РС и матица

Ломпар: Додик је у праву што одбацује назив „босански Срби“

ОНИ КОЈИ ГОВОРЕ „ХРВАТСКИ СРБИ“ ЗА ХРВАТЕ У СРБИЈИ НИКАДА НЕ КАЖУ „СРПСКИ ХРВАТИ“
  • У социјалистичкој Југославији је део стратегије било настојање да се појам „Србин“ поистовети само са Србијом као територијом. То је подразумевало да Срби буду само они који су из Србије, док би Срби из БиХ били Босанци, а Срби из Хрватске су, по одређеним одредницама третирани као политички Хрвати
  • „Босански Србин је прелазна одредница да се ’Србин‘ замени нечим као ’Босанац‘ или ’Бошњак‘, што би значило национално одређење. То је кључни елемент целокупне стратегије дезинтеграције Срба, са свођењем свега што је српско на србијанство, да би оно што није србијанство, као Његош, као Андрић, као Меша Селимовић или сликар Петар Лубарда, временом престало да буде српско“
  • Такво кретање се јако добро може пратити у културним процесима. На пример: за друго издање „Енциклопедије Југославије“ било је предвиђено да Доситеј Обрадовић буде у одредници „Војводина“

У НОРМАЛНИМ условима, термини као што су „босански Србин“, „косовски Србин“ или „хрватски Србин“ означавали би географски и културни круг у коме живи српски народ. Међутим, ови термини користе се и злоупотребљавају у политичке сврхе.

„Босански Србин“, „хрватски Србин“, „косовски Србин“ термини су који су се усталили и у српском језику који означавају припадност одређене групе српског народа. Тим одређењима оштро се противи председник Републике Српске (РС) Милорад Додик. Последњи пут о томе је говорио на обележавању годишњице страдања српског народа на Козари.

Са друге стране, за Бошњаке у Србији тешко да се може чути да су – српски Бошњаци или за Хрвате у Србији да су – српски Хрвати. Само су Срби, као и у Србији – Србијанци.

Председник РС користи сваку прилику да нагласи да су Срби један и јединствен народ и да не постоје косовски, хрватски или босански Срби.

Шта се крије иза таквих термина? Одређују ли они само географску припадност неког дела српског народа или имају конкретније и политички злокобније значење?

Термини попут косовски, босански или хрватски Србин изражавају полицентрични карактер српске националне и културне егзистенције, објашњава професор београдског Филолошког факултета Мило Ломпар, и воде порекло из времена пред Први светски рат, када је, како каже, покрет за национално уједињење Срба био врло снажан.

У то време, ти термини коришћени су без икаквог оптерећујућег садржаја, само су изражавали географску припадност појединих делова српског народа. Они су изражавали припадност културним зонама на којима је српски народ живео, каже Ломпар.

„Међутим, поента је у томе што је процес националне интеграције Срба по тим територијама био веома често оспораван и ти појмови су временом попримили значење националних диференцијација. Тако да је, у неком смислу, један регионални појам попримио, што се догађа у историји, значење не само политичке диференцијације, већ и националне диференцијације“, објашњава он.

Појмови слични онима које смо поменули у краљевини Југославији коришћени су у политичком смислу и за Србе из Босне и Херцеговине. Говорило се Босанац, без свести, додаје Ломпар, да је још за време аустроугарског намесника у Босни Бењамина Калаја, процес унитаризације у БиХ тежио стварању посебне националне одреднице, која би имала посебну националну идентификацију у БиХ.

У социјалистичкој Југославији регионални фактор био је значајно развијен, у складу са поделом на републике и покрајине. Међутим, то је постало и део стратегије, по којој би се појам „Србин“ поистоветио само са појмом Србије као територије.

„Па би онда Срби били само они који су из Србије, док би Срби из БиХ били Босанци, а Срби из Хрватске су, по одређеним одредницама третирани као политички Хрвати. Та тенденција, да се по територији одређује национална припадност, била је снажна у Хрватској и имала је свој еклатантан израз у томе да је Устав Хрватске из 1974. носио име хрватског књижевног језика, као посебне варијанте српскохрватског језика. Дакле, јасно је било да се тежи наметнути одређење хрватског књижевног језика као варијантног облика израза и за Србе из Хрватске“, објашњава Ломпар.

У исто време, притисак на Србе у Црној Гори био је такав да се у тој бившој југословенској републици као Србин изјашњавао ретко ко.

Једно је, наставља Ломпар, када неки термин означава регионалну или културну припадност. Баварци живе у Баварској, Швабе око Штутгарта, Пруси у Пруској, Саксонци у Саксонији, али коришћење тих термина не угрожава њихову немачку националну припадност.

„Код нас је снажна тенденција да се та природна различитост користи као национална диференцијација и утолико мислим да је Додик у праву што не жели да користи термин ’босански Србин‘, зато што је тај појам само прелазна одредница да би се ово ’Србин‘ заменило нечим као ’Босанац‘ или ’Бошњак‘, што би значило национално одређење. Мислим и о томе сам писао у књизи ’Дух самопорицања‘, да је то кључни елемент целокупне стратегије дезинтеграције Срба и да је његова максима да све што је српско сведете на србијанство и онда оно што није србијанство, као Његош, као Андрић, као Меша Селимовић или сликар Петар Лубарда, временом престаје да буде српско“, сматра Ломпар.

Такво кретање се јако добро може пратити у културним процесима. Као пример, Ломпар наводи да је за друго издање „Енциклопедије Југославије“ било предвиђено да Доситеј Обрадовић буде у одредници Војводина.

Отпор таквим тенденцијама је оправдан, наводи Ломпар, јер су Срби из Црне Горе, Херцеговине или Хрватске – Срби, а питање где живе, јесте питање које би у нормалним условима могло да буде постављено. Међутим, код нас се оно поставља са изразитим политичким предумишљајем, закључује Ломпар.

(Спутњик)

 

2 Коментара

  • Srbijanac, Bosanac, Šumadinac, Dalmatinac, Crnogorac, Banacanin, Licanin, Slavonac… to su srpska zavicajna imena, a narodnosno ime svih je – Srbin. Ta zavicajna imena treba čuvati i ne dozvoljavati da (po planu kolonijalne Austrije i Vatikana) ona budu osnova za stvaranje nesrpske nacije, u kojoj su utrpani Srbi islamske ili katoličke vere. Tako, pravoslavni Srbi u Bosni i Hercegovini, i u Raškoj i u Crnoj Gori… treba da zauzmu stav da su Bosanci i Bošnjaci samo zavičajno ime za Srbe. To su Srbi (i ja sam Bosanac – znači Srbin iz Bosne). Trebalo bi da srpski državnici i istoričari zovu islamizirane Srbe – Srbima muslimanima i nikako drukcije, bez obzira da li su iz Bosne, Crne Gore, Raške, Hercegovine, Makedonije, Hrvatske… Ko god se predstavi od muslimana imenom Bosanac, ili Bošnjak – treba mu reći: Tačno ti si zavičajno Bosanac, ili Bošnjak, ali si NARODNOSNO (NACIONALNO) SRBIN.

  • Ја сам сигуран да до појаве Вука уопште није постојао појам „Србијанац“. Та наказа је то дефинисала као географски појам и када га добро проучите видљиво је да се односи на „Београдски пашалук“, јер је у то доба Србија под окупацијом Турака. Копитарев слуга и велики српски издајник је тај појам увео по налогу Аустрије. То смо имали прилику да видимо код крунисања краља Милана Обреновића када му германско племе недозвољава да се зове „Српски краљ, него „Србијански краљ“. Дакле у Аустрији живе Срби, а тамо негде на Балкану на растегљивој територији која пулсира „србијанци“. Оно говно Прибичевић „армира“ појам „србијанац“. Сетите се уједињења – уједињују се Словенци, Хрваи и Срби на челу са Светозаром Прибичевићем са „Србијанцима“ и Црногорцима на челу са краљем Александром. Када се посвађао са краљем због сепаратизма у лице му декламује стих:
    „Ја сам дао коња вранца да дочекам Србијанца,
    сад би дао четир вранца да отјерам Србијанца“,
    *из књиге „Диктатура краља Александра“,
    Од свега је најстрашније да много „прибичевићевих“ Срба из РСК, Републике Српске и Војводине, Србе из ужег дела Србије зову Србијанцима и при том не мисле на КиМ, Војводину, Рашку и делове у којима живе Румуни, Власи и Бугари.Доста њих мисли да су они супериорни у односу на „србијанце“.
    Појам „Србијанац“ се размножававао и даље размножава (увек је циљ делење), па се појавио најпре појам „старосрбијанци“ – Отприлике је садржавао неослобођене делове од турака (Рашка, КиМ и неке делове Македоније). Затим појам „првосрбијанац“ исто као нешто значи за време Тита. Појам „другосрбијанац“ појам се појавио као одбрана Милошевићеве политике од Сороша и других западних нациста и фашиста. Па су то Србијанци који пропагирају „другу Србију“. Углавном су либерали Латинка Перовић, пок. Марко НИкезић, НВО (жене у црном,хелсиншки одбор са Наташом Кандић, Соња Бисерко југословенски енциклопедисти на челу са Мирославом Крлежом, Радомир Констатиновић и многи други, оће да „све што је српско сведу на србијанско и онда оно што није србијанство престане да буде српско…Његош, Андрић, Лубарда…“ То у својој књизи „Дух самопорицања држи као главну тему Мило Ломпар.
    Потпуно се слажем са њиме да је то „секуларно свештенство“ да су „неолиберали“ и велики непријатељи српства, али ми Срби требамо да угасимо појам климавог Вука „србијанац“ у било ком облику. „Србијанац“ нема корен, нема историју, једино је Србин има и сеже уназад миленијумима.
    Сада наука напредује, па су и Хрвати пронашли да су настали од Срба. То ће пронаћи и муслимани, али када нестане Срба, јер „србијанци“ нису Срби и они су настали од Срба. Чувајте се историчара из Хрватске (екуменско-језуитско-ватикански емисари) и федерације БиХ, њихов циљ је поган, а ми смо наивни.
    Нико од Срба које ја знам се не осећа „србијанцем“ и то сматра страховитом увредом. Ти Срби су дали уточиште прекодринским Србима, поделили своју сиротињу и сместили валове избеглих Срба печана кроз читав двадесети век од хрватских кољача, балија, арнаута и комуниста.
    Ја сам Србин из околине Книна. Мојим венама тече крв Немањића, Хребљановића, Лазаревића, Карађорђевића и Обреновића. Поносим се на српске јунаке од Цара Душана, Кнеза Лазара, Милоша Обилића, преко српских војсковођа Путника, Степе, Мишића, Бојовића до Павковића, Лазаревића, Делића и многих јунака са Кошара, наше поносне армије која је унизила и готово расула Нато пакт. Ја се стидим изрода Прибичевића, Срећка Бјелића и свих Срба Крајишника који су на било који начин служили хрватским интересима.
    Рељић Живко.
    П.С. ја се надам да ћете ово објавити. И порука: сви Срби треба да читају књигу проф.др. Миле Лопара „Дух самопорицања“, а где год налете на појам другосрбијанац нека га замене са нечим гадним и смрдњивим, а тај појам не сме да постоји. Још једни књигу сви Срби треба да прочитају а то је „Живот човека на Балкану“ од Станислава Кракова.

Кликни овде да поставиш коментар