeležavanje „Dana demokratije i nacionalnog jedinstva“ u Srbiji pobuđuje na razmišljanje u različitim pravcima.

Bilo bi zanimljivo, recimo, izvršiti uporednu analizu toga u kojim su državama i na kakav sve način diplomatska predstavništva Turske u inostranstvu organizovala manifestacije povodom „15 jula“. Zatim, postavlja se pitanje da li je primereno, a uobičajeno svakako nije, da se kulturnim ustanovama, kao u vremenima slavljenja Velikog Oktobra, daju imena državnih praznika stranih zemalja, kao i da li je preporučljivo vezivati se na taj način za datume čiji je praznični status neizvesne trajnosti, usled uslovljenosti razvojem političkih prilika u datoj državi.

Otkuda tolika brižnost pred  ugrožavanjem „demokratskog poretka“ u Turskoj, a ne, recimo, u Siriji ili Egiptu?

Bilo bi intelektualno izazovno, čisto teorijski, pozabaviti se navedenim i još nekim pitanjima, ali to nam ovom prilikom nije namera. Zadržimo se na konstataciji da je turski „Dan demokratije i nacionalnog jedinstva“ u Novom Pazaru obeležan na lep način, u pozitivnoj atmosferi i sa prijateljskim porukama, što je besumnje pohvalno i ohrabrujuće.

Na svoj način, i to je pokazatelj nasmejanog razdoblja kroz koje se od pre izvesnog vremena uzlazno kreću tursko-srpski odnosi. A nije u Novom Pazaru baš uvek bilo tako..

Turska je vazda bila prisutna. Nije stoga naodmet, u ovom kontekstu,  prisetiti se i jedne godišnjice koja pada baš na današnji dan, a koja teško da će biti javno obeležena. Bar zasad…

Pre dvadeset devet godina, 29. jula 1990, na novopazarskom stadionu, pred tridesetak hiljada razdraganih i euforičnih pristalica, ovacijama „Aljo, Aljo!“ pozdravljen je  Alija Izetbegović. Bošnjački (tada muslimanski) lider došao je, prvi i jedini put u Novi Pazar, sa celom svojom političkom svitom, da pozdravi i podrži osnivanje sandžačke filijale SDA. Bio je to pravi praznik za muslimansko stanovništvo Raške oblasti, a bogme i Kosova i Metohije. Turska je i tada bila prisutna…

Evo kako je atmosferu pred početak mitinga doživeo i opisao pokojni novinar Života Tokalić u dragocenoj knjizi Sandžak. Zemlja Raška (1991):

„Od ranih jutarnjih časova Novim Pazarom su odjekivale sirene iz hiljada automobila na čijim krovovima su sa uzdignutim rukama sedeli mladi Novopazarci, kao i njihovi gosti. Mnogi automobili imali su instalirane zvučnike iz kojih je odjekivala turska muzika. Na čelu svake kolone bilo je nekoliko turskih zastavica, kao i zastava islamske zajednice. Bili su tu automobili iz Novog Pazara, Sjenice, Tutina, Tetova, Peći, Prizrena, Prištine, Brčkog, Zagreba i Sarajeva i ko zna još odakle. /…/ Skandiralo se islamu, Turskoj, zviždalo Srbiji i Srbima“.

Uz „Zmaja od Bosne“, koga su obezbeđivali žastoki sandžački momci, u prvom redu, sa svojim neizostavnim „borselinom, Muhamed Tunjo Filipović, Muhamed Čengić, Adil Zulfikarpašić, pa rođeni Sjeničak, sarajevski profesor filozofije i opsesivni srbomrzac Rasim Muminović… Glavna zvezda dana bio je stomatolog Sulejman Ugljanin koji je, izgleda upravo na preporuku Rasima Muminovića, zadobio poverenje partijske središnjice u Sarajevu i bio izabran za prvog predsednika SDA Sandžaka. Na toj funkciji je ostao tri godine, a onda emigrirao u Tursku. Kasniji krivudavi put ovog protivrečnog političkog tribuna dobro je poznat. Bio je čak i ministar u vladama Srbije, ali se nikada nije odrekao dvaju postulata izrečenih tog 29. jula 1990. godine na novopazarskom stadionu.

Jedan je saopštio on sam: „Ja odavde poručujem da ćemo taj Ustav poštovati onoliko, koliko on bude poštovao nas!“ Reč je, naravno, o Ustavu Republike Srbije. Drugi „aksiom“ je postavio Alija Izetbegović: „Čuli ste za zahtev za ujedinjenje Srbije i Crne Gore. To neka odluči narod te dve republike. Mi ćemo, međutim, u tom slučaju tražiti političku autonomiju za Sandžak“. Dakle: proizvoljnost u uslovnom poštovanju Ustava i autonomija Sandžaka, kao politička meta!

Od tog eksplozivnog mitinga na novopazarskom stadionu Srbijom i Raškom oblašću, odnosno Sandžakom, prohujale su mnoge oluje. Bez obzira na sva iskušenja i duboku krizu međunacionalnog poverenja u najtežim trenucima, kad su pojedine političke i verske vođe pribegavale zapaljivoj retorici i povlačili rizične poteze, većinski je na svim stranama prevladala razboritost i sačuvano je ono najdragocenije – mir među ljudima, bez obzira na sve moguće pripadnosti.

To je veliki učinak, za koji zasluge pripadaju onima na društvenoj i političkoj sceni koji su, iako neretko različitih pogleda i stremljenja, shvatili da su svim žiteljima ove, u svakom pogledu složene oblasti interesi pred budućnošću objektivno zajednički.

Posle izvesnih kolebanja, shvatili su to i u vazda prisutnoj Turskoj. Nije Ankara odustala od svojih strategijskih ambicija na Balkanu, pa ni u Sandžaku, ali je, kako izgleda, sazrelo uverenje da će ih trajnije i potpunije ostvarivati ako uvaži balkansku realnost, a deo te realnosti su i legitimni interesi Srbije i srpskog naroda.

To je logika koja je, u krajnjoj liniji, i ambasadora Bilgiča i njegove saradnike dovela u Muzej „Ras“ i u njegovu biblioteku ovog 15. jula.

Koliko smo stvarno daleko od 29.jula 1990. godine?

Iskustva prošlosti navode na oprezno zaključivanje. Ipak, uprkos tvrdnjama mudrih ljudi da se od istorije malo šta ikada nauči, valja se nadati da se ondašnje grotlo novopazarskog stadiona više neće razjapljivati i ugroziti budućnost svih stanovnika Sandžaka, a samim tim i Srbije, kao njihove zajedničke države.

Pre nešto manje od dve godine, neposredno po izboru za direktora Muzeja „Ras“, izvrsni turkolog, pored ostalog i turski đak, a beogradski doktor Fuad Baćićanin, dao je veoma sadržajan, gotovo programski intervju sarajevskom časopisu „Stav“.

Fuad Baćićanin

Ispoljivši visok stepen zrelosti i mudre diplomatičnosti, istakao je tada presudan značaj kulture za učvršćivanje identiteta, razvoj i napredak naroda, bošnjačkog, ali ne samo bošnjačkog. Tako se ovog 15. jula ophodio i kao domaćin svečanosti povodom obeležavanja turskog državnog praznika. S obzirom na to da je ovaj mladi, svestrano osposobljeni stručnjak istovremeno već duže vreme i politički aktivan u SDA i da je većnik Bošnjačkog nacionalnog vijeća, njegov nastup može samo imponovati i nagoveštavati konačni otklon od onog obrasca „političke kulture“ po kojoj je zapamćen 29. juli 1990. godine.

Sve, međutim, nije do kraja bistro, ni izvesno.

Enfant terrible muslimansko-bošnjačko-šiptarske antisrpske ideje, Sulejman Ugljanin, i dalje je u sedlu u koje je pre tri decenije uskočio na novopazarskom stadionu.

Od pre izvesnog vremena više nije predsednik Bošnjačkog nacionalnog veća, za koje Fuad Baćićanin u „Stavu“ kaže da je „naš dom“, ali je, posle ostavke Esada Džudže, to postala dr Jasmina Curić, sa Ugljaninove liste „Samoopredeljenje“, čije je ime sasvim slučajno identično imenu stranke kosovskog ekstremiste Aljbina Kurtija, sa kojim Suljo ostvaruje bratsku saradnju.

Ugljanin  se glasno zalaže za „specijalni status Sandžaka“, što je samo drugačija formulacija zahteva za autonomiju („Sandžak autonomija: formula opstanka“ glasio je natpis iznad glava prisutnih prilikom predstavljanja Ugljaninovih kandidata za BNV), a njegov slogan o poštovanju Ustava Srbije u meri u kojoj on poštuje Bošnjake i dalje je na snazi.

Proslavljajući pobedu na prošlogodišljim izborima za savete nacionalnih manjina, Ugljaninove pristalice su, pored ostalog, klicale i „Sandžak – republika“. Kandidat za većnika na ovoj listi bio je i Fuad Baćićanin.

Radovati se neuspehu vojnog puča protiv „demokratskog poretka“ u stranoj državi i biblioteku u Muzeju „Ras“ imenovati datumom pobede demokratije u (geografski) udaljenoj Turskoj, a otvoreno ili prikriveno podsticati na nepoštovanje Ustava u svojoj državi nije baš uverljiv znak političke i moralne doslednosti.

Na današnji dan ne možemo, a da se ne upitamo neće li uvezenu pozitivnu simboliku godišnjice 15. jula ipak jednom zasenčiti izvorni smisao domaćeg, potisnutog, ali neupokojenog duha 29. jula? Ovo pitanje nikako ne znači da bismo voleli da tako bude ili da znamo da će tako biti. Naprotiv, ali…

„Alah neće promeniti stanje jednog naroda, ako taj narod ne promeni sebe“, poruka je iz „Kurana“. Ima li snage za takvu, istinsku promenu?

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar