- „Тај датум, истакла је предсједник Српске, осим што асоцира на све те ружне ствари, јесте дан чија се симболика протеже до дана данашњег, и која се огледа у нетрпељивости према застави Републике Српске, према Републици Српској, нетрпељивости према најмање једном конститутивном народу која долази из политичког Сарајева“
- „И данас су на политичкој сцени у БиХ двоструки аршини међународне заједнице која заједно са бошњачком политиком оспорава Дан Републике Српске, мада њени званичници трче да обиљежавају 1. март, показујући да апсолутно не поштују ни Републику Српску ни став српског народа и да уопште немају избалансиран приступ. Да су имало коректни, онда би рекли да те и сличне датуме, ако не могу да обиљежавају једни, онда не би требало да славе или обиљежавају ни други у БиХ“
ПРЕДСЈЕДНИК Републике Српске Жељка Цвијановић истиче да 1. март у перцепцији и Срба и Републике Српске дефинитивно није никакав дан независности нити је неки посебан дан, осим што је посебан по томе што асоцира на убиство, крв, мржњу и на смрт.
„То је био окидач који се тада десио за много тога, а највише за много страдања, жртава, нетрпељивости и мржње и у крајњем случају и много незадовољстава и неповјерења која су се тада родила, и нажалост и остала ево овдје у БиХ“, рекла је Цвијановићева Срни, коментаришући нелегални референдум који је у дијелу БиХ, уз противљење српског народа, одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године, као и свирепо убиство српског свата Николе Гардовића и паљења српске заставе на Башчаршији.
Тај датум, истакла је предсједник Српске, осим што асоцира на све те ружне ствари, јесте дан чија се симболика протеже до дана данашњег, и која се огледа у нетрпељивости према застави Републике Српске, према Републици Српској, нетрпељивости према најмање једном конститутивном народу која долази из политичког Сарајева.
„То није датум који би требало да прослављамо, него датум када би требало да се сјећамо са посебним односом и посебно са поштовањем према жртвама које су тог дана страдале. Ти несрећни догађаји, ланчано су потом проузроковали много страдања и неразумијевања“, истакла је Цвијановићева.
Она је оцијенила да су и тада и данас на политичкој сцени у БиХ двоструки аршини међународне заједнице која заједно са бошњачком политиком оспорава Дан Републике Српске, мада њени званичници редовно трче да обиљежавају 1. март, показујући да апсолутно не поштују ни Републику Српску ни став српског народа и да уопште немају избалансиран приступ.
„Да су имало коректни, онда би рекли да те и сличне датуме, ако не могу да обиљежавају једни, онда не би требало да славе или обиљежавају ни други у БиХ. Сам 1. март, као датум, за нас у себи не носи ништа добро осим мрачне симболике за тешко страдање које је услиједило након тога и након свирепог убиства српског свата на Башчаршији“, закључила је Цвијановићева у изјави за Срну.
Првог марта 1992. године, убијен је српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Миковић, док су убице – које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да правично казни – спалиле српску заставу.
У дијелу Федерације БиХ са већинским бошњачким становништвом 1. март се обиљежава као дан независности БиХ, док се овај датум у Републици Српској не слави. Референдум о независности БиХ одржан је 29. фебруара и 1. марта 1992. године.
Гласало је укупно 2.073.568 гласача (излазност 63,7 одсто), од чега је 99,7 одсто било за независност, а 0,3 одсто против. СДС је тада позвао Србе на бојкот референдума у општинама у којима су они били већинско становништво.
Референдумско питање гласило је: „Јесте ли за суверену и независну БиХ, државу равноправних грађана, народа БиХ – Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе?“
Мјесец послије тог нелегалног референдума избио је грађански рат, односно трагични сукоб народа у БиХ.
(Срна)
Додај коментар