- Један од разлога зашто би ЕУ сада хтио пробој БиХ у процесу проширења јест и страх од утјецаја других фактора с међународне сцене, прије свега Русије и Турске
- Те двије државе дуго су биле савезнице запада у политици према БиХ, Русија кроз давно заборављену Контакт групу и Вијеће за имплементацију мира (PiC), а Турска као чланица НАТО-а и такођер PiC-а. Но, Запад више не види Русију као стратешког партнера, већ као стратешки „изазов”, што је пристојни израз за пријетњу. И Турску се у Бруxеллесу сада гледа друкчијим очима него прије и сматра да се Анкара свјесно удаљава од стандарда Уније
Пише: Аугустин Палокај, thebosniatimes.ba
ПРИЈЕ отприлике годину дана Сарајево је посјетио главни тајник НАТО-а Јенс Столтенберг. Тај норвешки политичар син је некадашњег међународног изасланика за бившу Југославију Тхорвалда Столтенберга, који је дио каријере као велепосланик провео и у Београду.
Млађи, Јенс, који је сада шеф НАТО-а био је импресиониран ониме што је видио у БиХ. Иначе, сви политичари који памте БиХ из деведесетих импресионирани су ониме што виде данас ако у међувремену нису били тамо. Но, узме ли се у обзир да су од краја рата прошле 23 године, ако се погледа гдје су данас друге државе, па и оне у регији, онда грађани БиХ немају превише разлога бити сретни само зато што тамо више нема рата.
Оно што се тада посебно дојмило главног тајника НАТО-а јест јединство које су тројица чланова Предсједништва БиХ показала око Membership Action Plana, познатог у жаргону као MAP. То је документ о проведби планова за чланство у НАТО-у. Прича о том јединству око MAP-а можда најбоље илустрира компликације које БиХ има и због унутарњег уређења и око будућег процеса који се и даље зове Еуроатлантске интеграције.
Дакле, сва три представника сва три конститутивна народа БиХ сложила су се око Проведбеног плана за чланство у НАТО-у, о MAP-у. Но, кад је новинар упитао има ли у тројном предсједништву БиХ слоге око аспирација за чланство у НАТО-у, одговора није било. Јер га нема. Зато што Милорад Додик то не допушта.
БиХ има слогу свих трију народа о проведбеном плану, али не и о циљу до којег би се дошло проведбом истог плана. Није проблем само у томе што се српски ентитет, под утјецајем Русије, противи чланству БиХ у НАТО-у, већ и у подјели војне имовине те другим питањима везаним за обрану.
У склопу балканске турнеје
Ако у БиХ не постоји консензус око чланства у НАТО-у, барем постоји о чланству у ЕУ. Али, тај је пут нешто тежи и знатно дужи од онога према НАТО-у. Види се то и на примјеру Албаније која је већ готово десет година чланица НАТО-а, но још није добила датум за отварање преговора о чланству у ЕУ.
БиХ је једина држава регије која је предала формални захтјев за чланство у ЕУ а да још нема ни статус кандидата. Иако у Bruxelles-у већ дуги низ година нема журбе у процесу проширења, за спорост у стјецању статуса кандидата за БиХ више од бриселске бирокрације одговорни су у Сарајеву. Наиме, БиХ значајно касни у предаји одговора на упитник.
Ради се о процедури према којој, након што једна заинтересирана држава затражи чланство у ЕУ, државе чланице дају мандате Еуропској комисији да изради мишљење испуњава ли та држава потребне увјете, Комисија шаље упитник и чека одговоре. Као у неком тесту у школи, Комисија ће проучити одговоре, поставити и потпитања те на крају дати своју оцјену.
Тек ће данас у Сарајеву на посебној церемонији бити предани одговори на споменути упитник. Није случајност што ће то бити учињено управо на дан кад у Сарајеву борави предсједник Еуропске комисије Jean-Claude Juncker, који тренутно довршава своју западнобалканску турнеју. Још један формалан, симболичан корак БиХ у процесу проширења служи и као доказ да се већ почела проводити стратегија проширења коју је на Juncker-ову иницијативу недавно усвојила Еуропска комисија.
Ваља очекивати да ће чланови Предсједништва БиХ Драган Човић, Младен Иванић и Бакир Изетбеговић на састанку с делегацијом ЕУ показати јединство око циља. Но, чим гости оду, вјеројатно ће наставити по староме.
Они, као и сви други домаћи политичари испод њих, најодговорнији су за стање у којој се БиХ налази. Размак између њих и осталих држава регије у процесу проширења већи је него икада. Једино је Косово иза БиХ, али и то зато што ту државу нису признале све чланице Еуропске уније. А није ју признала ни БиХ која се избламирала организирањем састанка министара вањских послова држава регије јер се, због тога што није позвано Косово, нису одазвале ни Македонија ни Албанија.
Заправо, БиХ око Косова има још оштрији став од саме Србије. И то је одраз унутарњег политичког уређења, али и доказ да се ни позив ЕУ о „инклузивној” регионалној сурадњи не може испоштовати..
Тако је у БиХ чак и писање одговора на упитник Еуропске комисије, што је крајње административан посао, претворено у политичко питање, као и све друго у држави. Сарајевска администрација сматрала је припрему одговора на питања из тог упитника најзначајнијим изазовом. Како ће тек бити када једном почне процес преговора и испуњавање критерија ЕУ ако им је тако тешко било саставити одговоре који требају само описати реално стање у државној администрацији.
У Bruxelles-у и у државама чланицама Еуропске уније имају симпатије према БиХ због свега кроз што је та држава прошла. Међутим, и Сарајево мора имати на уму да је сада на еуропској политичкој сцени нова генерација политичара која због пропуста из прошлости неће БиХ прегледати кроз прсте у процесу приступања ЕУ.
Истина је да је Еуропа одговорна што је допустила геноцид у БиХ. Истина је да је данашња БиХ тако неуредно уређена, у политичком и институционалном смислу, јер је међународна заједница тако хтјела. Али они који данас одлучују у ЕУ неће признати погрешку са своје стране, већ ће инзистирати да се промјене догоде изнутра.
Дакле, процес реформи, борба против корупције и организираног криминала, деполитизација судства и јавне администрације, бит ће стални увјет за напредак на путу према ЕУ. То ће бити пуно теже него писати одговоре на питања која шаље Bruxelles. За то ће се тражити и докази. Не само писана извјешћа о броју закона који су усвојени, него и судске одлуке о кажњавању високих дужносника за организирани криминал и корупцију, о одузимању имовине стечене протузаконитим радњама и забрани обнашања дужности онима који су умијешани у такве радње. То је и додатни разлог зашто треба бити скептичан да ће садашња гарнитура политичара у БиХ имати вољу да своју земљу доиста воде напријед према чланству у ЕУ.
Један од разлога зашто би ЕУ сада хтио пробој БиХ у процесу проширења јест и страх од утјецаја других фактора с међународне сцене, прије свега Русије и Турске.
Те двије државе дуго су биле савезнице запада у политици према БиХ, Русија кроз давно заборављену Контакт групу и Вијеће за имплементацију мира (PiC), а Турска као чланица НАТО-а и такођер PiC-а. Но, Запад више не види Русију као стратешког партнера, већ као стратешки „изазов”, што је пристојни израз за пријетњу. И Турску се у Bruxelles-у сада гледа друкчијим очима него прије и сматра да се Анкара свјесно удаљава од стандарда Уније.
Утјецај који Русија има у Републици Српској, а Турска међу Бошњацима забрињава Bruxelles. Но, и Унија мора знати да је предуго оклијевала, годинама понављала исте фразе о превладавању подјела из прошлости и окретању будућности, а БиХ кочила због ствари које је сама међународна заједница закухала, попут изборног закона, и тако изгубила свој утјецај премда је увијек била највећи донатор помоћи.
Данас су центри моћи који имају утјецај у БиХ понајвише Москва и Београд, Анкара, Загреб и Washington, а најмање Bruxelles. Па чак и хрватска предсједница, иако је Хрватска чланица ЕУ, иде у Анкару тражити помоћ турског предсједника око рјешења проблема у БиХ.
Одговори на упитник покренут ће поступак на путу БиХ према ЕУ, али неће дати одговоре на многе проблеме у тој држави. Још нема договора око реформе изборног закона, а тешко је да ће га ускоро и бити.
Питање је како ће онда тећи избори на јесен и како ће се након тога формирати влада.
У вријеме када БиХ рачуна на напредак на путу према ЕУ лидер најбројнијег конститутивног народа у тој држави, Бакир Изетбеговић, најављује погоршање односа с Хрватском, јединим сусједом чланом Еуропске уније и државом која је, без обзира на забринутост и интерес Хрватске у БиХ, без сумње један од највећих заговорника интеграције те државе у ЕУ. А ако се не догоде промјене у Републици Српској и не буде ли побољшања односа између Запада и Русије, питање је хоће ли се у некој даљој будућности Република Српска уопће сложити с циљем уласка БиХ у ЕУ, јер су ЕУ и НАТО на неки начин двије стране исте медаље.
И, што је за БиХ још већи проблем, поновно се говори о подјели држава у регији на етничким линијама и прецртавању граница, на што међународна заједница не реагира довољно јасно и одлучно.
http://thebosniatimes.ba/clanak/11179
(TBT, Jutarnji.hr)
1 коментар