Коментари

Врањеш: Српкиње жртве и ратних силоватеља и мучитеља и поратне правде БиХ

НАРОДНА СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ УСВОЈИЛА ЗАКОН О ЗАШТИТИ ЖРТАВА РАТНЕ ТОРТУРЕ
  • Након више од 22 године исправљена неправда према женама жртвама рата, које ће коначно добити статус цивилних жртава рата и моћи ће да остваре право на инвалиднину, здравствено осигурање, могућност бањске рехабилитације, те  подстицаје у пројектима запошљавања и самозапошљавања
  • Комисија за ратне злочине СР Југославије утврдила је да је преко 800 Српкиња силовано током рата у БиХ, али др Оливера Симић указује да то није коначан број јер многе никада нису пријавиле силовање због различитих фактора: стид, страх од осуде средине, културолошки разлози, политичка уплитања, миграције, расељавања, траума, убиства силованих жена, самоубиства, али и чињеница да су многе умрле од старости или тешких болести које су посљедица ратне тортуре
  • Сестре Љубица Л. и Милица Ђ. су преживјеле најгоре облике ратне тортуре у Посавини, љета 1992. године. Оне су биле жртве припадника 102. оџачке бригаде Хрватског вијећа одбране (ХВО) који су се унутар бригаде груписали у јединицу под називом „Ватрени коњи“ и вршили групна силовања дјеце, дјевојака и жена српске националности
  • Милица је изјавила 1994. године пред истражним судијом Основног суда у Модричи да су је увели у једну кућу заједно са још неком женом. Припадници ХВО одмах су скинули Милицу и ту другу жену потпуно наге и смјестили их у различите просторије. Како је почела да пружа отпор, Милицу су прво претукли, а потом су је силовала шесторица хрватских војника, приликом чега је изгубила свијест

Пише: Александар ВРАЊЕШ

ПРОШЛЕ недеље Народна скупштина Републике Српске усвојила је Закон о заштити жртава ратне тортуре. Тиме је након више од двадест и двије године исправљена неправда према женама жртвама рата, које ће коначно добити статус цивилних жртава рата и моћи ће да остваре право на инвалиднину, здравствено осигурање, могућност бањске рехабилитације, те  подстицаје у пројектима запошљавања и самозапошљавања.

Највећу заслугу за усвајања овог закона има Удружење жена жртава рата Републике Српске и њихова предсједница Божица Живковић Рајилић – снажна и енергична жена која је преживјела најтеже облике тортуре и скупила снаге да свој живот посвети борби за статус и права ове друштвене категорије.

Њену бескрајну енергију и важност удружења на чијем је челу, препознали су представници власти у Републици Српској, пруживши им сву могућу подршку. Тако је Закон о заштити жртава ратне тортуре производ заједничког рада Удружења жена жртава рата Републике Српске и Владе Републике Српске, уз снажну подршку предсједнице Владе Жељке Цвијановић, предсједника Милорада Додика, предсједника НСРС Недељка Чубриловића, министра рада и борачко-инвалидске заштите Миленка Савановића, директора Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина Милорада Којића, али и народних посланика и позиције и опозиције.

Закон је добио огромну подршку чак и од стране међународне заједнице у БиХ која је његово усвајање оцјенила као важан искорак у пружању дуго очекиваног обештећења за жртве ратне тортуре. Једино су бошњачки представници у НСРС остали незадовољни карактеришући овај закон дискриминаторским.

Као мали допринос активностима Удружења жена жртава рата Републике Српске била је и књига „Наша исповијест – жене жртве рата из Републике Српске 1992-1995“ чији сам приређивач заједно са колегиницом Бојаном Миодраговић Вукојевић.

Највећа важност ове књиге лежи у чињеници да је одређен број жена проговорио о ратној тортури коју су преживјеле, што уједно представља важан искорак у правцу њиховог оздрављења. Као што у предговору у књизи „Наша исповијест“ пише амерички професор и клинички психолог Лоренс Арманд Френч, процес оздрављења жртава тортуре започиње дефинисањем и признавањем жртве, а тек онда оне прелазе из статуса „жртве“ у статус „преживјелих“.

Промоција монографије у Београду (с лева на десно: Александар Врањеш, Бојана Миодраговић Вукојевић, Божица Живковић Рајилић, Милорад Којић, Млађен Цицовић. Извор: Медија центар Београд)

У том контексту пише и професор Смиља Аврамов у свом прилогу за предговор књиге, када наглашава да су и Српкиње биле жртве у посљедњем рату и да је добро да причају о тортурама којима су биле изложене, јер је то „пут унутрашњег оздрављења напаћене душе и пут просветљења читавог друштва“.

Данас није могуће утврдити колико је тачно жена српске националности доживјело различите облике ратне тортуре током рата у Босни и Херцеговини. Својевремено је Комисија за ратне злочине СР Југославије утврдила да је преко 800 Српкиња силовано током рата у БиХ, али као што потврђује и др Оливера Симић, ово није коначан број јер многе жене никада нису пријавиле силовање због различитих фактора: вријеме, стид, страх од осуде средине, културолошки разлози, политичка уплитања, миграције, расељавања, траума, убиства силованих жена, самоубиства, али и чињеница да су многе жене умрле од старости или тешких болести које су биле посљедица ратне тортуре. Тако да многе жене нису проговориле о свом искуству ратне тортуре јер нису имале ни институционалну ни породичну подршку, а значајан број њих више није међу живима.

Нажалост имали смо и супротне случајеве, да су жене на вријеме проговориле о страхотама које су преживјеле, а да никада нису дочекале правду. У књизи „Наша исповијест“ споменули смо случај сестара Љубице Л. и Милице Ђ. које су преживјеле најгоре облике ратне тортуре у Посавини, љета 1992. године. Оне су биле жртве припадника 102. оџачке бригаде Хрватског вијећа одбране (ХВО) који су се унутар бригаде груписали у јединицу под називом „Ватрени коњи“ и вршили групна силовања дјеце, дјевојака и жена српске националности.

Припадницима ове јединице суђено је пред Судом БиХ двадесет и двије године након почињених злочина. У предмету „Маријан Брњић и др“ (S1 1 K 016706 14 KRŽ) оптужени су били Маријан Брњић, Мартин Барукчић, Паво Главаш и Илија Главаш да су починили кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва. У децембру 2015. године Илија и Паво Главаш као и Мартин Барукчић ослобођени су оптужнице, док је Маријан Брњић осуђен на 6 година затвора за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва. Ову пресуду потврдило је и Апелационо вијеће у другостепеном поступку маја 2016. године, одбацивши жалбу Тужилаштва.

У наведеном предмету свједочила је Милица Ђ., док је њена покојна сестра Љубица Л. дала исказ, али нажалост није дочекала почетак суђења. Умрла је јуна 2014. године од посљедица тешке болести. Обе сестре су препознале своје злочинце јер су у питању били пријератне комшије, али у процесу „Маријан Брњић и др“ њихово свједочење није уважено.

Љубица Л. рођена је 1955. године и прије рата била је настањена у селу Нови Град, општина Оџак у регији Посавина. У мају 1992. године, након неколико недеља пружања отпора, село је заузето од стране војника ХВО. Мушкарци из села су камионима превезени у логор у школи у Оџаку, а жене и дјеца су били распоређени по муслиманским и хрватским кућама. Касније су Љубицу Л. са њеним шестогодишњим сином (касније ће им се придружити и њен седамнаестогодишњи син који је био 15 дана у логору у Оџаку) и њену сестру Милицу Ђ. са њених троје малољетне дјеце, вратили у Нови Град, али не у њихову кућу, него су више жена српске националности колективно држали у одређеном броју кућа.

У ноћи почетком јуна 1992. године дошли су војници ХВО-а из групе „Ватрени коњи“, истјерали су све жене и дјецу из те куће, а Љубицу Л., њену сестру Милицу Ђ. и још двије жене су издвојили, ударили их пушком у леђа и пиштољем у главу, ставили у ауто и одвезли у хрватску базу у Посавску Махалу. Тамо су их дочекала десеторица хрватских војника такође припадника групе „Ватрени коњи“ раздвојивши их у различите куће. Ту вече Љубицу Л. силовали су седморица припадника озлоглашене групе „Ватрени коњи“.

Љубица је у августу 1992. године, након пробоја Коридора и ослобађања ове територије од стране Војске Републике Српске, у Центру служби безбједности Добој изјавила да су је то вече сваки од њих силовао по два пута приликом чега су је ударали, стављали нож под врат, чупали косу, а у једном тренутку од удараца и болова се онесвијестила. Након те стравичне вечери, Љубицу су вратили у кући гдје су јој били синови.

Сутрадан су је одвезли у Дом здравља у Оџаку због великог губитка крви, гдје су је прегледали хрватски љекари који су је питали зна ли ко ју је силовао. У страху Љубица је рекла да не познаје силоватеље, иако је била ријеч о њеним комшијама које је добро познавала.

Судбина њене сестре Милице није била ни мало лакша.

Милица је изјавила 1994. године пред истражним судијом Основног суда у Модричи да су је те кобне вечери раздвојили од сестре Љубице и да су је увели у кућу заједно са још једном женом у којој се већ налазило доста пијаних хрватских војника. Одмах по уласку у кућу војници су скинули Милицу и ту другу жену потпуно наге и раздвојили су их у различите просторије. Како је почела да пружа отпор, Милицу су прво претукли, а потом су је силовала шесторица хрватских војника, приликом чега је изгубила свијест.

У својој изјави Милица каже да је дошла свијести око 04:30 ујутро, када су њу и ону другу жену хрватски војници избацили ван куће, дали им одјећу и наредили да бјеже. Сутрадан Милица је случај пријавила Црвеном крсту који су је путничким колима одвезли до Дома здравља у Оџаку, али према њеним ријечима тамо су одбили да јој укажу љекарску помоћ. Тог дана су је вратили у кућу гдје су јој била дјеца, без указане помоћи, и ту су остали до јула 1992. године када су их војници ХВО-а превезли до мјеста за размјену заробљеника. Тада је са троје дјеце прешла на српску страну и упућени су у Шамац. Тамо их је дочекао члан породице који је њу и дјецу одвезао у Аустрију гдје јој је први пут након силовања указана медицинска помоћ. Од вечери када је силована до доласка у Аустрију, Милица је имала крварења и изгубила је у том периоду 20 килограма.

Двадесет и двије године касније њихови злочинци су се нашли пред Судом БиХ. Обе сестре и Љубица и Милица су имале улогу у процесу као свједоци, али ту се дешава нова неправда – њихови искази бивају одбачени.

У процесу пред Судом БиХ Паво Главаш је доставио материјалне доказе да је почетком априла 1992. године отишао на рад у Швајцарску, тако да није могао бити присутан у селу Нови Град у вријеме када су се злочини десили, дакле почетком јуна 1992. године. Као доказ овој тврдњи приложио је потврду да је у том периоду радио за једну швајцарску превозничку фирму као и платну листу за обрачунски период од 1. до 30. јуна 1992. године, што је Вијеће Суда БиХ прихватило као алиби и ослободило га оптужби.

Маријан Брњић

Како је Милица у свом исказу тврдила де је поред Илије Главаша, Мартина Барукчића и Маријана Брњића био и Паво Главаш као један од силоватеља те кобне вечери, Суд БиХ је на основу предоченог алибија из превозничке фирме Милицу дискредитовао као свједока и одбацио све њене тврдње, када је ријеч о Пави Главашу али и о другим оптуженим.

Њена сестра Љубица је нажалост преминула јуна 2014. године након дугогодишње борбе са посљедицама ратом нарушеног здравља и није дочекала почетак суђења. Да несрећа буде већа, Суд БиХ је такође и Љубицу дискредитовао као свједока у случају „Маријан Брњић и др“. Љубица је прву изјаву о страдању дала Центру служби безбједности Добој августа 1992. године гдје јасно описује злочин и идентификује починиоце.

Наредну изјаву даје Основном суду у Модричи децембра 1994. године, а Тужилаштву БиХ даје изјаву 2011. и 2014. године, тада већ тешко болесна. Без обзира на њено здравствено стање у којем је давала изјаву 2014. године, дакле након 22 године од почињеног силовања, Суд БиХ констатује да постоје одређене разлике у изјавама и одбацују Љубичино свједочење, неколико мјесеци након њене смрти.

Двадесет и двије године након силовања, сестре Љубица и Милица бивају поново жртве, само сада правосудног система БиХ. Њихови искази су одбачени, а злочинци ослобођени. У предмету „Маријан Брњић и др“, једино бива осуђен Маријан Брњић на шест година и то на основу другог силовања српске жртве Вере Б. тог истог љета 1992. године у мјесту Посавска Махала општина Оџак.

За двије године Маријан Брњић биће слободан човјек!

Ова прича о двије сестре само је један од многих судбина које су задесиле жене жртве рата српске националности. Само ријетке од њих су доживјеле неки облик правне сатисфакције, мада је упитно колико је казна од 6 година довољна за претпрљену ратну тортуру какво је групно силовање и премлаћивање.

Велики је број примјера да је Суд БиХ био неправедан према овој друштвеној групи, али и српском народу у цјелини, почевши од неразумно малих казни за злочинце над Србима до опструкције у процесуирању ратних злочинаца из реда бошњачког и хрватског народа.

Све ово нам говори да су за правосуђе БиХ Срби жртве другог реда. Зато је веома важно што је Народна скупштина РС усвојила Закон о заштити жртава ратне тортуре и тиме барем мало исправила неправду које жене жртве рата из Републике Српске трпе већ преко двије деценије.

 

1 коментар

Кликни овде да поставиш коментар