Komentari

Tanasković: Trileterala Srbija-BiH-Turska vraća nam se – autoputem Beograd-Sarajevo

ERDOGAN SE DIGAO IZNAD SVOJIH REČI U PRIZRENU: „TURSKA JE KOSOVO, KOSOVO JE TURSKA“
  • Ne odstupajući od svojih strategijskih vizija, Erdogan je, kao mudar i racionalan državnik, shvatio da je i u horizontu dalekosežnih, po definiciji neizvesnih projekcija, za Tursku najproduktivnije da n Balkanu snizi nivo neoosmanističke i islamističke retorike i postavi se kao pouzdan i kooperativan činilac na duge staze 
  • Turski predsednik je u vreme posete Kolinde Grabar Kitarović Ankari, januara ove godine, rekao da „Dejtonski sporazum obavezno treba revidirati, jer je postalo jasno da u dosadašnjem periodu nije uspeo da donese rešenje za budućnost Bosne i Hercegovine“
  • A pre neki dan je u Beogradu rekao da Ankara „podržava Dejtonski sporazum kao minimalni kompromis koji trenutno postoji za BiH, uprkos postojanju nekih nedostataka i činjenici da niko u toj zemlji nije u potpunosti zadovoljan njime“. Još je dodao: ako zainteresovane strane žele da unaprede sporazum, to bi trebalo da se uradi uz saglasnot triju konstitutivnih naroda i pod nadzorom UN (a ne EU!)
  • Ako se izuzme unošenje rečitog atributa minimalni, čime je jednom naznakom vešto formulisan poznati turski stav o nedostatnosti sporazuma kojim je zaustavljen rat za razvojno unapređivanje u mirnodopskim uslovima, nešto slično moglo bi se očekivati, recimo, od Putina, pa i od Dodika
  • Turska ostaje Turska, ali se okrenula konstruktivnom i uravnoteženijem pristupu prema Zapadnom Balkanu. Na napuštajući svoje tradicionalne štićenike, Bošnjake i Albance, u njega je delotvorno  uklopila i Srbe i Srbiju

Piše: Darko TANASKOVIĆ

NA VELIKA politička vrata, sastankom na vrhu Srbija-BiH-Turska u Beogradu, vratila nam se trilaterala.

Predsednici Srbije i Turske, Redžep Tajip Erdogan i Aleksandar Vučić, zajedno sa trojicom članova Predsedništva BiH, predsedavajućim Željkom Komšićem, Šefikom Džaferovićem i Miloradom Dodikom, održali su jednoipočasovni sastanak u palati „Srbija“, zatim se konstruktivnim i optimističkim izjavama obratili javnosti, da bi obnavljanje prakse ovakvog trilateralnog okupljanja i saradnje simbolički obeležili kod mosta preko Save u Sremskoj Rači, gde otpočinju radovi na izgradnji autoputa, prvog koji će direktno povezivati Beograd i Sarajevo.

Tako je do faze realizacije stigao projekat ovog magistralnog autoputa, o kome su načelan dogovor početkom 2018. godine u Istanbulu postigli Erdogan, Vučić i tadašnji bošnjački  član Predsedništva Bakir Izetbegović.

U svim obraćanjima tokom i posle trilateralnog samita naglašena je spremnost da se ovakvim projektima od nesumnjivog zajedničkog životnog interesa, kako za sve građane Srbije i Bosne i Hercegovine, ali i za region u celini, izgrađuje međunacionalno poverenje i prevazilaze nesuglasice i sporovi koji još uvek politički i emotivno opterećuju odnose na ovom delu prostora bivše Jugoslavije.

Svi učesnici su se potrudili da doprinesu pozitivnoj atmosferi u kojoj se skup odvijao, pa su se čak i članovi Predsedništva BiH odmakli od svađalačke i inadžijske retorike svojih javnih obraćanja i utuka iz domaće političke arene. Tako je, recimo, Željko Komšić gotovo pesnički progovorio o tome „koliko malo treba poverenja, pružena ruka, osmeha, da stvari u našim zemljama i u ovom regionu kredu brzo na bolje“, dok je Šafik Džaferović čestitao Srbiji na tome što je završila sve složene proceduralne radnje za pokretanje radova na autoputu Beograd-Sarajevo, „kako bi se dva grada i dve zemlje što pre i što kvalitetnije povezale“, a što „kompletan region vodi u mir, stabilnost, prosperitet i razvoj“.

Milorad Dodik je, sa svoje strane, izgradnju autoputa ocenio kao vraćanje duga regionu i ljudima koji žive u njemu“.

Erdogan je u nekoliko navrata ovaj put nazvao „putem prijateljstva“, a Vučić je istakao: „Da smo ranije gradili puteve, a ne mržnju, izbegli bismo katastrofe, ali više nemamo pravo na takve greške“.

Baš lepo i, u suštini, tačno.

Iskustvo nas, međutim, uči, da svakodnevni život, pogotovo onaj politički, teče vijugavim koritom između ovakvih svečarskih i plemenitih poruka i, onih češćih, oporih, neretko jetkih i nedobronamernih.

Na nesreću, realnost nije sva ni u skladu sa deklarativnom i konstruktivnom prigodnom ozarenošću, ali, na sreću, ni tvrdoglavošću i namrštenošću koje se češće zlovoljno oglašavaju u javnom diskursu balkanske, a napose bosanskohercegovačke političke scene. Zato je preporučljivo zaviriti u pozadinu aktualnog, besumnje dobrodošlog i, nadajmo se, trajnijeg uzleta u koordinatama trilateralne interakcije Srbija-BiH-Turska, koja je izvesno vreme praktično bila na ledu.

Otkud ovakav obrt?

Motive i podsticaje, a i mogućnosti za vaskrs zamrle trilaterale valja tražiti u kolopletu ukupnih odnosa na Balkanu, njegovom okruženju, a i šire od toga, u promenama regionalne konjunkture i u odrazima koje na nju imaju globalna prestrojavanja. Za takvu, jedinu primerenu sveobuhvatnu analizu sada i ovde nema uslova, ali se i bez nje može zaključiti da je ključni pokretač za odmrzavanje institucionalizovane trojne saradnje Srbije, BiH i Turske značajna (makro)taktička promena u postavljanju Turske prema Srbiji i prema najosetljivijim pitanjima koja opterećuju odnose Srba sa Bošnjacima, Albancima, pa i Hrvatima – problemom „Kosova“ i unutrašnjeg uređenja BiH.

Predsednik Vučić je to iskazao kroz izražavanje zahvalnosti „Turskoj i predsedniku Erdoganu zbog njegove stabilizujuće uloge na Balkanu koja je veoma važna“… dodavši : „On je ostankom u Beogradu i našim zajedničkim odlaskom u Sremsku Raču pokazao koliko mu je važan ovaj region“.

Jasan je bio i Milorad Dodik: „Erdoganove reči da treba izbeći svaki, eventualni etnički sukob na ovim prostorima i graditi mir su svakako prihvatljive za sve nas“.

U istom duhu govorio je i  Šefik Džaferović: „Turska igra veoma značajnu, stabilizirajuću ulogu u regionu, pomaže svima koliko može da se ljudi povežu, da normalno žive“.

Sam Redžep Tajip Erdogan nije štedeo reči u mirotvornim porukama svojim balkanskim kolegama i narodima koje predstavljaju, odbijajući sve insinuacije da Turska među njima pravi bilo kakvu razliku, a posebnu onu zasnovanu na religijskoj pripadnosti. „Ne sme se nikada zaboraviti da su ove teritorije u poslednjih 25 godina pretrpele mnogo bolova i patnji, plaćajući velike cehove i zbog toga smo u obavezi da izgradimo budućnost tako što svoje razlike nećemo videti kao faktore nekih sukoba, već kao bogatstvo“.

Kao da nikada nije čitao „Strategijsku dubinu“ Ahmeta Davutoglua, već da je, kao neki jugoslovenski pionir, nekoć slušao druga Tita kako razlike među našim narodnima i narodnostima poredi sa linijama u mermeru koje kamen čine čvršćim…

Zanimljivo je zapaziti da se jedino (nominalni) predstavnik hrvatskog naroda u Predsedništvu BiH Željko Komšić donekle izdvojio iz unisonog pohvalnog diskursa o Turskoj i Erdoganu, rekavši: „Dosta smo se svađali. Ne treba nam predsednik druge zemlje, ma koliko ona bila prijateljska, da rešava neke stvari. To mi treba da rešavamo između sebe. Hajde da skupimo hrabrosti i otvoreno govorimo o nekim stvarima, dajte da podržimo jedni druge. Da budemo pravi prijatelji. Dosta smo se svađali“.

Možda se Komšić pribojava da bi trilaterala mogla prerasti u kvadrilateralu, sa predsednikom Hrvatske za stolom, što ne bi bilo nelogično. A s obzirom na to koliko i kako veteran trilaterale Komšić predstavlja bosanskohercegovačke Hrvate…

O tome da je izmenjeno držanje zvanične Ankare, praćeno konkretnim, ozbiljnim koracima na planu privredne i kulturne saradnje, bilo odlučujuće za oživljavanje prakse trilateralnog okupljanja predstavnika Srbije, BiH i Turske na raznim nivoima, sve do najvišeg, upućuje, na svoj način, i podsećanje na razloge zbog kojih je ona 2013. godine zaleđena.

Srbija je i tada bila načelno konstruktivna, a BiH posvađana…Povod je došao sa turske strane, i to baš od tadašnjeg premijera Redžepa Tajipa Erdogana.

Te, 2013. godine, kočnicu je povukao predsednik Srbije Tomislav Nikolić, najavivši zamrzavanje svoga učešća na trilateralnim susretima Srbije, BiH i Turske, odnosno odustajanje od planiranog samita u Beogradu. Odluku je obrazložio kao reakciju na Erdoganovu izjavu u Prizrenu da je „Turska Kosovo i Kosovo Turska“, zahtevajući da se Turska izvini Srbiji „zbog ove agresije bez oružja“.

Ni do kakvog izvinjenja nije, naravno, došlo. Na dobro poznat način u takvim i sličnim situacijama, tadašnji ministar inostranih poslova Turske Ahmet Davutoglu nastojao je da objasni kako je reč o delu izjave istrgnute iz konteksta (kontekst je, inače, bio još gori), a apologetski se oglasio i Sulejman Ugljanin, u to vreme ministar u Vladi Srbije zadužen za odnose sa Turskom. Pozvao se , pri tome, na svoje „poznavanje turskog jezika i logike turskog izražavanja“, tvrdeći da je Erdoganova izjava pogrešno protumačena.

Zanimljivo je da  on, kad je devedesetih godina posećivao Erdogana u zatvoru, s njim nije razgovarao na turskom, valjda iz konspirativnih razloga.

Elem, trilaterala je tako zamrznuta. S obzirom onovremenu otvorenu i napadnu protivsrpsku pristrasnost  Turske u vezi sa problematikom KiM i BiH, a naročito imajući u vidu njeno intenzivno prokosovsko lobističko angažovanje u međunarodnim relacijama, na trilateralu se u srpskoj političkoj i široj javnosti nije gledalo sa simpatijama, pa je Nikoliću Erdoganova prizrenska izjava (ni prva ni poslednja takve vrste) dobro došla da Srbiju iz nje dostojanstveno izvuče.

Naročito je negativno, kao nepovoljno za Srbiju i kao diplomatski nesmotreno,  ocenjivano potpisivanje „Istanbulske deklaracije“ (2010). Tada je, naime, ondašnji predsednik Boris Tadić sapotpisao ovaj prilično praznjikav i dvosmislen dokument sa turskim kolegom Abdulahom Gulom i bošnjačkim članom i predsedavajućim  Predsedništva BiH Harisom Silajdžićem. Pri tome, Silajdžić ne samo da nije bio ovlašćen da u ime Predsedništva bilo šta potpisuje, već se na narednim izborima, koji su ubrzo usledili, pokazalo i da više ne uživa ni poverenje svoje bošnjačke izborne baze.

Smatralo se, tada, sa dosta razloga, da trilateralna saradnja i „Istanbulska deklaracija“ Srbiji ne donose neku vidljivu korist, a partnerima u ovom formatu omogućavaju da „mašu tim papirom“ i vrše pritisak na Beograd u godini njegove duboke srpske defanzive na međunarodnom planu.

Situacija se u međuvremenu bitno izmenila. Od pre nekoliko godina, s obzirom na prilično složenu i dinamičnu unutrašnju političku situaciju, nagoveštaje ekonomskih teškoća, stare i nove izazove na spoljnom planu i određeno prestrojavanje u odnosima sa velikim silama i sa EU, preispitujući sopstvene regionalne prioritete, kao i učinke dotadašnjeg sprovođenja svoje doktrine za Balkan, uz uvažavanje regionalne realnosti, Turska je krenula neuporedivo konstruktivnijim kursom u odnosima sa Srbijom nego ranije.

Valja napomenuti da je i u vremenima poremećenih odnosa Ankara Srbiju smatrala središnjom zemljom regiona i držala do toga da s njom stalno, „sportski“, održava paralelne koloseke bilateralne komunikacije.

Opredeljenje za novo i sadržajno otvaranje „beogradskog pravca“, kao glavnog koloseka, podudarilo se sa težišnim vektorima politike Beograda, željom za političkom stabilizacijom, jačanjem dobrosusedskih odnosa,  ekonomskim i infrakstrukturnim povezivanjem i ukupnim osposobljavanjem regiona Zapadnog Balkana, kao samodovoljnog i konkurentnog organizma,  u uslovima usporene evrointegracije.

Turska je u tome videla šansu da se učvrsti kao nezaobilazan, istovremeno komplementaran, ali, zahvaljujući svojim komparativnim prednostima, i potencijalno (nenametljivo) dominantan partner balkanskih država.

Ne odstupajući od svojih strategijskih vizija, Erdogan je, kao mudar i racionalan državnik, shvatio da je i u horizontu tih dalekosežnih, po definiciji neizvesnih projekcija, za Tursku najproduktivnije da u kontekstu balkanskog nastupa snizi nivo neoosmanističke i islamističke retorike i postavi se kao pouzdan i kooperativan činilac na duge staze.

To je veoma značajna promena i nikako je ne bi trebalo otpisivati kao neko kratkoročno i na mah reverzibilno, taktičko prilagođavanje aktualnoj površinskoj konjunkturi, podložnoj stalnim oscilacijama.

U pogledu odnosa prema dvema neuralgičnim temama u odnosima Srbije i Srba sa komšijama, Bošnjacima i Albancima, „Kosovu“ i unutrašnjem ustrojstvu BiH, Erdogan je svoju diplomatsku retoriku primerio duhu i ciljevima novog kursa turske balkanske politike.

Treba veoma pažljivo čitati i analizirati njegov veliki intervju dat beogradskoj „Politici“, neposredno pred posetu Beogradu. On, zbog čijeg je verbalnog svojatanja Kosova Tomislav Nikolić svojevremeno povukao Srbiju iz trilaterale, sada kaže da je potrebno što pre obnoviti dijalog Beograda i Prištine, da je Ankara spremna da da sve od sebe da se taj problem reši i da bi sporazum prihvaljiv za dve strane bio prihvatljiv i za Tursku, uz napomenu bi takav sporazum bio od vitalnog značaja za postizanje dugoročne stabilnosti i mira na Balkanu.

Može li se ovome nešto zameriti?

Kad je o BiH reč, predsednik Turske se izjasnio i o Dejtonskom sporazumu, rekavši da Ankara „podržava Dejtonski sporazum kao minimalni kompromis koji trenutno postoji za BiH, uprkos postojanju nekih nedostataka i činjenici da niko u toj zemlji nije u potpunosti zadovoljan njime“.

Ako zainteresovane strane žele da unaprede sporazum, to bi trebalo da se uradi uz saglasnot triju konstitutivnih naroda i pod nadzorom UN (a ne EU!), prokomentarisao je Erdogan, odgovarajući na pitanje o stavu Turske prema nedavno usvojenoj Deklaraciji SDA o priželjkivanoj Republici BiH, koja je izazvala žučne polemike.

Ako se izuzme unošenje rečitog atributa minimalni, čime je jednom naznakom vešto formulisan poznati turski stav o nedostatnosti sporazuma kojim je zaustavljen rat za razvojno unapređivanje u mirnodopskim uslovima, nešto slično moglo bi se očekivati, recimo, od Putina, pa i od Dodika.

U odnosu na izjavu o istoj temi sa konferencije za štampu posle posete predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović Ankari, januara ove godine, uočljiv je pomak ka „konstruktivnoj neutralnosti“. Tada je, prisetimo se, Erdogan rekao da „Dejtonski sporazum obavezno treba revidirati, jer je postalo jasno da u dosadašnjem periodu nije uspeo da donese rešenje za budućnost Bosne i Hercegovine“, s tim što je i u toj prilici naglasio da se preispitivanje može izvršiti jedino uz saglasnost triju konstitutivnih naroda i uz angažovanje i nadzor UN.

Ova Erdoganova izjava naišla je na kritike, pa i prenaglašena panična upozorenja, prvenstveno u delu srpskih medija. Pokazalo se da takvo očekivano i razumljivo, namensko „štelovanje“ diplomatske retorike nije zasluživalo toliko uzbuđenja. Kao što ne bi trebalo, na bošnjačkoj strani, da izazove ni ovo pred Beograd i u Beogradu.

Ono što je bitno i istinski značajno jeste da se Turska, koja ostaje Turska, okrenula konstruktivnom i uravnoteženijem pristupu prema Zapadnom Balkanu. Na napuštajući svoje tradicionalne štićenike, Bošnjake i Albance, u njega je delotvorno  uklopila i Srbe i Srbiju, što ranije baš i nije bio slučaj. O tome ne treba suditi po rečima, već po delima, a mostovi, putevi i fabrike trajna su materijalizacija političkih namera i ekonomskih interesa, o kojima se može različito misliti i nagađati, ali su, svakako,  i zalog boljeg života i povezivanja Srba, Bošnjaka, Hrvata i ostalih žitelja „brdovitog Balkana“, ne onoga iz „Krvave bajke“ Desanke Maksimović i tolikih naših drugih krvavih bajki.

Zato je svakako ohrabrujuće to što nam se trilaterala vraća autoputem, a ne samo diplomatskim kuloarima i na uzavrelim mitinzima, gde je bila začeta, ali privremeno i sahranjena.

 

1 komentar

  • Poštovani gospodine Tanaskoviču,
    Vaše poznavannje prilika (u regionu i mnogo šire), veoma precizno doziranje ČINjENICA, penali upućeni
    zlonamernima i diplomatsko-političkim diletantima impresioniraju!
    Ipak Vam, bez obzira na lične planove (najverovatnije zasluženi odmor) želim, da se još neko vreme
    upustite u zvanični angažman kao pomoć Vladi i našoj Srbiji!
    Pozdrav i poštovanje.

Klikni ovde da postaviš komentar