Коментари

Танасковић: Вунена босанска времена

ГОЈКО ЂОГО ЈЕ УЗЛЕТЕО ИЗНАД УДАРА ВУНЕНОГ ВРЕМЕНА НА СВОЈА „ВУНЕНА ВРЕМЕНА“
  • Да „вунена времена“ нису ствар прошлости показује и актуална полемика у БиХ започета негативним освртом академика Есада Дураковића на одлуку жирија песничке манифестације „Слово Горчина“, која се у спомен знаменитог Мака Диздара редовно организује у Стоцу, да њен овогодишњи лауреат буде млади поета из Зенице Вернес Субашић, са необјављеном песничком збирком „Папагај слобода“
  • Дураковић је, на основу песме „Гљиве“, уз увид, како изгледа, у још неколике, Субашићев глас оценио као песнички безвредан, па и вулгаран, али и идеолошки неприхватљив излив исламофобичне бласфемије, услед светогрдног односа према симболички знаковитим топосима минарета, односно џамије. Награђивање такве „поезије“ престижном наградом Дураковић сматра скандалозним
  • Шта ли је озбиљног Есада Дураковића навело да јаком артиљеријом гађа неколико слабашних и скаредних редака једног, по свему судећи, недаровитог песмотворца? Свакако то што је његова збирка награђена и тиме добила незаслужено друштвено и културно признање. У том смислу, реаговање је разумљиво, без обзира на наводну или стварну исламофобију. Прави проблем и јесте у томе што је, како истиче Хамза Риџал, награђивање оваквих и сличних песничких подвига „стварање нових вриједности“, а не нека омашка или тренутно слепило жирија
  • Кад ће се у Босни и Херцеговини поново, као некад, стварати истински велика литература? На то питање одговор не треба очекивати првенствено од писаца и критичара, али нема сумње да и они носе део одговорности за продужавање вунених босанских времена

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ПРОШЛЕ су готово четири деценије од времена кад је београдску и ширу југословенску књижевну и политичку чаршију потресла афера настала прогоном, укључујући и кривични, са затворским епилогом, песника Гојка Ђога, због тога што је, наводно, својим стиховима из песничке збирке „Вунена времена“ извршио „дело непријатељске пропаганде“ и „вређао лик и дело Јосипа Броза Тита“.

Старији се тих збивања добро сећају, а млађи су о њима слушали, јер је реч о догађају који је задобио статус парадигме за праксу идеолошког обрачунавања са „политички некоректним“ уметницима и њиховим стваралаштвом.

Име Гојка Ђога заувек је, поготово код већинског дела јавности, који поезију не чита, остало повезано са оновременом злом судбином „Вунених времена“ и њиховог писца. Срећом, Ђого је истински, изузетан стваралац, тако да је његово песничко дело, као уосталом и сам песник, имало носивости и снаге да преживи убитачан вануметнички удар и да постане трајна вредност песништва на српском језику, што је моћно потврдио његов поетски триптих, после „Вунених времена“ (1981) и „Црног руна“ (2002), недавно заокружен збирком „Клупко“ (2018).

Уопште, универзално вредним књижевним остварењима отровни, али и недостојни идеолошки насртаји, ма колико безобзирни, чести и упорни били, не могу наудити, па их, заправо, од њих и није нужно бранити. Најбоље се бране сама, са коначно осигураним победничким исходом. Узмимо, на пример, само Његоша, Андрића…

Да „вунена времена“ нису ствар прошлости и да су законита последица, или одраз, поремећаја система вредности на ширем друштвеном и политичком плану, показује и једна актуална полемика у Босни и Херцеговини.

Започета је негативним освртом академика Есада Дураковића на одлуку жирија песничке манифестације „Слово Горчина“, која се у спомен знаменитог Мака Диздара редовно организује у Стоцу, да њен овогодишњи лауреат буде млади поета из Зенице Вернес Субашић, чији је „стабилан, крајње одмјерен, али и фино духовит, епиграмски глас“ у необјављеној песничкој збирци „Папагај слобода“, „домишљатом и потпуно зрелом пјесничком остварењу“, жири (Миле Стојић, Адријана Видић и Аднан Жетица) оценио као уметнички најубедљивији.

Дураковић је, на основу песме „Гљиве“, уз увид, како изгледа, у још неколике, Субашићев глас оценио као песнички безвредан, па и вулгаран, али и идеолошки неприхватљив излив исламофобичне бласфемије, услед светогрдног односа према симболички знаковитим топосима минарета, односно џамије. Награђивање такве „поезије“ престижном наградом која носи име Мака Диздара Дураковић сматра скандалозним.

Реаговао је председник жирија, угледни књижевник Миле Стојић, одбацивши основаност Дураковићевих судова, посебно оног о исламофобији Субашићевог песничког исказа, уз напомену да се о целој песничкој збирци не може критички изјашњавати на основу само једне песме, као и да је Дураковићево оглашавање по себи „скандалозан и неукусан иступ“, оштро и немилосрдно ударање једног „старца, прослављеног академика по једном младцу“.

Уследио је одговор водећег босанскохерцеговачког арабисте. Дураковић је, „методом интертекстуализације“, редом методично оспорио, док се није уморио, Стојићеве наводе, истакао да није никога лично прозивао, већ да је повео „расправу о књижевним вриједностима имперсонално“.

Поновио је и додатно образложио оцену да је реч о еклатантном примеру исламофобног, а никако иронијског дискурса, како је устврдио Стојић.

Овој размени утука прикључио се, затим, Хамза Риџал, у „Ставу“, коментаром „Слово горчине: лоша умјетност гора је од бласфемије“.

Биће, свакако, добро да се сачека објављивање награђене Субашићеве збирке, како би се о њој могло мериторно просуђивати, али је, верујемо, феноменолошки занимљивија полемика коју је изазвало њено овенчавање наградом у Стоцу. А о полемици се већ и сада може понешто рећи.

Потписнику ових редова није баш једноставно да се јавно очитује у вези са овом полемиком, јер је и сâм у више наврата оптуживан за исламофобију, штавише и од стране њеног покретача, арабистичког колеге још из студентских дана Есада Дураковића. Но, можда је баш зато и квалификованији.

Наше узајамно стручно уважавање, непоремећено идеолошким спорењем, што у овдашњим приликама сматрам изузетно вредном обостраном заслугом, као и то што смо исписници, а и чињеница да је само седам година млађи Стојић Дураковића прогласио „старцем“, требало би да ме учини ближим академику него књижевнику.

Есад Дураковић

С друге стране, близак ми је Стојићев начелни став да поезију не треба читати и тумачити у идеолошком кључу, под условом, наравно, да је реч о уметничкој творевини на коју се естетичка и књижевнотеоријска мерила уопше могу применити. Такође, сложио бих се са Стојићем да је у овом (квази)песничком уратку усиљено тражити исламофобни набој, већ да је пре реч о незграпном покушају песничког тематизовања спреге политике и религије у савременом босанскохерцеговачком друштву, са чиме се слаже и Хамза Риџал.

За разлику од столачког жирија, он у мотивацијској равни песме „Гљиве“ не препознаје аутентично поетско надахнуће, већ „силеџијску ауторову потребу да буде друштвено ангажиран“.

Ако изузмемо кључну оптужбу за исламофобију, Дураковићевој оцени уметничке (без)вредности Субашићеве песме и, условно речено, поетике, а посебно интертекстуалном разрачунавању са поприлично бледим Стојићевим одговором, не може се одрећи теоријска утемељеност, достојанствен тон, па и одређена духовитост.

Стојић је његов суд оценио као „неукусан“, што је, наравно, атрибут непримерен критичком дискурсу о поезији, али увођење појма „укуса“ никако није. Наиме, још од старих Латина важи изрека да се „о укусима не расправља“. Ипак, ако би се то начело апсолутизовало, одустало би се од могућности било каквог бар донекле објективног вредновања текстова (само)проглашених песничким, без обзира на њихова инхерентна садржинска, значењска и формална својства. Све би постало крајње произвољно, са свим последицама које би из таквог хаотичног стања нужно произлазиле.

У целом овом замешатељству, најприхватљивијим се чини мишљење Хамзе Риџала да се код Субашића срећемо са „поезијом на нивоу форумског дискурса, дакле у категоријама које босанскохерцеговачку књижевну продукцију у знатном одређују у посљедњих двадесетак година“.

Тај млади песник који, како се може чути, планинарски успешно осваја горске врхунце, ка књижевнима је покушао да крене пречицом, повлађујући некој врсти површне духовне помодности, владајућој у одређеном кругу либерално-секуларистичких космополитоидних интелектуалаца.

Вернес Субашић прима награду од Милета Стојића

Таква поезија по дефиницији на може бити предмет озбиљног књижевнотеоријског и критичарског промишљања и вредновања, „аутентичне и идеолошки неутралне критике“, за какву се декларативно опредељује Дураковић, већ само подједнако идеологизованог просуђивања, какво је суштински и његово.

Он то, уосталом, и не крије, јер шта је оптужба за исламофобију него идеолошки прекор?

Ах, та исламофобија, на коју је учени академик (речено без икаквог иронијског отклона!) посебно, готово опсесивно осетљив!

Сетимо се само како је тумачио Андрића…

Може ли се у Субашићевом парапесничком галиматијасу заиста детектовати негативан однос према исламу као таквом?

За Дураковића, „аутор је усредсређен с крајњим негативитетом на минарета (код Субашића „мунаре“), очајнички трагајући за што је могуће више унижавајућим ријечима“. А минарети су, учи нас академик Дураковић, „са становишта семиотике простора изванредни семиотички стилеми“, као, уосталом, и црквени звоници.

То је несумњиво тачно, ако се не актуализију и не интерпретирају у идеолошки контаминираном контексту, каквим се креће млади Субашић, али не мање и Есад Дураковић.

Није ли овакво ишчитавање истих „изванредних семиотичких стилема“ од стране херменеутичара војног режима садашњег турског председника Ердогана својевремено одвело у затвор, иако је он само јавно изговорио стихове песника Зије Гекалпа, једног од очева турског национализма: „Џамије су наше касарне, кубета наше кациге, минарети наши бајонети…“?

Пошто се Субашић окомио искључиво на мунаре, а не и на, рецимо, звонике, Дураковић му, поред исламофобије, приписује и ксенофобију, при чему заиста није јасно ко би ту у Босни и Херцеговини могао бити „ксенос“, односно странац? Нису то ваљда аутохтони босанскохерцеговачки муслимани?Да није мислио на мигранте?

Шта ли је озбиљног Есада Дураковића навело да тако јаком артиљеријом гађа неколико слабашних и скаредних редака једног, по свему судећи, недаровитог песмотворца?

Свакако то што је његова збирка награђена и тиме добила незаслужено друштвено и културно признање. У том смислу, реаговање је разумљиво, без обзира на наводну или стварну исламофобију.

Прави проблем и јесте у томе што је, како истиче Хамза Риџал, награђивање оваквих и сличних песничких подвига „стварање нових вриједности“, а не нека омашка или тренутно слепило жирија.

На истој песничкој манифестацији прошле године је, на пример, трећу награду добио Срђан Секулић за књигу „Камене горе Спартохорија“, у којој се, поред осталих, налази и песма „Турбе у простати“, према којој су Субашићеве „Гљиве“ нежан лирски потпури.

У једном занимљивом интервјуу за Радио „Слободна Европа“, осведочено успешан и искусан песник Миле Стојић изричито се изјаснио против политизације песништва. Са жаљењем је констатовао да су многи песници пали и „да их је позвао зов муза нације“. Да ли је промовисање наводно „слободоумне, нонконформистичке поезије“, као што је Субашићева или Секулићева, прави одговор на ту покудну тенденцију?

У истом разговору Стојић цитира стихове Тина Ујевића, песника који никада није добио ниједну награду:  „Ми смо ишли путем, пут је био дуг, касно сазнадосмо да је тај пут круг“.

Може ли се стваралачки изаћи из круга конфликтне идеолошке оптерећености, у коме се већ дуже време врти босанскохерцеговачка књижевност, па и укупна култура?

Кад ће се у Босни и Херцеговини поново, као некад, стварати истински велика литература?

На то питање одговор не треба очекивати првенствено од писаца и критичара, али нема сумње да и они носе део одговорности за продужавање вунених босанских времена.

6 Коментара

  • Ако сам добро разумео песму коју нисам читао, овде се ради о извесној иронији. Како чујем од неких Срба из Босне и Херцеговине, тамо ничу џамије и минарети као „печурке после кише“, све плаћено арапским новцем. Отуда наслов „Гљиве“. Може бити да је легитимно о таквој насилној промени урбаног и руралног пејсажа прозборити у поетској форми. Наравно, такав песнички коментар не мора нужно бити и естетски успешан.

    Поздрав из Чачка.

    • Znate li da je od 1992. do 1995. porušeno preko 1000 džamija? Te džamije su rušene u ime Srba i Hrvata. Njihovo podizanje je obnova života i borba protiv zla. Ko to može ironizirati? …Samo onaj ko je na strani zla.

      • Не могу да коментаришем број од хиљаду срушених џамија јер нема начина да ту статистику проверим. Конкретан пример за који сам чуо је да у Сарајеву сада има много више џамија него што их је било раније. Очигледно се не ради само о обнови порушених џамија него о сасвим јасној намери да се повећа њихов број. Ја разумем финансијере из куће Ел Сауда. Они хоће да извезу вишкове исламског фундаментализма који би могао да се у неком тренутку окрене против њиховог злочиначког режима. Они су пронашли згодну прилику да трагедију босанских муслимана искористе како би их још више удаљили од њиховог српског порекла. Вероватно у доброј мери и успевају.

        Када се тиче зла ево и једног мог коментара. Недавно сам имао прилику да обиђем цркве брвнаре у околини Чачка, у Такову, у Цветкама и у Горобиљу. Те су цркве направљене од дрвета јер Турци нису дозвољавали да Срби праве цркве од трајног материјала и у монументалним димензијама. Ја се не сећам да смо ми Срби забрањивали да Муслимани зидају џамије од трајног материјала и монументалних димензија. Можда смо требали! Јер ти који су забрањивали подизање цркава нису били етнички Турци. Велика већина нису знали више од неколико турских речи. А да не причам о неподношљивом дивљаштву које су испољили ти „Турци“ у време непосредно пре Првог устанка а о коме може да се чита на српским форумима.

        Поновићу предлог који сам дао на једном америчком форуму. Ако је тај нови турски идентитет таква препрека да босански Муслимани не могу више ни да замисле неки други (првобитни) идентитет, онда је најбоље место да се он развија ипак у Турској. Где би се он могао боље развити него тамо? Није Босна право место да се развија турски идентитет. Какав је проблем да се научи турски језик?

        А позив босаским Муслиманима да врате својим српским прецима оно што су им одузели примањем новог идентитета, позив да се врате свом српском идентитету, остаје увек отворен.

  • Mislim da je Tanaskovic napisao jedan umjeren I dobar komentar na koji ja, kao Bosnjak i prakticirajuci Musliman, nemam prigovora.

    Sloboda je I Subasica da pise na krilima ideologije, ma kako nekvalitetno pisao; Sloboda Durakovica da komentira to, ma kako njegov komentar mogao biti pogonjen ideologijom (iako djelimicno pogonjen, jer je na mjestu zamijetiti da je jedno bezvrijedno djelo nagradjeno); I na kraju Sloboda je I zirija da iz bilo kojih razloga, pa I pod cijenu unizavanja dostojanstva doticne nagrade, nagrade jedno takvo djelo. Kazem, „iz bilo kojih razloga“ jer su cesto I precesto Ovi razlozi daleko od vrijednovanja od eststkih knjizevnih vrijednost I da su cisto politicki motivirani, ali nije li to tako posvuda danas?! U sekularnoj Francuskoj vrlo cesto islamofobna I krscano-fobna djela, sumnjive vrijednosti, dobijaju nagrade, haman samo zbog motiva njihovog pisanja.

    Knjizevnost je uvelike postala, ono sto je pod krinkom intelektualnosti uvijek I bila: prazno tracenje vremena, umjetnst u ime umjetnosti, bez vecega cilja; ili cak I anagazirana umjetnost, koja je mnogo sta, ali umjetnost ponajmnaje.

  • Nije problem, ako ga već ima, u samome tekstu „pjesme“: takvih pjesama ima mnoštvo, posvuda. Problem je u nagrađivanju. Naime, niko još nije rekao da je taj nagrađeni tekst estetski vrijedan, naprotiv. Njen ideološki naboj je druga stvar. Dakle, sa stanovipta književne kritike i poetike nedopustivo je nagrađivati tako važnom nagradom tekst za koji svi tvrde, razložno, da NEMA NIKAKVU POETSKU VRIJEDNOST. Dakle, Durakovićev akcent je na nagradi, na žiriju a ne na samome tekstu koji je takav kakav jest. Ne treba zamjenjivati teze.

Кликни овде да поставиш коментар