Komentari

Vraća li Tramp imperijalizam 19. veka ili se `venecualama` brani od zveri duboke države?

JAČAJU STRAHOVANJA DA SE GLOBALNA DOMINACIJA POKUŠAVA POVRATITI PREKO GLOBALNOG HAOSA
  • Na prevratu u Venecueli SAD rade još od dolaska Čaveza na vlast 1998-me. U to je bio uključen i bivši Otpor, tj. CANVAS (neki od ključnih učesnika prevrata su još 2007-me bili u Beogradu. A samoproglašeni predsednik Huan Gvaido je 2010-te učestovao ui petodnevnom treningu u organizaciji CANVAS-a u Meksiku
  • Razne „Venecuele” su se dešavale i tokom prethodne tri decenije, najpre na našim prostorima. U čemu je, na primer, razlika između sadašnjeg američkog priznavanja predsednika (od ustavnog suda razvlašćenog) parlamenta Venecuele, i zapadnog priznavanja rezultata neustavnog referenduma u BiH u februaru/martu 1992. i kasnije (samo)proglašene nezavisnosti BiH?
  • Nije li, malo pre Venecuele, u Republici Srpskoj pokušan sličan scenario? Nisu li neki koji su se krili iza „Pravde za Davida” računali na skupljanje „kritične mase”, pomoću koje bi blokirali održavanje izbora i funkcionisanje institucija, zauzeli zgradu državne televizije, pa čak i sanjali o „državnom udaru”, posle kog bi ih zapadne prestonice proglasile za „istinske demokratske lidere” Srpske?

Piše: Aleksandar PAVIĆ

U NEDAVNOJ, zapaženoj kolumni za Sputnjik, Dušan Proroković se zapitao: šta ako Amerika planira da stvori „nove Venecuele” širom sveta? Uz konstataciju da su, uz odustajanje organizovanja obojenih revolucija i „strpljivog obezbeđivanja makar i ’nategnutog’  legitimiteta kroz razne međunarodne organizacije, SAD „dale sebi za pravoda proglašavaju vlast u drugoj suverenoj državi, članici UN, međunarodno priznatoj”, Proroković se pita da ovo nije početak nove strategije sejanja „kontrolisanog haosa” širom sveta radi održavanja sistema globalnog upravljanja, gde bi se u „velikom finalu” SAD pojavile kao „spasilac” i „poput antičke Eurinome izdigle iz haosa, te uspostavile vlast nad sedam planetarnih sila”.

Upućene ovakav, nimalo nerealan scenario neodoljivo podseća na poznati scenario po kojem Novi svetski poredak pod vlašću totalitarne svetske države treba da bude uspostavljen kao „spasonosno rešenje” od globalnog haosa kojeg su prethodno veštački, svesno organizovali upravo budući „spasioci”.

Kao i što „sedam planetarnih sila” asocira na sedam glava zveri iz Otkrivenja Sv. Jovana Bogoslova, tj. „sedam gora” na kojima sedi žena „obučena u porfiru i skerlet i nakićena zlatom i kamenjem dragim i biserom, i imaše čašu u ruci svojoj punu mrzosti i poganštine kurvarstva svog” – predstavljajući novi Vavilon, „grad veliki, koji ima carstvo nad carstvima zemaljskim” – koji će, na kraju vremena, „u jedan čas” pasti, da bi zver, odnosno antihrist i satana i zlo, bili na kraju pobeđeni, i uspostavilo se Carstvo Nebesko.

No, pošto „niko sem Oca ne zna čas”, ostaje nam da ne samo čitamo znake vremena i mirimo se s njima, već da i dalje vodimo njegoševsku „borbu neprestanu”, koja – da bi se vodila – uključuje i aktivno nastojanje da se razume ono što se dešava.

Dakle, ogoljena podrška prevratu u Venecueli od strane Trampove administracije i raznih američkih vazala, jeste jedna vrsta iskoraka.

Za razliku od vremena jednopolarnog globalizma, koje se završilo tokom Obamine administracije, ne troši se previše vremena na uvijanje gole agresije u oblande „humanitarizma”, „demokrati(zaci)je i ljudskih prava”, „odgovornosti za zaštitu (tzv. R2P)”, „sprečavanja genocida” i sličnog.

Tačno je, međutim i to da je Trampov izaslanik za Venecuelu, Eliot Abrams, od strane Majka Pompea predstavljen kao čovek „zadužen za sve vezano za naše napore da restauriramo demokratiju u Venecueli”. Kao što je i tačno da se na prevratu u Venecueli radi još od dolaska Čaveza na vlast 1998, i da je u to uključen i bivši Otpor, tj. CANVAS (neki od ključnih učesnika prevrata su još 2007. bili u Beogradu, i koristili su i modifikovani „otporaški” simbol, a samoproglašeni predsednik Gvaido je 2010. učestvovao u petodnevnom treningu u organizaciji CANVAS-a u Meksiku).

Ipak, mada se ne libi da koristi instrumente koje su pre njega usavršeni, za razliku od sladunjavog klintonističko-obamističkog globalizma, Trampova agresivnost više liči na povratak na stari imperijalizam 19. veka i ogoljeno pravo jačeg da „uvodi red”, pa čak i eksploatiše tuđe resurse, što je čak i otvoreno priznao Džon Bolton („puno bi Sjedinjenim Državama ekonomski značilo ako bi američke naftne kompanije mogle da ulažu i proizvode naftu u Venecueli…”).

Donald Tramp i Džon Bolton

Ali – da su SAD ovako nastupale od kraja pobede u Hladnom ratu, sigurno ne bi toliko dugo uživale u „jednopolarnom momentu” i u tolikoj meri učvrstile i proširile svoje „globalno vođstvo”.

Uspavanka o širenju EU i NATO kao logičnom, neminovnom delu marša istorije ka njenom „kraju”, kada će svi uživati u blagodatima „liberalne demokratije” bila je mnogo delotvornija. Narodi, političari, umetnici opijeni snovima o holivudskom srećnom kraju bili su spremni da propovedaju, pa čak i trpe„vaspitne udarce” dok „ne sazreju demokratski” – u vidu raznih „šok terapija”, „efikasnih privatizacija”, „širenja demokratskih vrednosti”, itd.

Bez te uspavanke, Rusija bi, umesto naivnog Gorbačova i korumpiranog Jeljcina, mnogo pre iznedrila nekog Putina, Kina bi još ranije krenula sa mobilizacijom, a možda bi čak i zapadni Evropljani uspeli da na vreme shvate da im se, pod minimum, smeši nova kriza sa „Peršinzima” (zbog koje je i potpisan Sporazum o likvidaciji raketa srednjeg i kraćeg dometa 1987.), odnosno mogućnost razmeštanja nuklearnih raketa uperenih ka Rusiji na njihovom tlu.

A mnogi naivni Jugosloveni (odnosno „Jugosloveni”) bi možda shvatili da im zapadni „prijatelji” ne nude „ruku pomoći” da bi ih učinili srećnim i kao ptice slobodnim, već da bi ih (ponovo) eksploatisali, čak i po cenu (njihove) krvi i masovnog osiromašenja.

No, kao što znamo, iza globalističke slatkorečivosti koja je pothranjivala post-hladnoratovsku masovnu hipnozu, razne „Venecuele” su se dešavale i tokom prethodne tri decenije, najpre na ovim prostorima.

U čemu je, na primer, razlika između sadašnjeg američkog priznavanja predsednika (od ustavnog suda razvlašćenog) parlamenta Venecuele, i zapadnog priznavanja rezultata neustavnog referenduma u BiH u februaru/martu 1992. i kasnije (samo)proglašene nezavisnosti BiH? Ili zapadnog priznavanja, kako je to i sam Međunarodni sud pravde ocenio, samoproklamovanih „demokratski izabranih vođa“ tzv. Kosova, koji su delovali izvan okvira Rezolucije 1244 i Privremenih institucija koje su njome uspostavljene? Priznavanja majdanskih pučista za „legalnu vlast” u Ukrajini 2014? Svrgavanja Sadama i Gadafija? Pokušaja svrgavanja Asada?

I nije li, malo pre Venecuele, u Republici Srpskoj pokušan sličan scenario?

Nisu li neki koji su se krili iza „Pravde za Davida” računali na skupljanje „kritične mase”, pomoću koje bi blokirali održavanje izbora i funkcionisanje institucija, zauzeli zgradu državne televizije, pa čak i sanjali o „državnom udaru”, posle kog bi ih zapadne prestonice proglasile za „istinske demokratske lidere” Srpske?

(Uzgred, postoji još jedna, hajde da je nazovemo simbolična veza između sadašnje operacije rušenja vlasti u Venecueli i agresije na našim prostorima.

Naime, kada je Eliot Abrams bio na vrhuncu moći tokom 1980-ih, kao pomoćnik Državnog sekretara SAD za međuameričke poslove, odnosno, po rečima njegovog šefa, Džordža Šulca, „kralj Latinske Amerike”, jedan od njegovih glavnih pomoćnika bio je – Vilijam Voker, koji će postati, po rečima jednog jezuitskog sveštenika, „simbol destrukcije života” u El Salvadoru, a kasnije i na Kosovu i Metohiji.)

Nije sada ni bitno da li su u pravu oni koji smatraju da je Tramp samo vešto maskirani nastavak starog u novom ruhu, ili oni koji vide u Trampu pragmatičnog borca protiv „zveri iz močvare”, spremnog da joj baca razne komade mesa kako bi se odbranio od impičmenta, i kupio vreme da bi ostvario neke veće ciljeve (npr. povlačenje iz Sirije i Avganistana, mir sa Severnom Korejom, trgovinski dogovor sa Kinom, konačno otopljavanje odnosa sa Rusijom). Stvari se dešavaju, i na njih se mora reagovati, na jedan ili drugi način.

Ono što se sa sigurnošću može reći je to da će sad i drugima, poput Rusije i Kine, pa i Turske, biti lakše da se otvorenije bore za sopstvene pragmatične interese, kada već to čini samoproklamovana„snaga dobra”.

I Rusija i Kina to već najavljuju kada je reč o Venecueli, tj. da će braniti svoje interese, bez potrebe uvijanja u svetlucava pakovanja principa viših od potrebe poštovanja suvereniteta zemalja i nemešanja u njihove unutrašnje odnose. Za očekivati je da će sve energičnije na sličan način nastupati i na drugim mestima. Pa tako i kod nas.

Naravno, pod uslovom da smo i mi sami jasno definisani u sopstvenim interesima.

 

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar