Komentari

Tanasković: Svetosavka akademija u Skoplju – poruka o nadideološkoj suštini i ujediniteljskoj moći svetosavlja

NA KRAJU SE U MAKEDONSKOM NARODNOM POZORIŠTU ORILE PESME «ZAJDI, ZAJDI» I «PUKNI ZORO»
  • Novopazarski muftija dr Mevludin Dudić – insistirajući na tome da je Savindan crkvena slava i da joj nije mesto u školama – naglašavao je da je zahtevanje od muslimanske dece da u njemu na bilo koji način sudeluju, kao i od nastavnika muslimana da prisustvuju prigodnim svečanim sednicama nastavničkih veća, diskriminacija i nasilje prema njima, jer su to šerijatski zabranjene aktivnosti,
  • Dudić je pritom napravio i jednu „frojdovsku“ omašku, koju je odmah sam ispravio. Jer, rekao je da je neprihvaljivo prisiljavanje „nekoga ko pripada drugoj ideologiji, odnosno religiji“ na praznovanje ovog školskog praznika. Time je pokazao da religiju u društvenom kontekstu prvenstveno doživljava kao ideologiju, što i jeste suštinski problem onih koji ne žele i ne mogu da razumeju zašto su i u čemu su lik i delo Svetog Save za Srbe, i ne samo Srbe, na mestu višem od religijskog i iznad ideološke ravni sagledavanja
  • Svetao i ohrabrujući primer je svetosavska akademija održana u Skoplju. U prepunoj sali Makedonskog narodnog pozorišta, u organizaciji srpske zajednice, a pod pokroviteljstvom Vlade Severne Makedonije i predsednika Srbije, održana je u svakom pogledu sadržinski, umetnički i simbolički izvanredna priredba
  • Premijer Severne Makedonije Oliver Spasovski rekao je, između ostalog, da delo Svetog Save, u opredeljenju da se gaji i neguje društvo jednako za sve, uz poštovanje svih etničkih zajednica, inspiriše i osam vekova nakon njegove smrti, te da on pripada svim hrišćanima bez obzira u kojim državnim granicama žive
  • Zahvaljujući na Svetosavskoj povelji koju mu je uručio Ivan Stoilković, predsednik Demokratske partije Srba i poslanik Sobranja, Milorad Dodik je uputio poruku u punom sazvučju sa rečima Spasovskog, istakavši da je srpski narod uvek i svuda spreman na konstruktivnu i prijateljsku saradnju sa svima, pod uslovom da se i njegova prava i potrebe istinski uvažavaju

Piše: Darko TANASKOVIĆ

NAVIKLI smo već na to da se obeležavanje praznika Svetog Save u nekim bivšim jugoslovenskim sredinama proprati žučnim reakcijama, kao da je reč o slavljenju uspomene na Džingiz kana ili Hitlera.

Tu nema ničeg novog, maštovitog ili originalnog, a ni nekih svežijih i uverljivijih argumenata, pa ne vredi posebno ni komentarisati.

Novo je, nažalost, samo to što se ove godine na svetosavsko pravoslavlje dušmanski obrušavaju i u Crnoj Gori, iako je u njoj najviše starih crkava posvećenih ovom svetitelju i prosvetitelju… Reč je očigledno o ideološkom stereotipu iz bogatog arsenala antisrpstva, što je jednom omaškom nehotice potvrdio i novopazarski muftija dr Mevlud Dudić u emisiji „Bosančica“ na Sandžačkoj televiziji.

Insistirajući na tome da je praznovanje Savindana crkvena slava i da joj nije mesto u školama jedne sekularne države, Dudić ističe da je zahtevanje od muslimanske dece da u njemu na bilo koji način sudeluju, kao i od nastavnika muslimana da prisustvuju prigodnim svečanim sednicama nastavničkih veća, diskriminacija i nasilje prema njima, jer su to šerijatski zabranjene aktivnosti, muftija najavljuje oštar protest kod nadležnih državnih organa.

Sve ovo smo već u više navrata čuli i doživeli. Iz Islamske zajednice se redovno i otvoreno pozivalo na bojkot školskih priredbi o Savindanu i u tom smislu se ohrabrivali „zabrinuti i ogorčeni roditelji“.

Ograničavanje nečije verske slobode i nametanje obaveza koje su protivne verskom učenju kome su učenik i njegovi roditelji odani nesumnjivo jeste nedopustivo, jer se na taj način ugrožavaju osnovna građanska i ljudska prava, a povređuje i dostojanstvo ličnosti. Ako ima takvih slučajeva, svakako ih treba istražiti i na odgovarajući način sankcionisati. Međutim, oni koji školske priredbe povodom dana Svetog Save kvalifukuju čak i kao perfidan vid pokrštavanja muslimana (!?), morali bi povesti računa o činjenici da to nije samo crkvena, već i zakonom propisana školska slava i da nju ne obeležavaju samo pravoslavni vernici, već cela Srbija, odnosno svi njeni građani.

Razdvajanje verskog od svetovnog u ovom slučaju jeste osetljivo, pogotovo ukoliko kod nekih ne postoji spremnost da se izađe iz zabrana koji se predstavljaju kao religijski, a zapravo su ideološki i politički zasnovani. Da je tako, potvrdio je, svakako nenamerno, i muftija Dudić, jednom „frojdovskom“ omaškom, koju je odmah sam ispravio.

Rekao je, naime, da je prisiljavanje „nekoga ko pripada drugoj ideologiji, odnosno religiji“ na praznovanje ovog školskog praznika neprihvaljivo.

„Ideologiji, odnosno religiji“, dakle.

Vidi se da dr Dudić religiju u društvenom kontekstu prvenstveno doživljava kao ideologiju, što i jeste suštinski problem onih koji ne žele i ne mogu da razumeju zašto su i u čemu su lik i delo Svetog Save za Srbe, i, pokazaćemo, ne samo Srbe, na mestu višem od religijskog i iznad ideološke ravni sagledavanja.

Mevlud Dudić

Uporno zalaganje za proterivanje Svetog Save iz škola u Srbiji neodoljivo podseća na kampanju koju je pre petnaestak godina vodio italijanski musliman škotsko-egipatskog porekla, pokojni Adel Smit, zahtevajući da se sa zidova svih službenih prostorija u Italiji, uključujući školske učionice i bolesničke sobe, ukloni malo raspeće koje u njima tradicionalno visi.

U svojoj provokativnoj misiji zalaganja za, kako je govorio, „striktno sprovođenje načela sekularnosti“, uprkos izvesnom kolebanju liberalističkog italijanskog i evropskog zakonodavstva, nije naravno uspeo. Raspeće za Italijane, kao i slika Svetog Save za Srbe, a trebalo bi da bude i za ideološki neopterećene građane Srbije, nije samo verski, već i neagresivni civilizacijski simbol i oni nemaju nikakvog valjanog razloga da ga se odreknu. 

Svojevremeno izostavljanje „judeo-hrišćanskih vrednosti“, kao nepobitno istorijski određujućih za civilizaciju Evrope, iz preambule nacrta nesuđenog „Ustava Evrope“, izvršeno je iz istih sekularističkih, ateističkih, odnosno antiteističkih, a ne sekularnih rezloga.

Teško je, zaista, na neki drugi način objasniti zašto bi muslimanskom đaku bilo šerijatski zabranjeno da nacrta kako zamišlja lik Svetog Save, kao što bi bilo obrazovno, a i vaspitno produktivno zatražiti od nemuslimanskog deteta da, pošto o njemu, kao istorijskoj ličnosti, dobije osnovna saznanja, likovno iskaže kako zamišlja  lik poslanika Muhameda.

Isto važi i za Bibliju i Kuran, kao važne knjige svetskog civilizacijskog nasleđa.

Pre nekoliko decenija u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva u Beogradu pokrenuta je korisna edicija „Portret dela“. Bila je zamišljena, a delimično je i realizovana, kao niz kratkih monografija, pisanih perom vodećih stručnjaka, o najznačajnijim piscima i delima svetske književnosti, a namenjenih nastavnicima i učenicima koji pokazuju veće zanimanje za literaturu, sa statusom dopunskog, fakultativnog priručnika.

Urednik ove ediciji, naš ugledni romanista Rade Konstantinović predvideo je da, pored monografija o Bibliji, na ovaj način bude obrađen i Kuran, u čemu sam ga, kao pridruženi član redakcije, svesrdno podržao. Nismo, nažalost, uspeli. Ideološke predrasude bile su prejake.

Biblija je nekako, ali ne i lako, prihvaćena, Kuran nije.

Po dr Dudiću i njegovim istomišljenicima u poimanju sekularnosti, verovatno nije trebalo uvrstiti ni Bibliju ni Kuran

Da li će ikada presušiti vrela ovakvih i sličnih „boljševičkih“ koncepcija demokratske sekularnosti? Ima li nade?

Ima, ali su izgledi da  se stvari u dogledno vreme bitnije promene realno male. Ipak, vredi pomenuti jedan svetao i ohrabrujući primer, svetosavsku akademiju održanu ovih dana u Skoplju.

U prepunoj sali Makedonskog narodnog pozorišta, u organizaciji srpske zajednice, a pod pokroviteljstvom Vlade Severne Makedonije i predsednika Srbije, održana je u svakom pogledu sadržinski, umetnički i simbolički izvanredna priredba.

Prisustvovali su makedonski premijer Oliver Spasovski, srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik,  Nikola Selaković, kao izaslanik predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ambasador Ruske Federacije u Skoplju i mnoge druge ugledne zvanice. Atmosfera ja bila dostojanstvena, ali i istinski svečarska i topla.

U svom obraćanju prisutnima, premijer Spasovski nije ostao u granicama prigodne kurtoazije, ravnog političkog diskursa i predizborne motivacije. Pokazao je da smisao svetosavlja shvata na širok, nadideološki način, što u višestruko složenim makedonskim prilikama upućuje na razložni optimizam.

Rekao je, između ostalog, da delo Svetog Save, u opredeljenju da se gaji i neguje društvo jednako za sve, uz poštovanje svih etničkih zajednica, inspiriše i osam vekova nakon njegove smrti, te da on pripada svim hrišćanima bez obzira u kojim državnim granicama žive.

„Tako se gradi zajedništvo, uz poštovanje svih tradicija“, zaključio je svoje burno pozdravljeno izlaganje.

Izaslanik predsednika Srbije govorio je u istom tonu, naglasio prednosti sabornosti na tragu učenja i primera Svetog Save, a posebno zahvalio Vladi Severne Makedonije na omogućavanju da se ovakva svečanost održi u raskošnoj sali Makedonskog narodnog pozorišta.

Milorad Dodik je bio i ovogodišnji dobitnik najvećeg priznanja srpskog naroda u Severnoj Makedoniji, Svetosavske povelje koju mu je uručio Ivan Stoilković, predsednik Demokratske partije Srba u Severnoj Makedoniji i poslanik Sobranja Republike.

Zahvaljujući na priznanju, Dodik je uputio poruku u punom sazvučju sa onom makedonskog premijera, istakavši da je srpski narod uvek i svuda spreman na konstruktivnu i prijateljsku saradnju sa svima, pod uslovom da se i njegova prava i potrebe istinski uvažavaju. Na kraju je sala sponatano bila na nogama, uz zvuke pesama „Zajdi, zajdi…“ i „Pukni zoro…“.

Nije, naravno, preporučljivo precenjivati realan politički domašaj ovakvih svečanih manifestacija, ali ni potcenjivati.

Svetosavka akademija u Skoplju poslala je važnu poruku o nadideološkoj suštini i ujediniteljskoj moći svetosavlja.

Poznat je, i nerešen, kanonski i statusni problem koji postoji između Srpske i Makedonske pravoslavne crkve. Na svetosavskoj akademiji nije bilo predstavnika ni iz jedne ni iz druge. Očekivano. Nije, dakle, kako misli dr Mevlud Dudić, a u čemu nije usamljen, Sveti Sava samo verska slava i da joj nije mesto van crkve. Ko zna, možda kašnjenje otpočinjanja predgovora o članstvu u EU sa Zapadnom Makedonijom i nije samo plod uobičajenog briselskog licemerja i dvostrukih standarda kad je o tzv. „Zapadnom Balkanu“ reč, već i posledica ovakvog odnosa makedonskih vlasti prema pravoslavlju (i svetoslavlju), za koje političari poput Karla Bilta i Havijera Solane, kao i oficiri poput američkog generala Frenklina Hodžisa drže da je najveća opasnost na Balkanu i šire.

Ako je i tako, Skoplju može samo da služi na čast.

Uzgred, Albanaca zvanično takođe nije bilo u sali, ali smo na izlogu jedne poslastičarnice u staroj čaršiji zapazili reklamni natpis „Balkava Angela Merkel“. Nadajmo se da će balkanska duhovitost ipak nadjačati one koji bi da je uguraju u Prokrustovu postelju svojih suženih svesti i sebičnih interesa.

Sveti Savo, Ti pomozi…

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar