Врањеш: Бошњачки народ истовремено против Рајка Васића и Марка Радоје

• Бескрајно креативни и луцидни Васић твитнуо је како само он зна: „Нешто мислим. Ако толико волите тај Геноцид над вама, сачекајте сљедећу прилику”
• Иако је плод његове слободе мисли и изражавања и јавног супротстављања митовима и симболима насталим као тековина колонијалне политике у протекторату знаном као БиХ, Рајков спорни твит је погрешан, непримјерен и беспотребан. Али, Валентин Инцко не би само кривично гонио Рајка Васића због његовог „твитер деликта“ него би некако – ако може – забранио комплетан СНСД и ухапсио Милорада Додика
• Истог дана кад је Рајко твитнуо, још један српски новинар се нашао у неприлици. Марко Радоје, уредник информативног програма јавног сервиса БХРТ послао је поруку својим новинарима да водитељи информативног програма „на дан обиљежавања годишњице од геноцида у Сребреници, неће носити сребренички цвијет на реверу”. И, аутоматски је постао мета пријетњи. Упркос томе што – за разлику од Рајка – признаје „геноцид у Сребреници”, добро се слаже са странцима из амбасада и воли Сарајево
• Само, и Марко је Србин. Он је у наредних 12 сати од слања спорне поруке, добија 280 регистрованих пријетњи смрћу, позив на линч, протјеривање из Сарајева. Марко, ради безбједности, одлази на територију Републике Српске и случај пријављује МУП-у РС…
• У Рајковом случају Тужилаштво је већ експресно формирало предмет, одредило надлежног тужиоца и може се очекивати да СИПА добије налог да приведе Рајка можда чак и данас. Ко зна, можда задрже Рајка у притвору, можда га осуде за „твитер деликт“, можда заврши у затвору, тешко је прогнозирати. све у свему: ако Тужилаштво и Суд БиХ отворе преседан и почну затварати Србе због твитова, а ми то будемо мирно посматрали – можемо слободно да пакујемо ствари

Пише: Александар ВРАЊЕШ

РАЈКО Васић, новинар, сликар, скулптор, дизајнер, твитераш, публициста, писац, посљедњи министар информисања Републике Српске, бивши извршни секретар СНСД-а, бескрајно креативна и луцидна особа широког поља интересовања, као и сваког дана отворио је свој Твитер профил и твитнуо како само он зна: „Нешто мислим. Ако толико волите тај Геноцид над вама, сачекајте сљедећу прилику“.

И, ништа ту не би било необично у односу на Рајков репертоар на Твитеру, да је било који други дан у питању осим 11. јула.

Тог дана се ријеч геноцид ставља на специјални кантар и само носиоци посебног права имају одобрење да употребљавају тај израз, док би они Остали тог дана требали држати уста затворена.

Е, ту је проблем. Рајко тешко држи уста затворена, јер се снажно борио и на крају изборио за ту слободу да каже оно што мисли. Када је својевремено направио кованицу „КоПилад“ алудирајући на релацију тадашњег студентског лидера Николе Дроњка са покојним Жељком Копањом, дигла се кука и мотика на Рајка, а своју слободу да говори оно што мисли без обзира на цијену, платио је партијском каријером.

Када томе придодамо и инат као погонско гориво, Рајко је одлучио да тешко изборену слободу немилице упражњава на Твитеру уз дозу ироније, цинизма, луцидности, креативности, хумора, вулгарности.

Циљајући веома широк спектар тема, од опозиције, позиције, амбасада, медија, фудбала, домаће или свјетске политике итд, Рајко свакодневно парадира лајном као какав пензионисани генерал који је у ова лицемјерна времена изборио своју позицију да сваком скреше у брк оно што му је на памети, не марећи за посљедице. Уз то ако којим случајем изазове какву бурну реакацију, одушевљење, згражавање, смијех, чуђење, љутњу, запрепаштеност, нико срећнији од Рајка.

Кад свему овоме придодамо један општи став да не треба узимати за озбиљно све што се пише по Твитеру, почевши од Рајка Васића па до Трампа, просто је невјероватно како је сарајевска чаршија моментално идентификовала Рајка као главну опасност по животе 1.7 милиона босанских Бошњака. Није згорег напоменути да се на друштвеним мрежама и коментарима на порталима, на свакодневном нивоу могу прочитати на хиљаде позива на линч, протјеривање, убијање, силовање српског становништва у БиХ, што са анонимних што са стварних профила.

Тада се то тумачи као неприхватљив дискурс, троловање, небитни коментари, истресање доконе омладине, зезање и сл, али никако као озбиљне пријетње.

Чак ни када Насер Орић истог дана кад и Рајко изјави да ће се сљедећи рат десити мало брже него што су га они (Бошњаци) дочекали и да ће у том рату по Србе свашта бити, не доживи се озбиљно, него наиђе на благе осуде појединих амбасада у виду саопштења. Али кад Рајко твитне то што твитне, моментално се на ноге подижу ОХР, амбасаде, СИПА, Тужилаштво, медији, Курта и Мурта.

Испаде да овај утицајни твитераш у својој гаражи у Драгочају посједује најмање двије мини нуклеарне бојеве главе које му је својевремено поклонио Ким Џонг Ун лично у знак захвалности што га је Рајко ономад извајао од домаће букве и само се чека кад ће их испалити. Или то тако види Валентин Инцко када је у својој осуди изјавио да Рајков твит није само гнусан и увредљив него и да пријети насиљем и то не било каквим насиљем него твит који пријети геноцидом, што је како Инцко каже кривично дјело позивајући правосуђе БиХ на хитну реакцију.

Да се разумијемо, Рајков спорни твит је дефинитивно погрешан, непримјерен и беспотребан, уосталом као и милиони других твитова који свакодневно циркулишу. Али, да због тога поједини аутори треба да буду кривично гоњени јер су се можда неукусно нашалили или не дај боже усудили да се јавно супротставе митовима и симболима насталим као тековина колонијалне политике у протекторату знаном као БиХ, говори нам како међународна заједница селективно посматра слободу изражавања и како би одмах кажњавала оне који мисле другачије.

Још како је Рајко и члан Главног одбора СНСД-а, Инцку се посложило да истовремено упозори да „странке чији чланови који сједе у главном одбору, дају такве изјаве, ризикују да и саме сносе значајну правну одговорност“. Тако Инцко не би само кривично гонио Рајка Васића због његовог „твитер деликта“ него би некако ако може забранио комплетан СНСД и ухапсио Милорада Додика, као примјер осталим непослушним Србима, по оном већ виђеном принципу који данас може да гласи – за један безобразни твит да се ухапси стотину Срба.

Другим ријечима сви они који јавно доводе у питање наметнуте истине и уз то се спрдају с њима, сутра ће им пријетити неки вид санкција.

Инцковим осудама одмах се придружила америчка амбасада, да би експресно реаговало Тужилаштво БиХ који су већ формирали предмет „Народ против Рајка Васића“. Њима се придружио и Мектићев кум Перица Станић, директор СИПЕ који је изјавио да његове јединице само чекају знак Тужилаштва да приведу Васића на испитивање у вези са спорним твитом.

Истог дана кад је Рајко твитнуо, још један српски новинар се нашао у неприлици. Марко Радојa, уредник информативног програма јавног сервиса БХРТ послао је поруку својим новинарима да као уредник доноси одлуку да водитељи информативног програма „на дан обиљежавања годишњице од геноцида у Сребреници, неће носити сребренички цвијет на реверу“ и аутоматски постао мета пријетњи на стотине хулигана бошњачког сајбер простора.

Велика је разлика између Марка и Рајка.

Између осталог, Марко за разлику од Рајка признаје геноцид у Сребреници, добро се слаже са странцима из амбасада и воли Сарајево. Ипак за ову причу важна је једна њихова заједничка карактеристика – обојица су Срби.

Зато Марко у наредних 12 сати од слања спорне поруке, добија 280 регистрованих пријетњи смрћу, позив на линч, протјеривање из Сарајева. Марко ради безбједности одлази на територију Републике Српске и случај пријављује МУП-у РС.

Радоја је заузео став да новинари и водитељи не требају да носе никаква обиљежја на реверу, па ни сребренички цвијет, што је у складу са Статутом БХРТ-а. Али, то му није помогло, јер он је можда формално уредник, али у очима Сарајева он је само новинарска икебана без права на став. Тако је његова уредничка одлука тог дана испоштована у вијестима у 14:30, да би касније био прегласан, а на реверима водитеља информативног програма у 19:00 часова сребренички цвијет је био на свом мјесту.

Марко није ни српски шовиниста, ни фашиста, нити експонент српске политике у Сарајеву. Марко је професионалац и дефинитивно до јуче Сарајеву „прихватљив Србин“ који је своју уредничку одлуку правдао да се не отвара преседан и Пандорина кутија, јер ће сутра новинари и водитељи заједничког јавног сервиса морати носити симболе страдања и других народа, што отвара простор за конфликте.

Марко и сам каже да поштује жртве геноцида у Сребреници, да је први српски новинар који је то јавно рекао још 1997. године и због тога једва живу главу извукао из Републике Српске, те да му није била намјера да то омаловажава. Без обзира што се можда сарајевској чаршији Марко ово вријеме чинио као „прихватљивим Србином“ који је „прогутао“ њихову истину, само мали неспоразум око позиције цвијета на реверу био је довољан да га позову на линч.

У случају Марка Радоја, нису се огласили из ОХР-а, Тужилаштва, амбасада, СИПЕ, да стану у одбрану уредника информативног програма тобож заједничког јавног сервиса и његовог односа према симболима на реверима новинара. Нисмо чули ни Инцка да осуђује твитераше који шаљу пријетње смрћу Марку Радоји.

Сад би вјероватно Инцко рекао да су случај Васић и Радоје неупоредиви – да Рајко позива на смрт хиљаде Бошњака, док овамо хиљаде Бошањаке пријете само једном Марку Радоји, па би у случају да убију Радоју на улицама Сарајева била много мања штета него да се оствари Рајкова прогноза.

Могуће је да ће до објављивања овог текста изаћи неко штуро саопштења за јавност из неке амбасаде у коме се осуђују пријетње Марку Радоји стављајући то поново на ниво изолованог инцидента.

Док је у Рајковом случају Тужилаштво већ експресно формирало предмет, одредило надлежног тужиоца и може се очекивати да СИПА добије налог да приведе Рајка можда чак и данас. Ко зна, можда задрже Рајка у притвору, можда га осуде за „твитер деликт“, можда заврши у затвору, тешко је прогнозирати.

Оно што се мора нагласити – ако Тужилаштво и Суд БиХ отворе преседан и почну затварати Србе због твитова, а ми то будемо мирно посматрали -можемо слободно да пакујемо ствари.