Коментари

Трифковић: Дугорочни останак БиХ изван НАТО стратешки неприхватљив Вашингтону

РЕПУБЛИКА СРПСКА И СРБИЈА И СТРАТЕШКИ ДОКУМЕНТИ ДОНАЛДА ТРАМПА И ПЕНТАГОНА
  • Нова доктрина Пентагона пребацила фокус са спречавања нуклеарног рата на победу у њему. „Одвраћање” (deterrence) више се не поима као средство очувања националне безбедности, већ само као скуп рутинских активности у оквиру припрема за рат
  • На балканском подручју, за очекивати је да се нова-стара америчка доктрина одрази у даљој тежњи за проширењем НАТО. Континуитет балканске политике САД је до даљњег осигуран – што се видело о уласку Црне Горе у НАТО
  • Следећа на мети ширења Алијансе биће Македонија, где је прошле године успешно изведена операција промене режима са очигледним циљем да се осујети реализација „Турског тока“ и јачање кинеског присуства у моравско-вардарској долини. Потом на тапет засигурно долази Босна и Херцеговина
  • Непотребно је истицати да би такав исход био у дубокој супротности са српским националним интересима, јер би њиме граница на Дрини била трајно зацементирана. Да би се то спречило, неопходно је остварити јединство свих политичких снага у РС око стратешког опредељења за војну неутралност у целини и неуступање војне имовине централним органима БиХ посебно. Ово питање је од животног интереса за Србе на обе стране Дрине

Пише: Срђа ТРИФКОВИЋ

У САД је 1986. године усвојен Голдвотер-Николсонов закон, који је наложио Белој кући да једном годишње поднесе извештај Конгресу о националној безбедносној стратегији (National Security Strategy, NSS). Годишњи извештај требало је да садржи процену америчких „интереса, циљева и намера широм света”, да оцрта „предложену дугорочну и краткорочну употребу политичке, економске, војне и других елемената националне моћи” и да упозна чланове Конгреса са ресурсима потребним за остварење наведених стратешких циљева.

Током година, међутим, НСС се свео на листу жеља, зачињену високопарном реториком о америчким глобалним циљевима (да се штите и унапређују демократија, мир, људска права и тд.), али без кључних елемената стратешког резоновања.

Први такав годишњи извештај Беле куће под председником Трампом, који је он представио јавности 18. децембра 2017. године, не представља изузетак. Овај документ од 68 страница нема много везе са испуњењем четири амбициозно наведена „стуба” стратегије САД: „заштитити амерички народ и очувати наш начин живота; подстицати наш просперитет; очувати мир кроз снагу; промовисати амерички утицај у свету”.

Остварење тих циљева није јасно доведено у везу са конкретним ресурсима и оперативним методама.

У целини, први Трампов НСС одражава неоконзервативно-хегемонистички поглед на свет, укључујући и тврдњу да „када Америка није предводник, злоћудни актери ће попунити празнину на штету САД”.

Документ без резерве износи тврдњу да „Кина и Русија представљају изазов америчкој моћи, утицају и интересима, и теже да подрију америчку безбедност и просперитет”.

НСС износи тврдњу и да Кина (која је у документу поменута 23 пута) „шири своју моћ на уштрб других“, док се Русија наводно „меша у унутрашња политичка питања других земаља“.

Има ироније у тим тврдњама, јер оне верно описују америчку политику широм света протеклих деценија, укључујући употребу моћи „на уштрб других“ и директно мешање кроз низ добро познатих операција промене режима.

Основне тезе изнесене у НСС прошлог децембра нашле су одраз у „националној одбрамбеној стратегији” (National Defense Strategy, NDS), тј. званичној доктрини Пентагона, коју је амерички секретар за одбрану Џејмс Метис представио јавности 19. јануара. Овај документ најављује агресивне мере за супротстављање Русији и Кини. Он налаже америчким планерима да се рефокусирају на ривалство које у свему подсећа на хладни рат.

Нова одбрамбена стратегија Русију и Кину отворено третира као „главне приоритете Пентагона”. Како је рекао сам Метис, „ривалство великих сила, а не тероризам, сада је главни фокус националне безбедности САД”

Сажетак доктрине Пентагона од 11 страна, који је представљен јавности, очигледно значи победу јастребова у америчком спољнополитичком естаблишменту и велики успех војно-индустријског комплекса. Он такође означава пораз Трампове намере, коју је он као кандидат у више наврата изнео у лето 2016. године, да се одрекне тежње за глобалном доминацијом, да преиспита сврху и употребљивост НАТО савеза и да значајно побољша односе са Русијом.

Сходно поменутој стратегији националне безбедности (НСС), нова доктрина Пентагона тврди да је у контексту претње коју наводно представљају Кина и Русија потребна свеобухватна модернизација офанзивног нуклеарног арсенала, распоређивање још већег броја противракетних система у Америци и ван ње, као и припремање арсенала наоружања и опреме на потенцијално неуралгичним тачкама широм света, уз захтев за енормним повећањем издатака за наоружање.

„Русија жели да има вето на понашање држава дуж своје периферије”, тврди нова војна стратегија, а економским и дипломатским средствима тежи да ослаби Северноатлантски савез. Документ наравно не помиње да су државе дуж руских граница биле предмет упорних настојања САД и неких америчких савезника у Европи да их привуку у своју орбиту променама режима (Тбилиси, Кијев), да их подстакну на непријатељство према Русији, да тиме битно измене геополитичку једначину на штету Русије и да притом наставе ширење НАТО савеза ка истоку.

Посебно је вредна пажње тврдња да „Русија тежи да промени безбедносне и економске околности у Европи и на Блиском истоку у своју корист”. Можда и несвесно, документ тако ставља до знања да вођење самосталне спољне политике једне стране силе и њено неприхватање америчке хегемоније де факто представља претњу америчким безбедностним интересима.

Шта је у крајњој линији спољна политика ако не покушај једне земље, јаке или слабе, да безбедностне и економске околности у свом окружењу измени у сопствену корист?

Из нове доктрине Пентагона јасно произлази да „претња“ постоји претежно зато што она поново уводи све злокобне концепте глобалног хегемонизма из ере Џорџа Буша млађег. САД морају да остану „најмоћнија војна сила на свету”, глобална равнотежа снага мора да опстаје у корист Америке, САД треба да очувају и јачају „међународни поредак који највише доприноси нашој безбедности и просперитету”.

Трошити више од остатка света на оружје за америчке војне планере није довољно. Они сматрају да су „кинеске и руске војне снаге протеклих година забележиле значајан технолошки и организациони развој“, док су САД биле у „периоду стратешке атрофије” услед чега су наводно изгубиле знатне предности у ваздуху, на копну, у свемиру и на нуклеарном плану. Уколико се не повећају војни издаци, „опашће глобални утицај САД, биће подривено јединство међу америчким савезницима и партнерима, а смањени приступ тржиштима ће допринети опадању нашег просперитета и животног стандарда”.

Нарочито узнемирује инсистирање документа на потреби јачања свих аспеката америчког нуклеарног арсенала, посебно „развој опција за супротстављање супарничким стратегијама, укључујући супротстављање претњи нуклеарног или стратешког ненуклеарног напада”. У преводу, ово указује да би САД требало да буду спремне да употребе нуклеарно оружје чак и као одговор на перцепцију претње конвенционалног или сајбер напада.

Јасно произлази да је нова доктрина Пентагона пребацила фокус са спречавања нуклеарног рата на победу у њему.

„Одвраћање“ (deterrence) више се не поима као средство очувања националне безбедности, већ само као скуп рутинских активности у оквиру припрема за рат.

Главни проблем и са националном безбедносном стратегијом из децембра прошле године и са националном одбрамбеном стратегијом која је представљена јануара ове године, јесте да не дефинишу рационалне циљеве и не садрже оквире за усклађивање жељених исхода и средстава на светској сцени.

У својим основним постaвкама оба документа игноришу чињеницу да Америка – чије учешће у светској привреди је опало са 40% 1960 године на 20% данас – напросто не може да наметне своју хегемонистичку вољу и Русији и Кини, а да се истовремено припрема за рат против Северне Кореје и Ирана и да одржава триста хиљада војног особља у базама у неких сто педесет земаља на свим континентима.

Америчка стратешка доктрина, како је артикулисана у ова два документа, враћа на сцену хегемонистичку тежњу ка доминацији целокупног спектра – не зато што је тај циљ стратешки оправдан или финансијски одржив и не зато што Кина или Русија (да Иран не помињемо) представљају стварну претњу Америци.

Џиновска америчка војна машина и њени снадбевачи морају да оправдају своје постојање и да га продуже у недоглед, без обзира на рационално утемељену процену стратешких претњи и потреба. Плод таквог погледа на свет јесте доктрина која нам обећава нове ратове, нове интервенције и континуитет хладног рата.

Приступ заснован на реализму изискивао би америчку политику која би се постепено прилагођавала све извеснијој мултиполарној структури света. Стратешки је кратковидо, а са становишта  безбедносног прорачуна контрапродуктивно, да САД третирају сваку тачку на планети као зону од битног интереса и да се супротстављају свакој промени регионалне равнотеже моћи ма где у свету.

Хегемонистичка елита очувала је, међутим, контролу и после Трампове победе. Неспособна за рационалну процену ризика и бенефита, невољна да прихвати компромис као нераскидиви део дипломатског дискурса, она и даље тежи да очува доминацију пуног спектра. На основу два нова темељна документа, извесно је да ће оперативна матрица неоконзервативно-неолибералне симбиозе наставити битно да утиче на формирање спољне политике и војно-безбедносне стратегије САД.

На балканском подручју, за очекивати је да се нова-стара америчка доктрина одрази у даљој тежњи за проширењем Северноатланског савеза.

Као што смо на овим страницама већ указали у другом контексту, континуитет балканске политике САД је до даљњег осигуран — што се видело са уласком Црне Горе у НАТО. Следећа на мети ширења Алијансе биће Македонија, где је прошле године успешно изведена операција промене режима са очигледним циљем да се осујети реализација „Турског тока“ и јачање кинеског присуства у моравско-вардарској долини. Потом на тапет засигурно долази Босна и Херцеговина.

Сходно доктрини која захтева агресивне мере за супротстављање утицају Русије као „главног приоритета Пентагона”, тешко је замисливо да би дугорочни останак БиХ ван оквира НАТО био прихватљив стратешким планерима у Вашингтону.

Непотребно је истицати да би такав исход био у дубокој супротности са српским националним интересима, јер би њиме граница на Дрини била трајно зацементирана. Да би се он спречио, неопходно је остварити јединство свих политичких снага у РС око стратешког опредељења за војну неутралност у целини и неуступање војне имовине централним органима БиХ посебно.

Ово питање је од животног интереса за Србе на обе стране Дрине. Оно стога треба да буде и кључна тема предстојећег предизборног надметања, уз јасно изјашњавање свих странака и заузимање ставова који би напокон били трајно обавезујући за њихове представнике у свим заједничким институцијама.

 

2 Коментара

  • SRBI ODBIJAJU SA PRIHVATE NEPOBITNE CINJENICE DA VODECI ENGLESKO-AMERICKI KRUGOVI IMAJU CILJ DA POTPUNO ELIMINIST CELY SLOVENSKU RASU SA LICE ZEMLJE KAO PREVRTLJIVU I ULIZICKU KOJA SAMU SEBE UNISTAVA A LENJA JE DA PROUCI SVOJU ISTROIJU GDE SE NEPOBITNO VIDI DA SU SLOVENSKI VLADARI RADILI PROTIV SVOJE RASE I NARODA.
    CAR NIKOLAJ I NJEGOVI BOJARI UMESTO DA ISTREBE DO POSLEDNJEG KAO BUBA SVABE I PACOVE SVE BOLSEVIKE, ONI SU DALI BOLSEVICIMA OLAKSICE DA SPROVODE PROPAGANDU PROTIV RUSKOG NARODA. KOD SRBA JE ISTI SLUCAJ BIO KAD JE KRALJEVSKA VLAST DOZVOLILA I PRED PRVI I DRUGI SVETSKI RAT DA GRUPA VISIH OFICIRA – ZIDARA U SLUZBI FRANCUSKOG PA ONDA ENGLESKOG ESNAFA ODNOSNO LOZE UVERE SRBE U BIOLOSKO UNISTENJE, PROTIV EVROPE ZA ENGLESKE INTERESE. PA DRAZA MIHAJLOVIC DOGOVARAO SE SA BROZOM DA ZAJEDNO RATUJU PROTIV VERMAHTA ZA RACUN BOLSHEVIKA I ENGLEZA. DEGENERIK!

Кликни овде да поставиш коментар