Komentari

Tanasković: Vunena bosanska vremena

GOJKO ĐOGO JE UZLETEO IZNAD UDARA VUNENOG VREMENA NA SVOJA „VUNENA VREMENA“
  • Da „vunena vremena“ nisu stvar prošlosti pokazuje i aktualna polemika u BiH započeta negativnim osvrtom akademika Esada Durakovića na odluku žirija pesničke manifestacije „Slovo Gorčina“, koja se u spomen znamenitog Maka Dizdara redovno organizuje u Stocu, da njen ovogodišnji laureat bude mladi poeta iz Zenice Vernes Subašić, sa neobjavljenom pesničkom zbirkom „Papagaj sloboda“
  • Duraković je, na osnovu pesme „Gljive“, uz uvid, kako izgleda, u još nekolike, Subašićev glas ocenio kao pesnički bezvredan, pa i vulgaran, ali i ideološki neprihvatljiv izliv islamofobične blasfemije, usled svetogrdnog odnosa prema simbolički znakovitim toposima minareta, odnosno džamije. Nagrađivanje takve „poezije“ prestižnom nagradom Duraković smatra skandaloznim
  • Šta li je ozbiljnog Esada Durakovića navelo da jakom artiljerijom gađa nekoliko slabašnih i skarednih redaka jednog, po svemu sudeći, nedarovitog pesmotvorca? Svakako to što je njegova zbirka nagrađena i time dobila nezasluženo društveno i kulturno priznanje. U tom smislu, reagovanje je razumljivo, bez obzira na navodnu ili stvarnu islamofobiju. Pravi problem i jeste u tome što je, kako ističe Hamza Ridžal, nagrađivanje ovakvih i sličnih pesničkih podviga „stvaranje novih vrijednosti“, a ne neka omaška ili trenutno slepilo žirija
  • Kad će se u Bosni i Hercegovini ponovo, kao nekad, stvarati istinski velika literatura? Na to pitanje odgovor ne treba očekivati prvenstveno od pisaca i kritičara, ali nema sumnje da i oni nose deo odgovornosti za produžavanje vunenih bosanskih vremena

Piše: Darko TANASKOVIĆ

PROŠLE su gotovo četiri decenije od vremena kad je beogradsku i širu jugoslovensku književnu i političku čaršiju potresla afera nastala progonom, uključujući i krivični, sa zatvorskim epilogom, pesnika Gojka Đoga, zbog toga što je, navodno, svojim stihovima iz pesničke zbirke „Vunena vremena“ izvršio „delo neprijateljske propagande“ i „vređao lik i delo Josipa Broza Tita“.

Stariji se tih zbivanja dobro sećaju, a mlađi su o njima slušali, jer je reč o događaju koji je zadobio status paradigme za praksu ideološkog obračunavanja sa „politički nekorektnim“ umetnicima i njihovim stvaralaštvom.

Ime Gojka Đoga zauvek je, pogotovo kod većinskog dela javnosti, koji poeziju ne čita, ostalo povezano sa onovremenom zlom sudbinom „Vunenih vremena“ i njihovog pisca. Srećom, Đogo je istinski, izuzetan stvaralac, tako da je njegovo pesničko delo, kao uostalom i sam pesnik, imalo nosivosti i snage da preživi ubitačan vanumetnički udar i da postane trajna vrednost pesništva na srpskom jeziku, što je moćno potvrdio njegov poetski triptih, posle „Vunenih vremena“ (1981) i „Crnog runa“ (2002), nedavno zaokružen zbirkom „Klupko“ (2018).

Uopšte, univerzalno vrednim književnim ostvarenjima otrovni, ali i nedostojni ideološki nasrtaji, ma koliko bezobzirni, česti i uporni bili, ne mogu nauditi, pa ih, zapravo, od njih i nije nužno braniti. Najbolje se brane sama, sa konačno osiguranim pobedničkim ishodom. Uzmimo, na primer, samo Njegoša, Andrića…

Da „vunena vremena“ nisu stvar prošlosti i da su zakonita posledica, ili odraz, poremećaja sistema vrednosti na širem društvenom i političkom planu, pokazuje i jedna aktualna polemika u Bosni i Hercegovini.

Započeta je negativnim osvrtom akademika Esada Durakovića na odluku žirija pesničke manifestacije „Slovo Gorčina“, koja se u spomen znamenitog Maka Dizdara redovno organizuje u Stocu, da njen ovogodišnji laureat bude mladi poeta iz Zenice Vernes Subašić, čiji je „stabilan, krajnje odmjeren, ali i fino duhovit, epigramski glas“ u neobjavljenoj pesničkoj zbirci „Papagaj sloboda“, „domišljatom i potpuno zrelom pjesničkom ostvarenju“, žiri (Mile Stojić, Adrijana Vidić i Adnan Žetica) ocenio kao umetnički najubedljiviji.

Duraković je, na osnovu pesme „Gljive“, uz uvid, kako izgleda, u još nekolike, Subašićev glas ocenio kao pesnički bezvredan, pa i vulgaran, ali i ideološki neprihvatljiv izliv islamofobične blasfemije, usled svetogrdnog odnosa prema simbolički znakovitim toposima minareta, odnosno džamije. Nagrađivanje takve „poezije“ prestižnom nagradom koja nosi ime Maka Dizdara Duraković smatra skandaloznim.

Reagovao je predsednik žirija, ugledni književnik Mile Stojić, odbacivši osnovanost Durakovićevih sudova, posebno onog o islamofobiji Subašićevog pesničkog iskaza, uz napomenu da se o celoj pesničkoj zbirci ne može kritički izjašnjavati na osnovu samo jedne pesme, kao i da je Durakovićevo oglašavanje po sebi „skandalozan i neukusan istup“, oštro i nemilosrdno udaranje jednog „starca, proslavljenog akademika po jednom mladcu“.

Usledio je odgovor vodećeg bosanskohercegovačkog arabiste. Duraković je, „metodom intertekstualizacije“, redom metodično osporio, dok se nije umorio, Stojićeve navode, istakao da nije nikoga lično prozivao, već da je poveo „raspravu o književnim vrijednostima impersonalno“.

Ponovio je i dodatno obrazložio ocenu da je reč o eklatantnom primeru islamofobnog, a nikako ironijskog diskursa, kako je ustvrdio Stojić.

Ovoj razmeni utuka priključio se, zatim, Hamza Ridžal, u „Stavu“, komentarom „Slovo gorčine: loša umjetnost gora je od blasfemije“.

Biće, svakako, dobro da se sačeka objavljivanje nagrađene Subašićeve zbirke, kako bi se o njoj moglo meritorno prosuđivati, ali je, verujemo, fenomenološki zanimljivija polemika koju je izazvalo njeno ovenčavanje nagradom u Stocu. A o polemici se već i sada može ponešto reći.

Potpisniku ovih redova nije baš jednostavno da se javno očituje u vezi sa ovom polemikom, jer je i sâm u više navrata optuživan za islamofobiju, štaviše i od strane njenog pokretača, arabističkog kolege još iz studentskih dana Esada Durakovića. No, možda je baš zato i kvalifikovaniji.

Naše uzajamno stručno uvažavanje, neporemećeno ideološkim sporenjem, što u ovdašnjim prilikama smatram izuzetno vrednom obostranom zaslugom, kao i to što smo ispisnici, a i činjenica da je samo sedam godina mlađi Stojić Durakovića proglasio „starcem“, trebalo bi da me učini bližim akademiku nego književniku.

Esad Duraković

S druge strane, blizak mi je Stojićev načelni stav da poeziju ne treba čitati i tumačiti u ideološkom ključu, pod uslovom, naravno, da je reč o umetničkoj tvorevini na koju se estetička i književnoteorijska merila uopše mogu primeniti. Takođe, složio bih se sa Stojićem da je u ovom (kvazi)pesničkom uratku usiljeno tražiti islamofobni naboj, već da je pre reč o nezgrapnom pokušaju pesničkog tematizovanja sprege politike i religije u savremenom bosanskohercegovačkom društvu, sa čime se slaže i Hamza Ridžal.

Za razliku od stolačkog žirija, on u motivacijskoj ravni pesme „Gljive“ ne prepoznaje autentično poetsko nadahnuće, već „siledžijsku autorovu potrebu da bude društveno angažiran“.

Ako izuzmemo ključnu optužbu za islamofobiju, Durakovićevoj oceni umetničke (bez)vrednosti Subašićeve pesme i, uslovno rečeno, poetike, a posebno intertekstualnom razračunavanju sa poprilično bledim Stojićevim odgovorom, ne može se odreći teorijska utemeljenost, dostojanstven ton, pa i određena duhovitost.

Stojić je njegov sud ocenio kao „neukusan“, što je, naravno, atribut neprimeren kritičkom diskursu o poeziji, ali uvođenje pojma „ukusa“ nikako nije. Naime, još od starih Latina važi izreka da se „o ukusima ne raspravlja“. Ipak, ako bi se to načelo apsolutizovalo, odustalo bi se od mogućnosti bilo kakvog bar donekle objektivnog vrednovanja tekstova (samo)proglašenih pesničkim, bez obzira na njihova inherentna sadržinska, značenjska i formalna svojstva. Sve bi postalo krajnje proizvoljno, sa svim posledicama koje bi iz takvog haotičnog stanja nužno proizlazile.

U celom ovom zamešateljstvu, najprihvatljivijim se čini mišljenje Hamze Ridžala da se kod Subašića srećemo sa „poezijom na nivou forumskog diskursa, dakle u kategorijama koje bosanskohercegovačku književnu produkciju u znatnom određuju u posljednjih dvadesetak godina“.

Taj mladi pesnik koji, kako se može čuti, planinarski uspešno osvaja gorske vrhunce, ka književnima je pokušao da krene prečicom, povlađujući nekoj vrsti površne duhovne pomodnosti, vladajućoj u određenom krugu liberalno-sekularističkih kosmopolitoidnih intelektualaca.

Vernes Subašić prima nagradu od Mileta Stojića

Takva poezija po definiciji na može biti predmet ozbiljnog književnoteorijskog i kritičarskog promišljanja i vrednovanja, „autentične i ideološki neutralne kritike“, za kakvu se deklarativno opredeljuje Duraković, već samo podjednako ideologizovanog prosuđivanja, kakvo je suštinski i njegovo.

On to, uostalom, i ne krije, jer šta je optužba za islamofobiju nego ideološki prekor?

Ah, ta islamofobija, na koju je učeni akademik (rečeno bez ikakvog ironijskog otklona!) posebno, gotovo opsesivno osetljiv!

Setimo se samo kako je tumačio Andrića…

Može li se u Subašićevom parapesničkom galimatijasu zaista detektovati negativan odnos prema islamu kao takvom?

Za Durakovića, „autor je usredsređen s krajnjim negativitetom na minareta (kod Subašića „munare“), očajnički tragajući za što je moguće više unižavajućim riječima“. A minareti su, uči nas akademik Duraković, „sa stanovišta semiotike prostora izvanredni semiotički stilemi“, kao, uostalom, i crkveni zvonici.

To je nesumnjivo tačno, ako se ne aktualiziju i ne interpretiraju u ideološki kontaminiranom kontekstu, kakvim se kreće mladi Subašić, ali ne manje i Esad Duraković.

Nije li ovakvo iščitavanje istih „izvanrednih semiotičkih stilema“ od strane hermeneutičara vojnog režima sadašnjeg turskog predsednika Erdogana svojevremeno odvelo u zatvor, iako je on samo javno izgovorio stihove pesnika Zije Gekalpa, jednog od očeva turskog nacionalizma: „Džamije su naše kasarne, kubeta naše kacige, minareti naši bajoneti…“?

Pošto se Subašić okomio isključivo na munare, a ne i na, recimo, zvonike, Duraković mu, pored islamofobije, pripisuje i ksenofobiju, pri čemu zaista nije jasno ko bi tu u Bosni i Hercegovini mogao biti „ksenos“, odnosno stranac? Nisu to valjda autohtoni bosanskohercegovački muslimani?Da nije mislio na migrante?

Šta li je ozbiljnog Esada Durakovića navelo da tako jakom artiljerijom gađa nekoliko slabašnih i skarednih redaka jednog, po svemu sudeći, nedarovitog pesmotvorca?

Svakako to što je njegova zbirka nagrađena i time dobila nezasluženo društveno i kulturno priznanje. U tom smislu, reagovanje je razumljivo, bez obzira na navodnu ili stvarnu islamofobiju.

Pravi problem i jeste u tome što je, kako ističe Hamza Ridžal, nagrađivanje ovakvih i sličnih pesničkih podviga „stvaranje novih vrijednosti“, a ne neka omaška ili trenutno slepilo žirija.

Na istoj pesničkoj manifestaciji prošle godine je, na primer, treću nagradu dobio Srđan Sekulić za knjigu „Kamene gore Spartohorija“, u kojoj se, pored ostalih, nalazi i pesma „Turbe u prostati“, prema kojoj su Subašićeve „Gljive“ nežan lirski potpuri.

U jednom zanimljivom intervjuu za Radio „Slobodna Evropa“, osvedočeno uspešan i iskusan pesnik Mile Stojić izričito se izjasnio protiv politizacije pesništva. Sa žaljenjem je konstatovao da su mnogi pesnici pali i „da ih je pozvao zov muza nacije“. Da li je promovisanje navodno „slobodoumne, nonkonformističke poezije“, kao što je Subašićeva ili Sekulićeva, pravi odgovor na tu pokudnu tendenciju?

U istom razgovoru Stojić citira stihove Tina Ujevića, pesnika koji nikada nije dobio nijednu nagradu:  „Mi smo išli putem, put je bio dug, kasno saznadosmo da je taj put krug“.

Može li se stvaralački izaći iz kruga konfliktne ideološke opterećenosti, u kome se već duže vreme vrti bosanskohercegovačka književnost, pa i ukupna kultura?

Kad će se u Bosni i Hercegovini ponovo, kao nekad, stvarati istinski velika literatura?

Na to pitanje odgovor ne treba očekivati prvenstveno od pisaca i kritičara, ali nema sumnje da i oni nose deo odgovornosti za produžavanje vunenih bosanskih vremena.

6 Komentara

  • Ako sam dobro razumeo pesmu koju nisam čitao, ovde se radi o izvesnoj ironiji. Kako čujem od nekih Srba iz Bosne i Hercegovine, tamo niču džamije i minareti kao „pečurke posle kiše“, sve plaćeno arapskim novcem. Otuda naslov „Gljive“. Može biti da je legitimno o takvoj nasilnoj promeni urbanog i ruralnog pejsaža prozboriti u poetskoj formi. Naravno, takav pesnički komentar ne mora nužno biti i estetski uspešan.

    Pozdrav iz Čačka.

    • Znate li da je od 1992. do 1995. porušeno preko 1000 džamija? Te džamije su rušene u ime Srba i Hrvata. Njihovo podizanje je obnova života i borba protiv zla. Ko to može ironizirati? …Samo onaj ko je na strani zla.

      • Ne mogu da komentarišem broj od hiljadu srušenih džamija jer nema načina da tu statistiku proverim. Konkretan primer za koji sam čuo je da u Sarajevu sada ima mnogo više džamija nego što ih je bilo ranije. Očigledno se ne radi samo o obnovi porušenih džamija nego o sasvim jasnoj nameri da se poveća njihov broj. Ja razumem finansijere iz kuće El Sauda. Oni hoće da izvezu viškove islamskog fundamentalizma koji bi mogao da se u nekom trenutku okrene protiv njihovog zločinačkog režima. Oni su pronašli zgodnu priliku da tragediju bosanskih muslimana iskoriste kako bi ih još više udaljili od njihovog srpskog porekla. Verovatno u dobroj meri i uspevaju.

        Kada se tiče zla evo i jednog mog komentara. Nedavno sam imao priliku da obiđem crkve brvnare u okolini Čačka, u Takovu, u Cvetkama i u Gorobilju. Te su crkve napravljene od drveta jer Turci nisu dozvoljavali da Srbi prave crkve od trajnog materijala i u monumentalnim dimenzijama. Ja se ne sećam da smo mi Srbi zabranjivali da Muslimani zidaju džamije od trajnog materijala i monumentalnih dimenzija. Možda smo trebali! Jer ti koji su zabranjivali podizanje crkava nisu bili etnički Turci. Velika većina nisu znali više od nekoliko turskih reči. A da ne pričam o nepodnošljivom divljaštvu koje su ispoljili ti „Turci“ u vreme neposredno pre Prvog ustanka a o kome može da se čita na srpskim forumima.

        Ponoviću predlog koji sam dao na jednom američkom forumu. Ako je taj novi turski identitet takva prepreka da bosanski Muslimani ne mogu više ni da zamisle neki drugi (prvobitni) identitet, onda je najbolje mesto da se on razvija ipak u Turskoj. Gde bi se on mogao bolje razviti nego tamo? Nije Bosna pravo mesto da se razvija turski identitet. Kakav je problem da se nauči turski jezik?

        A poziv bosaskim Muslimanima da vrate svojim srpskim precima ono što su im oduzeli primanjem novog identiteta, poziv da se vrate svom srpskom identitetu, ostaje uvek otvoren.

  • Mislim da je Tanaskovic napisao jedan umjeren I dobar komentar na koji ja, kao Bosnjak i prakticirajuci Musliman, nemam prigovora.

    Sloboda je I Subasica da pise na krilima ideologije, ma kako nekvalitetno pisao; Sloboda Durakovica da komentira to, ma kako njegov komentar mogao biti pogonjen ideologijom (iako djelimicno pogonjen, jer je na mjestu zamijetiti da je jedno bezvrijedno djelo nagradjeno); I na kraju Sloboda je I zirija da iz bilo kojih razloga, pa I pod cijenu unizavanja dostojanstva doticne nagrade, nagrade jedno takvo djelo. Kazem, „iz bilo kojih razloga“ jer su cesto I precesto Ovi razlozi daleko od vrijednovanja od eststkih knjizevnih vrijednost I da su cisto politicki motivirani, ali nije li to tako posvuda danas?! U sekularnoj Francuskoj vrlo cesto islamofobna I krscano-fobna djela, sumnjive vrijednosti, dobijaju nagrade, haman samo zbog motiva njihovog pisanja.

    Knjizevnost je uvelike postala, ono sto je pod krinkom intelektualnosti uvijek I bila: prazno tracenje vremena, umjetnst u ime umjetnosti, bez vecega cilja; ili cak I anagazirana umjetnost, koja je mnogo sta, ali umjetnost ponajmnaje.

  • Nije problem, ako ga već ima, u samome tekstu „pjesme“: takvih pjesama ima mnoštvo, posvuda. Problem je u nagrađivanju. Naime, niko još nije rekao da je taj nagrađeni tekst estetski vrijedan, naprotiv. Njen ideološki naboj je druga stvar. Dakle, sa stanovipta književne kritike i poetike nedopustivo je nagrađivati tako važnom nagradom tekst za koji svi tvrde, razložno, da NEMA NIKAKVU POETSKU VRIJEDNOST. Dakle, Durakovićev akcent je na nagradi, na žiriju a ne na samome tekstu koji je takav kakav jest. Ne treba zamjenjivati teze.

Klikni ovde da postaviš komentar