Коментари

Врањеш: Сарајеву се привиђа да `великосрпски пројекат`подржавају и Француска, Британија и Њемачка

ГЛАВНА БОШЊАЧКА ЧАРШИЈА И ДАЉЕ ОПТЕРЕЋЕНА СРПСКОМ ПОЛИТИКОМ И ЊЕНИМ ЛИДЕРИМА
  • Пензионисани официр војно-обавјештајне службе Оружаних снага БиХ Един Субашић – нови колумниста Ал Џазире Балкан – у свој текст-првенац под насловом „Ко и зашто не жели БиХ у НАТО-у?” убацио све могуће теорије завјере које вјероватно свакодневно слуша по чаршији. Уз почетничку грешку – са амбицијом да све некако згура у једну колумну и доказује да прикључење БиХ НАТО желе спријечити сепаратисти и присталице великодржавних пројеката, а у томе интерес проналазе и конзервативни бошњачки редукционисти
  • Един закључује да су центри моћи на линији Москва-Београд-Бањалука оцјенили да је дошло вријеме за четврти покушај стварања Велике Србије, а наравно НАТО је томе препрека. Управо Додикова храброст и „осионост” говоре Едину да Додик за  „четврти покушај” има подршку споља. На првом мјесту је Вучићева подршка, али је недовољна, те Един коначно разоткрива из чега то Додик црпи толику храброст. Одговор је: Путин!
  • Един заокрет Хрватске и ХДЗ-а и „све агресивније политике према скоро свим елементима државне структуре БиХ” проглашава «идентичним српским разлозима». Указује да су САД и ЕУ заузети властитим проблемима, па су и Хрвати уочили добру прилику да „територијализирају властиту визију модела заштите хрватских националних интереса”. Наравно сав план пада у воду ако би БиХ била чланица НАТО, зато Един упозорава да се „не треба изненадити ако и ХДЗ БиХ ускоро прешутно одустане од НАТО пута БиХ”. За њега је и Драган Човић „руски играч”

Пише: Александар ВРАЊЕШ

ЗАПИТА ли се ико може ли један дан да прође у сарајевској чаршији, а да тема по кафанама, канцеларијама, ашчиницама, клупама у парку, такси возилима и различитим диванима не буду Додик, Вучић, „еР-еС”, Срби, Србија, Човић, ХДЗ, СНСД, итд, поред наравно неизоставних опањкавања властитих лидера и партија за које су гласали прије само неколико мјесеци?

С друге стране, осим у случају кад Бакир сам привуче пажњу својим апелацијама и сл. идејама, тешко се по бањалучким кафанама може чути да неко троши ријечи на Бакира, СДА, Комшића, Никшића, Фахру, СББ, СДП. Бањалучке кафане су резервисане искључиво за опањкавање властитих лидера и партија, за које су такође гласали прије само неколико мјесеци.

С треће стране, још мања је вјероватноћа да се сличне дискусије могу чути у београдским локалима. Осим оних хронично заражених југословенштином, којима обилазак Башчаршије уз незаобилазне ћевапе дође као неки туристички трофеј уз комбиновани осјећај носталгије и узбуђености након повратка из неке егзотичне земље. Још уз то ако су се сусрели са локалним становништвом које им је приступило по принципу „ко нас завади”, причали им вицеве и пљували све политичаре из обе државе, задовољни београдски југоносталгичари препричавали би утиске пријатељима у некој локалној кафани, свеједно као да су обилазили Јужни Судан.

Али о Бакиру, Комшићу, СДА, СДП, ДФ, Фахри и њиховим ставовима, не би било ни ријечи. Чак и Срби избјегли из Сарајева ријетко причају о свом родном граду по београдским кафанама. Њихов фокус јесте усмјерен на другу страну Дрине, али искључиво према Републици Српској.

Овај опширни увод има функцију да дочара колико је сарајевска чаршија у суштини оптерећена српском политиком и њеним лидерима. Из тога произлазе чаршијске приче, страхови о Додиковом сепаратизму, Великој Србији, наводној српској паравојсци која се наоружава пред очима цијелог свијета, о референдуму у „еР-еСу”, неспособности властитих политичара да се томе одупру, дволичности међународне заједнице која некако из прикрајка одобрава сву ту анти-босанску и анти-бошњачку политику коју неки центри моћи на линији Москва-Београд-Бањалука вјешто креирају.

Све то може да се подведе под неку колективну врсту параноје, али зачињене цинизмом и смислом за хумор. Зато Сарајлије некако чудно застану кад виде Додика на улици или на неком пријему, јер у том моменту у њима се дешава ерупција различитих осјећања, од гњева до презира. Али, опет некако намонтирају лажну уљудност и док му уз благ осмјех климају главом, ко зна шта изговоре у себи. Ваљда је то некакав одбрамбени механизам, да се не осјећају поражено пред фигуром о којој свакодневно са огорчењем расправљају по чаршији.

Ипак, уз сав анимозитет према Додику, Вучићу, „еР-еСу”, Србији, али и Човићу, ХДЗ-у, СНСД-у итд, један број професионалних новинара из главног града БиХ неће лако изаћи у јавност са текстовима у којима демаскирају своју искључивост. Напротив, трудиће се да своје дволичне ставове упакују у обланду забринутости за суживот, интеграцијске процесе, одлазак младих, будућност, економију, демократију и сл. До краја ће томе остати досљедни, без обзира на степен анимозитета које осјећају према „еР-еСу” или Додику.

С друге стране велики је број оних који дословно шире говор мржње у јавном простору, али углавном нису новинари, него долазе из других струка. Међу њима свакако није Един Субашић нови колумниста Ал Џазире Балкан (Al Jazeera Balkans), који је својим ауторским текстом прије изазвао чуђење или смијех, него гњев.

Овај пензионисани официр војно-обавјештајне службе Оружаних снага БиХ, у свом првенцу под насловом „Ко и зашто не жели БиХ у НАТО-у?” од 20.02.2019. године убацио је у своју колумну на порталу Ал Џазире све могуће теорије завјере које вјероватно свакодневно слуша по чаршији, уз једну почетничку грешку – одлучио је да објасни све што је битно за БиХ, еРеС, НАТО, будућност, садашњост, прошлост, Србију, Русију, ЕУ, САД. Једноставно, као да је читав живот чекао на прилику да јавно каже шта је све сазнао по кафанама и канцеларијама и да ту синтезу некако згура у једну колумну. Да видимо онда, шта је то Един имао да поручи читаоцима Ал Џазире.

Прва и најважнија тврдња, на основу које гради свој текст, гласи да прикључење БиХ НАТО пакту желе спријечити сепаратисти и присталице великодржавних пројеката, а у томе интерес проналазе и конзервативни бошњачки редукционисти.

Прије него помсилите ко би били ти редукционисти, одмах да кажем да Един то не открива и ми који смо ван сарајевске чаршије тешко можемо сазнати на кога алудира. Међутим, привукла је пажњу чињеница да у БиХ постоји и та бошњачка фракција.

Углавном сви они, сепаратисти, редкуционисти и присталице великодржавних пројеката желе да спријече улазак БиХ у НАТО који би по Едину разултовао економским развојем, страним улагањима, већим степеном безбједности, политичком стабилношћу и коначно немогућношћу подјеле БиХ.

Разлози против уласка у НАТО, које можемо чути из Републике Српске, за Едина не одражавају стварност. Него иза „излизаних” прича о војној неутралности, негативним искуствима са НАТО, праћењу Србије у овом процесу, итд. крије се „стварни разлог” – српски сепаратизам.

Да би разоткрио паклени план, Един дубински улази у приче покупљене по чаршији које крећу од великосрпске хегемоније, Краљевине СХС, па до СФРЈ као једне врсте Велике Србије уз „идеолошко преобраћање и бријање брада”, преко Меморандума САНУ до посљедњег рата. Коначно, Един закључује да су споменути центри моћи на линији Москва-Београд-Бањалука оцјенили да је тренутно дошло вријеме и за четврти покушај за стварање Велике Србије, а наравно НАТО је у томе препрека.

Управо Додикова храброст и „осионост” говоре Едину да за овај „четврти покушај” Додик има подршку споља. На првом мјесту је Вучићева подршка, али је недовољна, те Един коначно разоткрива из чега то Додик црпи толику храброст.

Одговор је: Путин!

Према овом аутору, Москви нису занимљиви никакви ресурси или могући економски интереси на Балкану, а посебно у БиХ. Али, када је у НАТО ступила Црна Гора, онда је Путин осјетио да губи Балкан, те је реактивирао онај центар моћи на линији Москва-Београд-Бањалука из којег је одмах стигао задатак двојцу Додик-Вучић да покрену причу о осамостаљењу Републике Српске и припајању Србији, што је уједно, како Един тврди, кључна фаза великосрпског пројекта. Уз то Вучић је констатовао да губи Косово и да због тога губи и власт, па тај пораз и губитак покушава амортизовати и намирити преко Републике Српске.

Али није све тако црно, увјерава нас аутор. У случају да РС прогласи независност уз подршку Русије, онда би НАТО констатовао да су Руси ушли у њихову „дубоку позадину” и мораће да почну с њима да преговарају. У том случају, Един је скоро сигуран да би Москва тражила да САД попусти пред руским интересима у Сирији, Криму или источној Украјини, на шта ће САД/НАТО/ЕУ пристати. У том тренутку ће Русија остварити свој интерес и просто „искључити” Додика и препустити БиХ НАТО пакту. Али, док се то не деси, Един тврди да ћемо још неко вријеме имати „Путиновог доброг момка” као сметњу на босанском НАТО путу.

У међувремену, није само Русија „великосрпска узданица” него постоје најмање двије утицајне европске владе које од почетка југословенске кризе више или мање отворено подржавају великосрпски пројекат. Вјероватно су се читаоци одмах запитали које су то двије ЕУ државе? Спремите се на Единов одговор.

То су Француска и Велика Британија, а повремено и Њемачка. Све ове државе сматрају БиХ недовољно стабилном за НАТО, те су „испод стола” ометале њен атлантски пут, јер су „преферирале своју првобитну подршку великодржавним пројектима”. Ипак, није ни ту све црно. Захаваљујући „пријатељима Босне” прије свега Турској, али и Словенији, Норвешкој, Словачкој, Мађарској и Шпанији, успјешно је надјачана дволична политику Француске, Велике Британије и понекад Њемачке што је помогло да се МАП коначно активира.

Поред Републике Српске, Србије, Русије, Француске, Велике Британије и повремено Њемачке, будуће проблеме приликом приступања БиХ НАТО пакту могао би да направи ускоро и Загреб, како званичном политиком „исто тако и тајним реактивирањем Херцег-Босне”, што је по Едину имитирање српске великодржавне стратегије.

И сам Един истиче у колумни да би ово могло на тренутак звучати нелогично. Разлози заокрета Хрватске и ХДЗ-а и „све агресивније политике према скоро свим елементима државне структуре БиХ” идентични су српским разлозима. САД и ЕУ су заузети властитим проблемима, па су и Хрвати уочили добру прилику док Запад не гледа да „територијализирају властиту визију модела заштите хрватских националних интереса”.

Наравно сав план пада у воду ако би БиХ била чланица НАТО, зато упозорава Един „не треба се изненадити ако и ХДЗ БиХ ускоро прешутно одустане од НАТО пута БиХ!”.

Ову тврдњу аутор колумне објашњава кроз још једну „логичну” перспективу.

Драган Човић је „руски играч”!

Ваљда је сумњу пензионисаном обавјештајцу изазвао прошлогодишњи наводни састанак лидера ХДЗ БиХ и Николаја Патрушева, секретара руског Савјета безбједности којег он назива бившим шефом „руске контраобавјештајне службе ФСБ и Путиновим оперативцем за Балкан”. Патрушев је имао мисију да Човића додатно инструише како да води предизборну кампању, а посебно „процес постизборног бројања, верифицирања и инаугурирања исфорсираних изборних побједника у БиХ”.

Един додаје да је познато да је Путину било посебно стало да у Предсједништво БиХ буде поново изабран Човић, а у парламент његов ХДЗ БиХ. Одговор је наравно једноставан, али помало контрадикторан. Наиме, разлог толике Путинове подршке и активности крије се иза економских интереса, истих оних за које је аутор колумне само неколико пасуса раније, тврдио да не постоје. Било како било, Путинов експерт Патрушев је по Едину инструисао ХДЗ-овце о технологији управљања изборима.

Једино нам Един није објаснио како онда Човић није побједио Комшића?

Други разлог руске привржености Човићу је везан такође за опструкцију пута БиХ у НАТО, гдје су му Руси наредили да тај задатак обави заједно са Додиком. Све логичније од логичнијег!

На крају дођосмо и до оних конзервативних бошњачких редукциониста. Српски и хрватски „сепаратисти” су по Едину нашли савезнике на „антинатовском путу” и у дијелу конзервативних и клерикалних кругова бошњачке политичке елите. Наиме, Един нас подсјећа да је још у ратном периоду један круг политичара око Алије Изетбеговића показивао спремност на прихватање мировних планова заснованих на етнонационалној подјели земље. Њихови сљедбеници и данас дјелују у политици са истих позиција „политичког и територијалног редукционизма са босанског на искључиво бошњачко-муслимански интересни простор”. Управо они данас ћуте и чекају да српски и хрватски „сепаратисти” завшре посао, а ако успију онда ће се редукционисти појавити и пристати на остатак територије који би био „одрживи и одбрањиви бошњачки териториј”.

Да сва ова прича о уроти српских, хрватских и бошњачких сепаратиста не би завршила као некакав негативан сценарио, Един види свјетло на крају тунела. Он сматра да је основни недостатак овог сепаратистичког пројекта његова аутистичност тј. занемаривања реакција и утицаја западног фактора. Зато аутор ове колумне упозорава – у случају отцјепљења у „срцу БиХ остала би значајна, угрожена и стога радикализирана муслиманска заједница коју баш нико у Европи не жели видјети”. Па сад је на ЕУ да добро размисли!

Све у свему, након читања ове колумне, једино је логично изгледао дио Единове биографије у којој каже да је дипломирао књижевност на Филозофском факултету Сарајеву, а потом магистрирао у области међународних односа и дипломатије на сарајевском ФПН-у.

Да се разумијемо. Већина Единових фантазмагорија, које очигледно произлазе из чаршијских прича, представљају наратив који би у случају остварења одговарао и српском и хрватском народу, а могуће и оним бошњачким редукционистима. Дакле, сви они би вољели када би све овако било као што Един пише. Али, на њихову жалост, а Единову срећу, то је ипак само упакована чаршијска прича у форму колумне на порталу Ал Џазире Балкан и ништа више.

На крају, и није проблем да свако пише шта год жели, проблем је што у Единову фантазмагорију вјерује најмање 80 одсто Бошњака!

 

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар